Marko Tomaš: Bilo bi nam pametnije da učimo od jazavaca

Oko romana, koji objavljuje Izdavačka kuća Booka, povela se polemika.

– U istoimenom kapitalnom delu, Mani Larsene opisuje šta je BLAST: kada se nađe u eksploziji, telo će, zbog razlike u pritiscima, pre no što ga dokače vrelina i krhotine, osetiti nešto najbliže istinskoj slobodi. „Na delić sekunde lebdite, uništeni iznutra.“ Književnost Marka Tomaša saopštava se svetu s baš takvog mesta, ovim romanom još više no ranije. Pred vama je topla i izuzetno poštena knjiga, ma kako se autor zaklinjao da neprestano laže – ponovio je muzičar i pisac Marko Šelić Marčelo svoj pogovor o delu na početku književne večeri.

Pošten je bio i autor istog Marko Tomaš, koji nije krio da u suštini priželjkuje da se oficijalni deo eventa što pre zavši kako bi razgovor sa publikom nastavio u koncertnom delu KC Grada, gde je pušenje dozvoljeno, i gde bi uz čašu belog vina mogao da pripali jednu. Nije ni publika, željna razgovora, negodovala na tu ideju. Ipak smo na zvaničnom delu književne večeri dobili kroki romana, nimalo linearnog. Linearno nije bilo ni veče, ni tok razgovora, šale su se zbivale između tri govornika – Ivana Bevca, urednika IK Booka i dva Marka, Tomaša i Marčela.

Marko Tomaš, pesnik, književnik, esejista u romanu emocijama slika omaž mladosti rokenrol generacije, generacije „X“, koja je, po rečima autora, istim tim „X“- om smibolično precrtana.

– Ovo je knjiga milion nevidljivih omaža, koje nisam pročitao već osetio – dodao je na to Bevc.

Tomaš je pojasnio da počast nije pripala samo mladosti kao takvoj, već sveobuhvatnom stilu života koji donosi rokenrol kultura, što podrazumeva čitanje određene literature, učenja jezika kroz literaturu i svega onoga što to čini.

– Probao sam da izvariram jedno 50 različitih stilova i svaka rečenica je referentna tačka na nešto što sam ja nekad čitao, negde čuo. I ok, je l’ kraj tom svetu? Dobro, moram sada reći. Ispada da je ovo spomenik tome što je bilo. Ja sam u jednom trenutku života došao do perioda da hoću da se pozdravim sa jednom mladosti, načinom kako smo svi živeli, da bismo videli kako ćemo dalje – kazao je Tomaš.

Knjiga je i o ljubavi, susretu i putovanju, traženju sebe da bi se pronašao sa drugim.

– Ono što je Mare (Marko Tomaš) rekao, mene privatno i literarno opseda, i toga ima u ovoj knjizi. To je motiv povratka, a parlalelno sa njim i ideja da niko nema gde da se vrati, tj. da je po sredi jedna iluzija. Baš u tom smislu u kome je Mare kazao – ti možeš da se vratiš na to mesto, ali to nije isto mesto – primetio je Marčelo.

– A nisi ni ti – ti – dobacio je Bevc, aludirajući na činjenicu kako se vremenom mesta, ljudi i naši doživljaji menjaju, po principu da ne možeš dva puta baciti kamen u istu vodu.

Potom je Marčelo izvukao još jedan zaključak.

– Ako hoćeš da se sidriš, možeš da se sidriš samo u sadašnjosti, i ova knjiga to pokušava da postigne – konstatovao je on. Na šta je Tomaš uzvratio: „Nemoj me tih kapitalističkih… Kapitalizam je samo: sada, sada, sada… Ja sam govorio o jedinstvu vremena. Sve što će se dogoditi, već se dogodilo, ako si živeo u sadašnjem vremenu, živeo si i u prošlom i živećeš i u budućem. To može zvučati religiozno, ali nije. Programirani smo jezikom, ako si shvatio nešto što je bilo pre, shvataš i ono što će da dođe ubuduće, a shvataš i ono što se događa sada – kazao je Tomaš.

