Marko Vidojković: Ludačko ponašanje režima se ogleda u ludilu naroda

To je ključna stvar. Utoliko su priče zanimljivije, zato što nisu ona turobna svakodnevica nego su sve protkane fantazijom i humorom – kaže pisac Marko Vidojković povodom svoje nove knjige „Kovid 19 +“, koja je za samo četiri dana u prodaji dospela na treće mesto Laguninih top 40 naslova.

Psihodelično putovanje kroz pandemiju korone u Srbiji, sa svim njenim specifičnim pojedinostima, počinje u Beogradu na vodi 2035. godine i govori o tome kako smo pobedili Konarda.

„Deco, danas ću vam pričati vašu omiljeni priču…“

„O Konardu, o Konardu!“

„Tako je. O epidemiji Konarda, koja je izbila početkom 2020, prvo u Kini, pa zatim i kod nas“, piše u prologu ove zbirke. I čitaocu koji je u Srbiji iskusio mnoge nadanaravne okolnosti u poslednjih 30 godina, sa sve pandemijom virusa korona, nije teško da zamisli ovu sliku.

Jer, kako navodi pisac Dragan Velikić u recenziji ove knjige, za koju kaže da je svojevrsni leksikon budućnosti Srbije koja se već dogodila, u takvom urnebesu od zemlj, normalno je da mlade generacije ne znaju šta su to novinari, da radnici u fabrikama nose pelene… da Pobednik sa Kalemegdana zameni mesto sa Stefanom Nemanjom, a pre toga obojica malo ruše po gradu… da je čitava Srbija pretvorena u azil odakle se nema kud pobeći osim u ludilo. I, završava svoju ocenu ove zbirke Dragan Velikić: „Dobro došli u svet Marka Vidojkovića! Tu ste kod kuće.“

Na pitanje Danasa šta je njemu lično značilo da piše o pandemiji u njenom jeku, Marko Vidojković kaže da je na taj način, pre svega sebi, a onda i čitaocima definisao trenutak koji živimo, kao i da se nada da ova knjiga neće imati nastavak.

– Bio je toliko težak period, i dalje je, zato što je na površnu izašla gomila debila koja zapravo upravlja ovim društvom. Oni su, nekako, glavni. Društveni mediji su preplavljeni njihovim mišljenjem i onda sam, jednostavno, kolumnu za Buku, koja je inače satirična, a ume da bude i dosta oštra, adaptirao u prozne priče. Dakle, nije bilo dovoljno. Epska stvar se dešavala. Pandemija se nije dešavala samo nama, nije izmišljena afera. Imali smo pravi i ozbiljni problem, imamo ga i dalje i na mene je to delovalo inspirativno u tom smislu da sam prvi put posle 20 godina sedeo i pisao priče. Nije to bila priča za pričom. Bilo je i kolumni kada se smiri pandemija, onda pišem normalne stvari. Pandemija se rasplamsa, izleti neka nova karakteristika koju je najbolje ubaciti u priču. Mnogo bolje nego stalno isto pričati da je narod retardiran, da je režim pokvaren, da smo najebali jer nemamo dovoljno medicinskog osoblja, da režim koristi pandemiju… Hoću da kažem, stalno bi se vrtele jedne te iste stvari jer smo se nalazili u pandemijskom limbu i onda sam svaku moguću pojedinost koju sam uočio pretvarao u prozu. I mnogo sam se bolje osećao kad izbacim proznu priču nego inače kad izbacujem kolumne. Međutim, kako se stvorila zbirka i kako je korona malo posustala, tako ja sad pišem uobičajene satirične kolumne za Buku.

U tvojim pričama ima mnogo elemenata fikcije koja je često isprepletana s našom stvarnošću ali, kada si se ti realno najviše uplašio tokom pandemije?

– U julu kada su nam se dva vrlo bliska člana porodice razbolela od korone i nekako preživela. Mi smo stalno bili na oprezu, supruga i ja smo nosili maske, dakle, nismo bili u nekoj realnoj opasnosti, ali nama bliski ljudi jesu. Tada osetiš taj dah smrti jer korona je odnela, ispostaviće se, preko 20.000 života u ovoj zemlji. I baš zato što sve to vreme dok neko umire u bolnici, praktično sa strane imamo ljude koji uopšte ne veruju u virus. Dijametralno suprotne realnosti, međusobno izmiksovane i, naravno, još podgrevane od nekompetentnog režima nekažnjavanjem antivaksera i teoretičara zavere… Režim je čak imao jednog svog takvog teoretičara – Nestorovića. Dakle, sve to je odvelo narod preko ivice ludila i sve vreme se narod ponaša ludački jer onaj ko treba da vodi građane je nekompetentan. NJih je pandemija zatekla usred krađe. Zamisli sad – lopov krade, a paralelno kao upravlja državom… Ima vojsku, ima policiju i odjednom počinje pandemija. I odjednom, taj režim počinje da se ponaša ludački i pokazuje svoje pravo ludačko lice. To ludilo se ogleda u ludilu naroda, koji takođe nije normalan…

Na koji način se intenzitet takve stvarnosti odrazi na pisanje?

