Marko Šelić Marčelo: Ovom vremenu nikako ne treba ostati dužan

Ali sadašnjost je i dalje tu, svuda oko te lažne kupole svejednosti, i kroz album pratimo kako se staklo skrckava, sve do eksplozije. A onda: novo sastavljanje sebe u sebe, u finalu. Iz jedinog razloga koji je valjda još vredan. Ali da ne kvarimo otkrivanjem unapred, staćemo zasad tu, pa neka ljudi čuju kada album izađe – tako za Danas muzičar i pisac Marko Šelić Marčelo opisuje album „Nojeva varka”, koji tek treba da izađe, upitan da li je nedavno objavljena pesma „Flešbek” najava za njega.

On pojašnjava da je „Nojeva varka” najavljen još prošle godine, pesmom “Udahni”, kojom i počinje. Ali, desila se pandemija, a potom i rad na Šekspirovoj “Buri” u režiji Kokana Mladenovića, što je, kako kaže, bio divan zadatak koliko i veliki izazov, u koji je uskočio zajedno sa svojim najbližim saradnicima Nevenom Glibetić Nensi i Radetom Sklopićem Rejdom.

Ipak, nova pesma poslužila je da sa Marčelom porazgovaramo o njegovoj mladosti, sazrevanju ljudskog karaktera, trenutnom društvu u kome živimo i još mnogo čemu.

Da li je „Flešbek” inspirisan nečim što ste lično doživeli ili je motiv „univerzalna priča”?

– „Flešbek” je, koliko lična, toliko i jedna od onih „svačijih priča”: pesma o tome kako nam prve ljubavi izgledaju danas, kad se od njih odmakneš dve decenije. Svi smo onomad mislili da su njihove neslavne završnice skoro pa smak sveta, ali sve se to, naravno, pretvori u simpatičnu uspomenu. Ovde je dodatna zanimljivost što na prvom albumu postoji izvesna pesma „1”, koja je direktno uključenje u to smaknuće sveta: početnički nevešto zaozbiljeno poetizovanje, kojem se desilo da ga ljudi zavole preko svake mere mog očekivanja. Ima nečega u tome, Štulić je više puta govorio da je „Balkan” tek stilska vežba, nešto što je napisao „zagrevajući se” da zapravo napiše nešto dobro – a ispalo je da tu pesmu ljudi vole više nego nešto što autor nalazi istinski vrednim. Sada smo tome prišli na šaljiv način, s tim što uvek valja razlikovati šaljivo od sprdačkog: ne parodiramo emociju, nego situaciju, koja jeste opšte mesto i gotovo svako je imao neku sličnu.

Ali pažljivom slušaocu neće promaći: ispod vedre površine, „Flešbek” je zapravo pesma o prolaznosti, prilično svega, pa tako i nas samih. Dobro, ima nešto neprolazno, a to su uloge koje su u ovom spotu napravili naši prijatelji: glumica Vanja Nenadić i Miloš Mijailović Jaaz, hip-hop producent i glava kuće „Aristokrat”. Režiju večnosti primakao: Nemanja Maraš.

Pesma počinje „98/99.”, a zaokružuje se u današnjem trenutku. Šta su Vam pomisli kada se setite sebe iz mladog doba?

– Pomisli nisu rđave, i otud taj veseli ton. Muziku je radio Aleksandar Jovanović Šljuka, pijanista, kompozitor i vokal, prekaljeni džezer i drugarčina s kojim već godinama imam privilegiju da radim. Šljuka je komponovao ogromno parče novog albuma, imali smo prilike da se otisnemo na razne kreativne terene koje ranije nismo posetili – i baš otud, „Flešbek” je tu da napravi balans. To je pesma koja kaže: „Ne mora uvek ozbiljno.” Što ne znači da je izazov manji: trebalo joj je naći ton, otkriti iznova ondašnjeg sebe u sebi i izvući ga na videlo, tog klinca i njegovu tadašnju emociju, a potom i svemu tome dati odgovarajući „saundtrek”, takav da u sebi istovremeno ima i leto i nešto pozitivne sete. Generalno, to nije pesma zbog koje se pravi intervju, to je pesma koja se pusti, oseti, ili ne oseti.

