Marko Milošević, pesnik čije stihove govore najbolji glumci iz regiona: Od lirskog sveta se ne živi, ali on daje smisao životu

Od 2020. sa zajedničkim nadnaslovom „Poezija života“ objavio je tri knjige pesama – „Kroz život s dušom“, „Pobeda sebe“ i „Zahvalan“, koje je promovisao na svojim pesničkim večerima u Beogradu, Sarajevu, Podgorici, Tivtu, Nikšiću, Banjaluci… a već od prve zbirke privukao je pažnju kulturne javnosti u regionu.

Iz svog pesničkog entuzijazma koncipirao je dva jedinstvena projekta – jedan je poezija na filmu, a drugi je humanitarni, u njemu učestvuju glumci i javne ličnosti koji njegove stihove govore na pesničkim večerima.

Sav prihod od prodaje knjiga i novac od ulaznica uplaćuje se u humanitarni fond u gradu u kojem se održava događaj.

– Sve je počelo pomalo neočekivano – imao sam taj luksuz da se posvetim samo pisanju tokom prve najezde korone, jer sam morao imati pauzu u poslu kojim se bavim van književne scene. Pre toga sam pisao sporadično, pošto u poeziji, nažalost, „nema hleba“, iako izgleda da joj se poslednjih godina publika opet vraća. Poezija je bila i ostala utočište za dušu, i verujem da taj lirski svet možda nikad nije bio važniji nego danas. Iz te emocije sam krenuo da pišem, prvog dana lokdauna napisao sam pesmu „Sad znaš“ koju govori moj prijatelj Tarik Filipović, i ona je brzo postala hit u regionu. Pisao sam svakodnevno, i tako je nastao stih „Nedostajao mi je uvek neko, a sam nikada nisam bio“. Prva publika i kritičari bili su mi prijatelji, i tako je 2020. izašla moja prva zbirka pesama. Niko od knjižara nije hteo da je uzme, jer se, kažu, poezija ne prodaje, pogotovo kada je neko anonimus. Ali, prihvatili su kad sam obećao da ću po maloprodajnoj ceni da otkupim kompletne zalihe knjiga koje ne budu prodate. Iz te, prilično depresivne situacije za svakog pesnika koji je na početku i koji pokušava da dođe do svojih čitalaca, dobio sam ideju da pozovem nekoliko svojih prijatelja, glumaca, da oni govore moje pesme – kaže Milošević.

– Bio je pogodan momenat za to, pozorišta nisu radila, malo se snimalo i imali su vremena, a ovaj izlet u poeziju tokom kovida bio je zanimljiv. Za svaku pesmu tražili smo ambijent koji bi na neki način „komunicirao“ sa onim o čemu ona govori, i glumci su to prvo snimali telefonom. Onda mi je Nikola Kojo u poruci rekao da mi je svaka pesma kao film, i da je to poezija u „filmskim slikama“. Meni je zaista maestralno da se u par stihova smesti „film“, i to mi je najveći kompliment koji sam dobio. Ispalo je nekako logično da nam sledeći stepenik bude snimanje profesionalnom kamerom, i to je prvi film poezije snimljen na našim prostorima, a možda i ne samo na našim. Pod naslovom „Pobeda sebe“, sa hronološkim redosledom kako te pesme prolaze kroz moj život, razmišljanja, ljubavi… ovaj film poezije je snimilo dvadeset šest glumaca, među kojima su i Aleksandar Srećković Kubura, Boris Pingović, Bojan Krivokapić, Jovana Stipić, Dragana Mićalović, Ana Lečić… U maju prošle godine bio je pretpremijerno prikazan, premijera je zbog korone bila onlajn, i sav iznos je bio uplaćen u humanitarne svrhe. Glumci su se takođe odrekli honorara, a sada je ovaj film na Jutjubu i može da se pogleda – kaže sagovornik Danasa.

Recenzije i komentare o njegovom poetskom rukopisu dali su profesor dr Voja Marjanović, pesnikinja Julija Marjanović Jovičić…

„Poezija se naglo vraća u modu jer na desetine glumaca s ovih prostora javno, užagreno, govori ovu liriku. Tako Milošević postaje, poput Brane Petrovića, pesnikom koji za noć može voleti dva veka. A njegove pesme su Andersenova i Pištalova devojčica sa šibicama. Svetle u mraku… Razvejavaju tminu. Nastale u trenu, ne iščezavaju kao varnica… Oblikuje vatromet glasova od kojih se ne može lako pobeći“, zapisuje u svom eseju profesor dr Dobrivoje Stanojević.

