Foto: Ivana Tešić
Rad sa studentima glume na Akademiji umetnosti otvorio mi je potpuno novo poglavlje u profesionalnom životu. Vrlo konstruktivan model u kome klasu ravnopravno vode glumac i reditelj, za razliku od većine ovdašnjih akademija, doveo me je do nove relacije u dugogodišnjem prijateljstvu i saradnji sa jednim od najangažovanijih glumaca svoje generacije, Tihomirom Stanićem, kao i do susreta sa grupom različitih, zanimljivih mladih ljudi. Učimo jedni od drugih, razmenjujemo iskustva i krećemo se zajedno neizvesnim i trnovitim stazama izučavanja dramske umetnosti.
Dve Isidore, Jovana, Milica, Natalija, Tijana, dvojica Strahinja, Uroš, Milorad, Luka i Stefan… Ove jeseni ulazimo zajedno u treću etapu otkrivanja zanatskih i drugih tajni koje krije magija glumačkog poziva i pozorišnog stvaralaštva, teren „stila i žanra”. Međutim, ono u šta sam siguran kada je glumački poziv i bavljenje pozorištem uopšte u pitanju, i što sam i sâm bezbroj puta iskusio – nema suvišnog znanja i suvišne oblasti. Živeti život u svoj njegovoj punoći, puniti svoj „gepek” raznim znanjima i iskustvima, kako je to govorio Dejan Mijač, saznavati o životu i iskustveno i iz knjiga, filmova, drugih umetnosti… U ovom neizvesnom i zahtevnom životnom pozivu to je nešto što nam niko ne može oduzeti.
***
Njihovi studentski dani vraćaju me, neminovno, u sopstvene. Početkom veka, u deceniji koja sada deluje tako slobodno i tako daleko, nakon dugog i intenzivnog vremena provedenog u dramskim grupama i sekcijama, isprva u Kragujevcu, pored „blistavih i strašnih” Šumarica, potom u Bosanskoj Dubici, gradiću na Uni i granici nekadašnje dve socijalističke republike (u kome pohađam gimnaziju), upisujem pozorišnu režiju na prestižnom beogradskom FDU, posle više neuspelih pokušaja da upišem glumu. Kasnije će mi biti uteha da su brojni značajni reditelji počinjali kao glumci.
***
Danas znam da je to jedan, za mene, normalan i organski put: naš prvi susret sa dramskom umetnošću zaista je preko Glumca, kao sublimata svih drugih scenskih umetnosti. Tek kasnije otkrivamo šta se sve krije „iza scene” i koliko je izazovna i zavodljiva pozicija reditelja. Srećna okolnost bio je susret sa jednim od ključnih „skretničara” na mom životnom putu, već pomenutim Tikom Stanićem, čije budno oko prati početničke korake nas mladih glumaca-amatera iz Dubice, po zavičajnoj liniji: „Ti si za režiju”. U tom trenutku, to mi deluje kao da se „prešaltavam” na vazduhoplovnog inženjera. Vremenom shvatam koliko su to zapravo dve strane istog novčića, možda dve najsrodnije profesije: u reditelju se ogledaju sve muke, strahovi i sreće glumačke, i obrnuto.
***
Režiju studiram zajedno sa Janom Maričić, Ivanom Vojt i Milošem Paunovićem. Poslednja smo klasa našeg istaknutog i dragog profesora i reditelja Slavenka Saletovića, a prva njegovoj asistentkinji Ivi Milošević, tada mladoj rediteljskoj zvezdi, a danas jednoj od najuglednijih rediteljki u regionu. Danas smo i Jana Maričić i ja ponosni što delimo radni angažman na istoj Katedri sa svojom nekadašnjom profesorkom. Tih prvih godina post-petooktobarske stvarnosti u Srbiji i Beogradu, u pozorišnom životu deluje sve gotovo nestvarno.