Takođe, asocira na to kako u mladosti drugačije doživljavamo sve što nam se dešava. Tada smo iskreniji i burniji u emocijama, ali i naivniji. Kako sagledavate proces sazrevanja kod ljudi, ako ta tema i može da se generalizuje?

– Prigovor: ne mislim da smo sada manje iskreni. Stvar je samo u tome što smo tada bili burniji, prikladno godinama. Ali ako zrelost potisne iskrenost, onda stvarno ništa nismo uradili. Zrelost je samo tu da iskrenost „stilizuje” drugačije, nipošto da je ukine.

U tom ključu, iako pesma nije o tome, ipak indirektno navodi da se upitamo da li većina ljudi uopšte sazri u kompleksnu ličnost, sa moralno-doslednim i svesnim, ali i humanim karakteristikama, ili se kod većeg procenta teže nailazi na takav karakter?

– Pa, to stoji nekako ovako: ili je površnost sveprisutnija no ikada ranije, ili se sada samo više primećuje. A nije čak ni samo to, čini mi se da je opšta otupelost još važniji faktor. Ljudi su generalno zatvoreni u svoje pojedinačne teskobe koje zajedno tvore jednu veliku, nategnutu do pucanja – ali je ta teskoba ujedno tako tupa da nema snage ni da pukne. I to mu dođe to. Ljudi se prerušavaju u sebe i takvi bauljaju unaokolo. A mi, koji inače pravimo pesme baš o tome, probaćemo da ih načas oraspoložimo. Onda dođe album, a on prilično ima posla s teskobama.

Kako gledate na protekla vremena, period 1998/9. Šta se izmenilo od tada? Da li se značajno izmenio mentalitet ljudi kako po manjim mestima, tako i u velegradu, od devedesetih do danas?

– Vizuelno – izgleda da jeste. Suštinski – naravno da nije. Spolja gledano, da se gradi – gradi se: možda je estetski i urbanistički ružno, možda je trošno, ali šminkanje i ulepšavanje leša sastavni je deo sahrane. Gledano iznutra, stvar stoji suprotno: razgrađujemo se, sporo ali dosledno.

Pored egzistencijalnih tema, gajite i angažovano-kritički stil. Da li nas i na novom albumu očekuje osvrt na svet i društvo u kome živimo i ljude sa kojima delimo to društvo?

– Naravno. Ne da to neće izostati, nego će biti, čini mi se, žešće no ranije. Ovom vremenu nikako ne treba ostati dužan. Mislim da je samo stvar u tome da se o njemu mora govoriti kroz prizmu lične borbe i kroz nekakav umetnički postupak, jer bez ta dva elementa angažovano delo ne bi ni moralo da postoji, intervjui bi bili dovoljni.

Kad smo kod društva i kulture u našoj zemlji, folk pevač Aca Lukas nedavno je izdao knjigu, čija se promocija odigrala u teatru, a povodom koje je ministarka kulture Maja Gojković istakla da je u pitanju svetski trend. Kako kao pisac i muzičar gledate na to?

– Ne gledam na to. Takve priče služe samo da nas zamajavaju, da skrenu pažnju s onoga što nas daleko ozbiljnije gura u kanal.

Kad smo kod pisanja, da li radite na novom štivu?

– Ne samo na prozi, nego i na poeziji, pri čemu ne mislim na ovu s albuma. Ali da ne žurim s najavama koje posle ne uspem da ispunim (smeh).

Nemamo ništa protiv eventualne „hitičnosti”

Na opažanje Danasa da je „Flešbek” pisan iz ugla zaljubljenog mladića sa kojim se mnogi mogu poistovetiti, uz melodičnu muziku sa upečatljivim prelazom, te i potencijalom da pesma postane jedan od letnjih hitova, Šelić kaže: „Nemamo ništa protiv eventualne ‘hitičnosti’ bilo koje svoje pesme, ali to nikad nije namera s kojom sednemo da radimo.“

– To nas ni najmanje ne zanima, a i da nas zanima, predviđanja su praktično nemoguć posao: pesma „Pegla”, mračna i teška, ni po čemu nije ukazivala da će biti onoliko slušana, ko još tako zamišlja „hit”. Mi radimo šta nam se radi, pa kako god prošlo – a jedan konceptualni album naročito ne bi trpeo tržišna štelovanja i kalkulacije – zapaža Marčelo.