– Kad je sve tako prejako, fantastika je super žanr ili naučna fantastika ili čak horor sa elementima komedije, kao u priči „Pingpong 7“, gde imamo potpuno filmsku dinamiku Roberta Rodrigeza smeštenu u Srbiju, smeštenu u selendru u kojoj seljaci dobijaju eksperimentalnu kinesku vakcinu od koje im rastu krila slepog miša. Dakle, preuveličavanje kao osnovna stilska figura mog humora inače, a i u ovoj knjizi, služi da bi se na pravi način naglasilo ono što u moru lupetanja, brbljanja, pisanja gluposti po internetu odskače… Tada prozom opišeš ono što ljudi osećaju ili ono što ih muči. A nema boljeg osećaja za pisca…

Pošto živimo već godinu i po dana pandemiju, šta misliš da li nas je ovde više koštao virus po sebi ili to što vlast, izuzev vakcinacijom, nije umela da rukovodi krizom?

– Sve zajedno, naš narod uvek doživi duplu nesreću. U Prvom svetskom ratu desi mu se da mu vojska doživi egzodus, a ostali dobiju tifus. U Drugom svetskom ratu doživi da zemlja bude okupirana, a da paralelno sa tim besni građanski rat. Potpuno nešto analogno tome se desilo sad. Virus je napao celu planetu pa tako i nas, a ovde ne besni građanski rat nego narko-kleptomanski režim Aleksandra Vučića nad svojim građanima. Vrlo brzo je postalo jasno da elita na vlasti zloupotrebljava pandemiju za svoju ličnu korist. Međutim, takvom elitom ili bilo kakvim vlastima sam se bavio u prethodnom romanu, prema tome, u ovoj knjizi su namerno izostavljeni svi dnevnopolitički junaci, ovo je ono što je u narodu. Ovo je srž ludila našeg naroda u jeku zaraze… Kad su se pojavile vakcine, tad je možda i zaličilo da neće biti sve tako strašno, a onda su istovremeno otvorili sva skijališta.

To je inspirisalo priču „Zlatiborski soj“?

– Tako je, jer se tada desio Zlatiborski soj. Znači, umesto da se smiri u januaru, kad je posle pakla u decembru, došlo do stagnacije pandemije, u februaru je zbog skijanja i zimovanja virus ponovo podivljao. Tako da smo imali mart i april koji su odneli 12.000 više mrtvih nego prošle godine u isto vreme. To je strava i užas. Ima i takvih stvari u knjizi, a ima i nekih koje su se dešavale paralelno. Nije bila samo korona ovih godinu dana, tako da u knjizi ima i priča koje možemo da doživimo kao mali odmor od korone, kao intermeco. Takva je priča „Čedomorac“, posvećena borbi žena u Poljskoj za pravo na abortus. U toj priči lik ostaje u drugom stanju.

“Hajlajt“ emisije „Dobar loš zao“, koju radite ti i Kulačin, jesu momenti kad „ofiraš“ Marića, kad pričaš kako ste se čuli telefonom, ako se uopšte čujete…

– Ma, naravno da nisam pričao sa Marićem, to sam se zezao, pričao sam sa Šapićem, to se nisam zezao. Glavna fora u „Dobar loš zao“ je da to bude dobra zabava. Mislim da smo kolega i ja dosta dobro uspeli da spojimo brutalnost ovog vremena sa adekvatnim humorom i onda je tu sve dozvoljeno kao i kad kad ona trojica u filmu „Dobar loš zao“ jure zlato i na kraju dođe do obračuna pištoljima. E, tako je i u DLZ. Mi idemo do daske i režim ide do daske i preko daske, rekao bih, tako da se sad probijaju crvene linije kad je reč uopšte o funkcionisanju pravosuđa, države, organizovanom kriminalu… Sve se vinulo u potpuni haos i biti dobar, loš, zao u svemu tome je vrlo uklopivo. Sve je dozvoljeno. Mogu da kažem šta hoću i onda mogu da kažem da sam se zezao… Kad radiš na takvom nivou na kojem mi radimo, a to je da je sve obrnuto, da svaka epizoda ima svoju režimsku reakciju, često s najvišeg državnog vrha predsednika i premijerke, u takvom ludilu, mogu i ja sebi da dozvolim da zaje….m malo Milomira Marića posle emisije. A kad me neko pita ja odgovorim – „nisam ga bre zvao“. Više ljudi mi poveruje da sam zvao Marića nego da sam zvao Šapića. Valjda nisu mogli da dobace do toga koliki je Šapić primitivac da vređa nasiljem… Kad se zezam da zovem Marića, to deluje nekako i logično pošto, kada gledaš njegov nastup, vrlo ti je lako da se uživiš u to da on zaj..ava i samog Vučića.