***
Spremajući pre nekoliko godina monografiju posvećenu Renati Ulmanski (u izdanju Knjaževsko-srpskog teatra iz Kragujevca), suočio sam se sa činjenicom koliko mi je težak i divan zadatak poveren, s obzirom da najvećem delu Renatine pozorišne karijere nisam mogao da svedočim. Prva sećanja iz detinjstva u kojima se pomalja blagi, majčinski Renatin lik su reprize antologijskih serija „Salaš u Malom Ritu” i „Vaga za tačno merenje” u okviru ciklusa „Serije koje ste voleli”. Međutim, ono za šta sam svakako mogao da se uhvatim i od čega da krenem, bilo je beogradsko pozorište prve decenije ovog veka, poslednja važna umetnička deonica Renatina.
***
Sa ove vremenske distance mogu da svedočim da je reč o veoma plodnom i kreativnom periodu na pozorišnim scenama Beograda, verovatno delimično potkrepljenim optimizmom izlaska iz teških godina krize, ratova i sankcija, te vere u promene u društvu posle petooktobarskih događanja. Dva najagilnija pozorišta, Jugoslovensko dramsko Branka Cvejića i Gorčina Stojanovića i Atelje 212 Svetozara Cvetkovića, na najlepši način se takmiče u kvalitetu i savremenosti izraza. Moja generacija sa FDU ima osećaj da ulazi u živ i angažovan teatar kvalitetnog dramskog teksta, promišljene režije i glumačkih bravura (još je tada daleko od nas vreme TV hiperprodukcije koja će sjajne glumce gotovo nepovratno odvojiti od posvećenog rada u teatru).
***
Ono po čemu posebno pamtim taj period: scenama naših teatara defiluju glumački velikani iz drugih epoha koji sa takvom lakoćom svoj glumački izraz podređuju savremenim poetikama različitih autora i reditelja, a mi, počastvovani da ih vidimo uživo, sada i ovde: Vlastimir Đuza Stojiljković, Bora Todorović, Ružica Sokić, Petar Kralj, Nikola Simić, Rade Marković, Miodrag Radovanović Mrgud, Renata Ulmanski, Miša Janketić, Predrag Ejdus… Majstori su to kojima sam se od najranijeg detinjstva divio gledajući ih na malom i velikom ekranu, koji su me i opredelili za ovaj umetnički put, sa ponekima sam imao i sreće da razmenim koju rečenicu, čujem dragocen savet, doživim susrete koje pamtim za ceo život.
***
I danas mi neverovatno zvuči činjenica da sam, na prvim profesionalnim angažmanima, još tokom studija, asistirao dvojici tada najvećih i najdražih magova pozorišne i filmske režije – Dejanu Mijaču i Goranu Markoviću. Bile su to posebne „dopunske” akademije, minuciozni, filigranski rad sa glumcima, ljubav prema glumcu u kojem se sve rediteljske dileme, ideje i misli sublimiraju i transponuju u jedinstveni, autentični artefakt…
***
Snimanje filma „Turneja” vratiće me u geografiju mog detinjstva i traumatične dane rata u Bosni. Ali isto tako, otvoriće mi vrata za profesionalne susrete i prijateljstva sa brojnim umetnicima iz regiona.
***
Važno poglavlje moje osobne povijesti (pozajmljujem termin publicistkinje Ane Lederer) – a od osobnih povijesti, subjektivnih i svakako pristrasnih, ovakve ispovesti ne mogu i ne treba da beže – jeste jugoslovensko iskustvo. Verovatno je zato jugoslovenstvo, jugo-nasleđe i jugo-kulturni prostor nešto što me, uglavnom inspiriše, i u životu i profesionalnom delovanju.