– Neki značajni pesnici s kojima sam razgovarao zameraju mi što ne „brusim“ svoje stihove, a svaka moja pesma nastaje u nekoliko minuta, takva i ostaje, jer je to osećaj trenutka i emocije koja navire samo tada. Plašim se da bih nekim „brušenjem“ ili dodavanjem to oskrnavio – smatra Milošević, ističući da se u samom jeziku uvek služi njegovim ritmom i igrom rečima, i da je to ono što ga u poeziji posebno uzbuđuje.

A njegovi lirski subjekti su ljudi njegovog srca i oni kojima se divi, pa tako na Jutjubu, na onom očaravajućem splitskom „jeziku“ možemo da čujemo i Dina Rađu, legendarnog jugoslovenskog i hrvatskog košarkaša kako govori njegovu pesmu koju je posvetio Đorđu Balaševiću.

– To su oni magični trenuci iz kojih nastaju stihovi – s Dinom sam se družio u restoranu u Zagrebu veče pre nego što je preminuo Balašević. Dino malo svira i peva, ja takođe, i naravno, pevali smo Balaševićeve kompozicije, a sutradan je stigla vest o njegovoj smrti. Dino je s njim bio veliki prijatelj, ja ga nisam lično poznavao, ali sam njegov odlazak vrlo emotivno doživeo. Tako je nastala pesma koju sam posvetio Balaševiću, i zahvaljujući multitalentovanom Dinu koji te stihove govori vrlo dirljivo, ona je odmah postala hit – kaže Milošević.

Među njegovim pesmama su i stihovi posvećeni Oliveru Dragojeviću, kao i devojčici, jedinoj žrtvi zemljotresa u Zagrebu krajem marta 2020.

– Meni su na ovom prostoru svi ljudi moji, niko mi nije tuđ, i sva deca su moja i naša, tako sam vaspitan. Smrt ove devojčice u groznom trenutku i kovida i zemljotresa jako me je pogodila, posebno i zbog toga što u Zagrebu imam sina iz prvog braka. Vezan sam za taj grad vrlo lepim prijateljstvima, ali i za druge gradove u regionu, taj prostor za mene nije nekadašnja domovina, već i sadašnja. Prvu pesmu sam napisao u petom razredu, „Ne znam zašto ginu deca“, ne shvatajući tada da je ona antiratna. Svih ovih godina posle 1990-ih, a zbog posla sam često na putovanjima, nikad nisam doživeo nikakvu neprijatnost, iako se zovem Marko Milošević.

Sa svojim pesničkim večerima krenuo je od Sarajeva prošlog leta, i kako navodi, okupila se brojna publika, njegovu poeziju su govorili Dino Bajrović i Tarik Džinić, a humanitarni fond je dobio više od 800 evra.

U Tivtu, na sceni Atrijum Buća, pred više od 150 fanova poezije, gošće su bile Tanja Bošković, Dubravka Drakić, Ivana Mrvaljević i pevačica Marijana Zlopaša, i za njihov fond Budi human prikupljeno je oko 1.300 evra.

U Banjaluci od prihoda s jedne večeri kupljen je pokretni respirator za devojčicu koja je u invalidskim kolicima…

U decembru, Milošević će imati pesničko veče u Puli, potom i ponovo u Beogradu, a u januaru izlazi njegova četvrta pesnička knjiga.

– Ne volim da improvizujem i ništa ne radim tek da bi se radilo, a organizacija tih večeri nije onakva kao što smo navikli – po bibliotekama u koje dođe dvadesetak ljudi i moderator koji vodi razgovor s autorom i eventualno kritičarom. Ja to radim malo drugačije, u formi kabarea, uvek je neko od glumaca gost, tu bude govorenja poezije, delova iz filma, muzike, što je privlačno naročito za mlađe generacije. Tika Stanić mi je nedavno rekao da je na prijemnom ispitu na akademiji, gde je govorenje poezije obavezno, čak sedam studenata spremilo moje pesme. Za mene je to najveći uspeh, pored onog humanitarnog momenta – da se poeziji i emocijama vrati slava, i da se mi vratimo ljudskosti, jer će „epski“ svet, ako to ne učinimo, u najstrašnijem izdanju ostati u nasleđe našoj deci i njihovoj budućnosti – ističe Marko Milošević.

Pesničko veče u Jagodini

Možda najvažnije pesničko veče za njega intimno, Milošević je imao sinoć u Kulturnom centru u Jagodini, gradu u kojem je rođen 7. oktobra 1981. Gosti su bili Branislav Tomašević, Milorad Miki Damjanović (njegov novi kabare počinje Miloševićevom pesmom), Jovana Stipić, Marta Bogosavljević, Ivana Jovanović iz Somborskog pozorišta…