Marić često ima takav izraz.

– Da, pa sutra će verovatni to i reći. Kad Marić bude pričao: „Ja sam samo zaj..avao, a Vučić lud, pusti ga“ (imitira dosta dobro Marića)…

Imajući u vidu brutalnost pretnji tebi i Kulačinu – klanje, čupanje srca itd, jesi li razmišljao da jednom napišeš nešto i o tome?

– Želeo bih da napišem autobiografski roman DLZ – Kako smo rušili Vučića. Tu bi stajalo sve ono što sam ja prolazio od 2015. pa do njegovog pada, nadam se da će to skoro da bude, jer ne bi mi se takve ideje motale po glavi. Tu bih mogao da stavim kako je uopšte došlo do toga da zovem Šapića i tako dalje, da idemo malo dublje u ono što se dešava, a to je zapravo triler iz ugla aktera kome se preti klanjem, kome i predsednik opštine Novi Beograd preti. Ne samo Kulačinu, nego i meni i to na „Jutru“ na TV Pink… Dižemo krivične prijave kao nenormalni jer to je jedino što možemo – da registrujemo krivično delo. Srećom imamo United Mediu, koja stoji iza nas, NUNS, ljude koji nas podržavaju…

Poželeo si da ova knjiga nema nastavak, kako vidiš aktuelnu situaciju?

– Početkom juna je situacija počela da se stabilizuje, a ja sam namenski za ovu knjigu napisao priču „Dostavljač“ u maju. Tih prethodnih meseci je bila, zaista, čupava situacija. Sada se polako bližimo septembru. Imali smo, naravno, mirniji period ali zavisi od toga kakav će soj da nas zadesi, zavisi od toga koliko će dugo trajati i zavisi od toga koliko će biti smrtonosan. Na tim krilima smrti se najlakše piše proza. Prosto, vlada opšti strah koji jedni sebi ne žele da priznaju, koji drugi sebi previše nameću, a treći doživljavaju realistično. Takvih je u najmanjem procentu nažalost. Dakle, u svom tom obigravanju smrti po poznatim ličnostima – koliko je umetnika, ljudi značajnih za ovo društvo preminulo – kao da je bio neki korona sat smrti. Koliko njih je ubila korona svi smo svesni. Samo postoje one ekipe kojima je lakše da sebe guraju u teorije zavere nego da zaista priznaju da postoji smrtonosna bolest. U te teorije zavere će se oni uljuljkati i biće im lakše, ali ako bude ponovo nešto specifično krenulo da se dešava, ja ću sigurno ponovo odleteti u prozu. Ako se bude dešavalo da ima 20 priča, a ja se nadam da neće, onda ćemo imati nastavak ove zbirke. Ja ipak mislim da se ovde dovoljno ljudi razbolelo, da je previše ljudi umrlo i da se solidan broj vakcinisao da bismo mogli da očekujemo baš onako gadne periode, kakve smo imali u julu, decembru, martu i aprilu. Ali, nikad ne reci nikad…

„Žurka“ Stefana Nemanje i Pobednika

Zanimljiva je priča „Spomenik“ o Stefanu Nemanji i Pobedniku koji luduju noću i lome ceo grad.

– Bio je tada aktuelan film „King Kong protiv Godzile“ i ja sam bio u fazonu ‘ajde da napišem priču o tome. Tu se korona pominje samo kroz korona žurke, koje se organizuju tokom noći mimo svih pravila, pa posetioci tih žurki svedoče kako spomenik ustaje noću, silazi sa svog postamenta i pravi sr..a po gradu. Ali su, naravno, svima crkli telefoni jer kad ustane spomenik odmah se sje.e sva električna energija. Klasičan SF horor (smeh). Svašta mi je padalo na pamet. Dakle, kanal za pisanje mi se u potpunosti otvorio u tih godinu dana jer su se jezive stvari dešavale i kasnije. Neki dalji članovi familije su umrli od korone, da ne pričam ni o dobrim prijateljima koji su se razbolevali jedan po jedan…