***
Životi dece vojnih lica, verovatno slični nekadašnjim potomcima prosvetnih radnika, uglavnom se preklapaju u čestim selidbama i nekolikim zavičajima. Lako se i brzo prepoznajemo, ima nas među pozorišnim delatnicima, i rekao bih, uglavnom smo na istoj „talasnoj dužini”: rediteljka Slađana Kilibarda iz Zagreba, glumica Sanja Matejić i producentkinja Snežana Penev iz Kragujevca, glumice Jelena Đokić i Aleksandra Janković iz Splita, pisac i kompozitor Branislav Pipović iz Beograda, glumac Goran Jokić iz Banjaluke…
***
Koliko god u ranom detinjstvu promene sredina delovale traumatično, danas se osećam dobrodošlo i „među svojima” u svakom kraju bivše velike zemlje. Takođe se ponosim svim onim što današnjem mainstreamu i političkim narativima naših inferiornih državica, nekadašnjih jugoslovenskih republika, predstavlja „crvenu krpu”: tzv. mešoviti brak roditelja, partizanska prošlost njihovih roditelja, logoraško iskustvo majčinog oca u bugarskom, te očeve majke u ustaškom logoru, njihove boračke penzije i nepokolebljiva vera u danas izdanu i prezrenu ideju socijalne pravde i jednakosti. Izmešana „krvna zrnca”: cincarska, pravoslavna, srpska, hrvatska, katolička, muslimanska i ina…
***
U široj porodici nije bilo nikog ko je imao direktnu vezu sa umetničkim stvaralaštvom. Međutim, kada danas mislim o dedama, babama, stričevima i ujacima, kojih uglavnom više nema među nama, mislim o specifičnom duhu koji ih je krasio, sposobnosti pričanja priče kao nukleusa svakog dramskog stvaranja. Najrazličitija životna iskustva, iz Prilepa u kome sam rođen (podno „kule Kraljevića Marka”), preko drugih gradova u kojima su živeli moji roditelji i dve starije sestre, najposle i ja, danas predstavljaju nezamenljivi kaleidoskop uspomena i zalog za sadašnjost i budućnost. Gradovi i krajevi koje sam pohodio i ostavljao emotivne i profesionalne delove sebe, sredine su velikih stradanja u ovom, onom i, nadam se više ne nekom novom ratu: Prilep, Kragujevac, Sarajevo, Potkozarje…
***
Ovogodišnji pulski filmski festival otvoren je novim ostvarenjem Rajka Grlića „Svemu dođe kraj”, savremenom pričom o lokalnim moćnicima i hipokriziji društva inspirisanom Krležinim romanom „Na rubu pameti”, s kraja 30.-ih godina prošlog veka. Neposredno pre pulskog festivala kragujevački teatar odigrao je predstavu „Na rubu pameti” na uglednom Festivalu „Miroslav Krleža” u Zagrebu, uoči 131. rođendana „velikog meštra”. Ovom predstavom, premijerno izvedenom marta 2022., vratili smo najvažniju literarnu ličnost ovih prostora koja nominalno ne pripada srpskoj kulturi (kao što je nekada pripadala onoj zajedničkoj, jugoslovenskoj), a da je više i važnije, dijalektički, govorila i o „srpskim” temama.
***
Kako sam niz godina bio vezan za kragujevački teatar u ulozi kućnog reditelja, učinilo mi se da smo ansambl i ja dovoljno upoznali jedni druge, te se time stvorilo međusobno poverenje i prostor za posebnu vrstu kreativnosti i timskog rada. To je rezultiralo ovom zahtevnom i, rekao bih, danas potrebnom predstavom. S obzirom da smo je radili u koprodukciji sa Hrvatskim kulturnim centrom Beograd, zahvaljujući gospodinu Aleksandru Alaču, predstavu je video i beogradski Atelje 212, banjalučko Narodno pozorište RS, festivali u Prijedoru, Virovitici…
***
Nagrade koje smo osvajali svakako su godile ličnoj sujeti, međutim kao najveću satisfakciju osećam činjenicu da smo odigrali prvog Krležu južno od Beograda posle ratova 90.-ih, kao i da smo stvorili priliku da se sjajni glumački ansambl predvođen Milošem Krstovićem u dvostrukoj ulozi Krleže i njegovog alter ega, Doktora, „ponese” sa specifičnim krležijanskim jezikom, njegovom kompleksnom rečenicom i načinom mišljenja. Trijumf ove predstave, kao i scenski poduhvati po delima Krležine „sabraće”: Darka Cvijetića (autora poeme „Šum, Šumarice” za prošlogodišnji Veliki školski čas u Šumaricama) i Bertolta Brehta (mjuzikl-opera „Sedam smrtnih grehova” u produkciji kragujevačke Opere Nova), bili su, čini mi se, dostojan oproštaj od kragujevačke kulturne scene na koju sada više nisam, formalno i službeno, dobrodošao.