– ‘Ajmo o ljubavi – skrenuo je prijateljski temu Bevc, a Marčelo u tom maniru nastavio: „Ono što se meni jako dopalo u knjizi stoji u običnim danima. Što sam stariji, to sam uvereniji u to da s kim smo idealan spoj ne zavisi od izuzetaka, jer svi možemo da budemo zabavni u Lisabonu i Parizu, svi možemo za toliko. Ono što mene suštinski zanima je s kim ti je zabavno dosadno nedeljno popodne dok pada kiša, a to se suštinski tiče i prijateljstva, ne samo ljubavi. Ova knjiga je nakrcana baš tim epizodama“, zaključio je Marčelo, pojašnjavajući da je to odnos kome težimo, pa čak i Uelbek koji važi za najvećeg nihilistu.

– Ako može najveći nihilista, može i drugi najveći – kazao je Marčelo u šali, a Tomaš šalom uzvratio: „Misliš da je on najveći nihilista? Znam ih ja jedno petnaest, kod mene u ulici žive…“ I potom, šalu na stranu, razjasnio: „Sve što pričamo, uvek pričamo o ljubavi, o pokušaju jedinstva. Kad pričamo o politici, pričamo o pokušaju jedinstva – ako pokušaj jedinstva nije ljubav ja ne znam šta je to. Bez obzira na koji način mi pokušavamo da se povežemo, da se ujedinimo – to je ljubav. Može to biti neki svakodnevni odnos, može to biti posao koji radimo, može bit pokušaj da promenimo svet… To je jedinstvo i mene čudi kako ljudi ne svhataju kako smo svi povezani sa celom Planetom, mravima, sa mačkama, psima, svi smo deo jednog organizma; mi smo izraslina na tom organizmu, mi već živimo u ljubavi. E, za ovo što smo mi izmaštali, pošto imamo tu – kako bih rekao – programsku grešku da imamo svest… Mi moramo da se borimo na svakodnevnoj razini za to. Inače, mislim da bi nam bilo pametnije da učimo od pasa i mačaka, ptica, jazavaca… – zaključio je Tomaš.

Bevc ga je potom upitao šta je sa jezikom kao utočištem, kao njegovom domovinom… kao nečemu čemu se vraća i što nas spaja, a ujedno može biti i rascep i raskol.

Na pitanje mu je Tomaš odgovorio pitanjem: „Kako koristiti jezik? (sa kojim možemo programitati ljude ovako i onako…)

– Ako uzmemo engleski „government“, i prevedemo – to znači uprava; zbog čega se to na našem jeziku zove „vlada“. Ja ne mislim da mnome iko vlada. Upravljaj ti, brate ,zato što ti je to delegirano, dobio si taj posao; vlada znači tlačenje. Uprava i vlada, to su kilometrima različite stvari – zapazio je Tomaš.

Za kraj je sagovornike digresija ponovo navela na rokenrol, generacijsku priču i odu nečemu što više ne postoji.

– Rokenrol je došao iz andergrunda i trebalo je tamo da završi. To je bila jedna naša iluzija i mi smo završili u iluziji. Knjiga se zove „Za Maju“ zato što „maja“ u indijskoj mitologiji znači iluzija. Mi smo pokušavali da odrastemo u nekoj iluziji i da je živimo dokle možemo… – zapazio je Tomaš, i za kraj pročitao poslednje dve rečenice svog novog romana.

Retko razoružavajuće i upečatljivo

„U svom novom romanu Marko Tomaš piše o detinjstvu, o Mostaru, o porodici, o vlastitoj izgubljenosti, o pisanju, o nametnutim očekivanjima, o osećaju krivice i strahu od neuspeha, a najviše o NJoj, koja unosi boje u njegov život. Ogoljava nam sebe, svoje zablude, loše izbore i navike, ali i – u ovdašnjoj književnosti retko razoružavajuće i upečatljivo – sve one sitnice kojima se ljubav očituje“ – istaknuto je o delu Marka Tomaša „Knjiga za Maju“.