***
Od cenzure, verovatno je, u kulturnom prostoru, gora samo autocenzura. Teatar je, pre svega, mesto susreta, dijaloga, disputa, razmene mišljenja… Međutim, izgovorena reč na sceni, koliko god danas pozorište nemalo društveni značaj prethodnih epoha, deluje kao „igranje vatrom”. Nisam sklon mitologizaciji nepravdi i tihih zabrana koje sam osetio na sopstvenoj koži, svestan da su zaista „mnogo veći imali mnogo manje” i doživeli mnogo teže nepravde koje ih nisu pokolebale u traganju za umetničkom istinom. S druge strane, tu su „male velike pobede” koje sam, sa svojim dragim saradnicima, uspevao da izvojujem.
***
Sa Ivanom Velisavljevićem kao dramaturgom i dragocenim kreativnim saradnikom, doveli smo na scenu Narodnog pozorišta Republike Srpske (i na scene teatara u BiH uopšte) najživljeg i najintrigantnijeg hrvatskog dramskog pisca ovog doba, Matu Matišića. „Sinovi umiru prvi” i „Ničiji sin” u Beogradskom dramskom pozorištu (takođe Matišićev prvi komad na beogradskim scenama), otvorili su prostor da se i drugi reditelji i pozorišta late ovog sjajnog autora. Sa Velisavljevićem sam napravio i zanimljivo čitanje Kovačevićevog „Sabirnog centra” koji je, kroz osnovnu Duškovu priču, progovorio o Banjaluci uoči rata u Bosni i potencijalnim uzrocima ideološkog i etničkog raskola koji se desio u, ćopićevski rečeno, „zemlji prepunoj čari”.
***
Paralelno sa uspešnim repertoarskim i festivalskim životom ovih predstava, dežurni „kultur-tregeri” i žbirovi su kontinuirano rovarili protiv pogleda na svet koji su nudile naše predstave. Međutim, već je slučaj sa predstavom „Jugoslavija, moja dežela” po istoimenom romanu Gorana Vojnovića, pokazao da je „vrag odneo šalu”. Predstava započeta kao obećavajuća koprodukcija banjalučkog Narodnog pozorišta RS i Gledališča Koper, dirljiva i crnohumorna povest o mladiću koji istražuje svoje poreklo i istinu o ocu optuženom za ratni zločin, nakon smene direktora Nenada Novakovića, stavljena je „na led”. Ishod je, nakon mnogo peripetija, bio još jedna mala-velika pobeda umetnosti: predstava je, pod okriljem Fondacije Friedrich Ebert Stiftung i Pozorišta Prijedor, ugledala svetlo dana, festivala i nagrada, a gospođa koja je sve učinila da stopira ovaj projekat, otišla je zaslužno na „smetlište istorije”.
***
Nakon toga će se desiti još jedan skandal na banjalučkoj kulturnoj sceni, sa gostovanjem Sarajevskog ratnog teatra. Tom prilikom će se banjalučki glumci pokazati kao časni ljudi, ali, rekao bih, da nam je to svima bila još jedna lekcija da se prostor slobode mora uvek nanovo osvajati.
***
Odgovornost prema kragujevačkoj tragediji iz 1941. mislim da osećamo svi koji smo odabrali da „mislimo i pevamo“, naročito ako je prst sudbine odredio da značajan deo detinjstva i života provedemo u gradu na Lepenici. Odrastanje u podnožju Spomenika „Prekinut let”, učenje vožnje biciklom po izlokanom drumu od ulice Voje Radića do šumaričkih humki, usadilo je u meni osećanje umetničkog duga. Mnogo godina kasnije, vratio sam se u Kragujevac, na poziv tadašnjeg direktora pozorišta Miloša Krstovića. Pokušali smo da, učešćem u Umetničkom savetu Velikog školskog časa, pomognemo da ova značajna manifestacija iz godine u godinu raste i prevazilazi osnovnu, komemorativnu komponentu.
***
Imao sam čast da režiram poeme Mirka Demića i Darka Cvijetića, književnika koji su iskustvo sopstvenog svakovrsnog prekodrinskog stradanja, u sadejstvu sa pričom o tragediji u Šumaricama, opevali za pamćenje. Nažalost, ideja suzbijanja umetničkih sloboda i poražavajući sudar politikanstva i poezije, dotakao je i jednu takvu svetinju kao što je Veliki školski čas, pa je veličanstvenost Cvijetićeve poeme, „umrljala” neukusna priča o skraćivanju i pomeranju izvođenja o čijim suludim razlozima javnost nikada nije jasno informisana. Gogoljevski i nušićevski gradonačelnici i ostali „čelnici“ su, srećom, izgubili bitku, pritisci javnosti su pobedili i poema je izvedena u integralno zamišljenom obliku.
***
Kako su pozorišne institucije sve manje otvorene za ambicioznije i veće poduhvate na goruće i osetljive teme, poslednjih nekoliko predstava koje sam radio pri institucijama bile su sufinansirane sa strane. Srećom, postoje ustanove i ličnosti poput gospođe Tanje Topić iz Fondacije FES koji imaju sluha za važne pozorišne poduhvate. Tako upravo zajednički sa Narodnim pozorištem Sarajevo realizujemo predstavu „Konačari”, dramatizaciju klasika bh. književnosti Nenada Veličkovića, bajkovitu i crnohumornu priču o Muzeju grada Sarajeva u prvim danima rata 1992. godine.
***
Ovaj će roman, preveden na brojne jezike i objavljen u više desetina izdanja, posle tri decenije doživeti i svoju prvu dramsku inkarnaciju. Najveću slatku muku ali i najveću radost, reditelju stvaraju autorski i glumački tim. Međutim, kada u timu imate izuzetnog i agilnog mladog dramaturga Mirzu Skenderagića (dvostrukog laureata Hartefaktovog konkursa), lucidne i maštovite Gorčina Stojanovića kao scenografa, Lejlu Hodžić kao kostimografkinju, Amilu Terzimehić zaduženu za scenski pokret i Igora Motla kao kompozitora, te briljantan devetočlani glumački ansambl predvođen magičnom Kaćom Dorić, stamenim bardom Izudinom Bajrovićem, te sjajnim damama Minkom, Sanelom, Merimom i Sarom, kao i večitim mladićima Edom, Semirom i Vedranom, čarolija je moguća.
***
Kako je kulturna scena u Srbiji, trenutno, uz časne izuzetke, nažalost prilično apatična i dezorijentisana, i rekao bih, kao nikad do sad u ovoj meri toliko kontaminirana političkim uticajima, zapravo su gotovo jedini prostori pune slobode alternativni izvori kreiranja pozorišne scene. Tako sam vrlo rado postao deo tima koji je 2021. godine, na čelu sa Tihomirom Stanićem, pokrenuo letnju scenu „Teatrijum” u Kapetan-Mišinom zdanju, pri Rektoratu beogradskog Univerziteta. U ovom uzbudljivom ambijentu, pružen je prostor brojnim mladim stvaraocima, trupama, studentima i svim onima koji nemaju prostor za igranje svojih predstava, da se tokom jula i avgusta predstave beogradskoj publici.
O sagovorniku
Marko Misirača (39) rođen je u Prilepu, SR Makedonija. Diplomirao pozorišnu režiju na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti. Režirao oko trideset predstava u profesionalnim pozorištima i neformalnim trupama u Beogradu, Kragujevcu, Sarajevu, Banjaluci, Prijedoru, Zenici, Kopru. Režirao i u drugim medijima.
Šest godina bio je stalni reditelj Knjaževsko-srpskog teatra u Kragujevcu. Od 2022. profesor je na Katedri za glumu na Akademiji umetnosti u Beogradu.
Predstave po delima klasičnih i savremenih jugoslovenskih pisaca Skendera Kulenovića („Djelidba”), Mate Matišića („Sinovi umiru prvi” i „Ničiji sin”), Dušana Kovačevića („Sabirni centar”), Gorana Vojnovića („Jugoslavija, moja dežela”), Velimira Stojanovića („Nije čovjek ko ne umre”) i Miroslava Krleže („Na rubu pameti”) osvojile su više priznanja i nagrada na regionalnim teatarskim festivalima.
Bavi se i pozorišnom i filmskom publicistikom.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
