„Simke, urbana ikona Beograda“: Goran Marković i Branko Baletić o Zoranu Simjanoviću, na otvaranju njegovog legata u Jugoslovenskoj kinoteci

– Lepo je organizovan ovaj događaj, vrlo dostojanstveno, i mnogo ljudi je došlo, sve je imalo vrhunski nivo. Simke bi večeras mogao da bude jako srećan da je bio sa nama, sada se ne mora „okretati u grobu“. Pored toga što je bio fantastičan kompozitor, Simke je bio i urbana ikona ovog grada, decenijama je pisao kompozicije za filmove, a ostao je roker. Zapravo, njegova prava ljudska vokacija je bio soul, i kad bih u jednoj reči hteo da ga okarakterišem rekao bih da je Simke soul – istakao je Marković.

Muzička oprema Zorana Simjanovića Simketa (1946–2021), kompozitora koji je stvarao čudesnu muziku i svojim delima obeležio jugoslovensku i srpsku kinematografiju, od sinoć je deo stalne postavke, i prvi legat stvaraoca filmske muzike u Jugoslovenskoj kinoteci. Ovom kulturnom događaju prisustvovalo je toliko njegovih kolega, prijatelja i poštovalaca da u holu Kinoteke u Uzun Mirkovoj ulici nije bilo dovoljno mesta za stajanje ni na balkonu.

– Sa Simketom sam išao u osnovnu školu i u gimnaziju – ispričao je za Danas reditelj Branko Baletić. – Jednog dana moj otac je kupio pianino i naterao me da kao nešto učim da sviram, a posle drugog časa moj učitelj mu je rekao da je bolje da se taj klavir, dok je još nov proda, jer sam ja beznadežan slučaj. Taman je to bilo dogovoreno kad se kod nas u kući pojavio Simke, video pianino, i onako sav iznikao, u neke kratke pantalone, pred nama petoro – šestoro, počeo fantastično da svira.

Rekao sam mu: Simke, ako ovaj pianino ostane ovde, ti i ja više nismo drugovi. Srećom, ode pianino, a on mi je obećao da će mi raditi muziku dok god budemo bili zajedno. I tako je i bilo – od filmova „Sok od šljiva“, „Balkan ekspres“, „Uvek spremne žene“, desetine spotova, televizijskih serija, Simke je svaki put radio sa mnom, kao kompozitor ili je pravio izbor muzike – seća se Baletić.

– Jednom me je pitao: Zašto ti Bale stalno radiš muzičke programe kad ne razlikuješ violinu od gitare ni na fotografiji, kamoli po zvuku, a ja sam mu odgovorio: pa imam osećaj za ritam. „Dobro, to te vadi“, zaključio je Simke. Takav je bio sa svima nama. Edukovao nas je, i pri tom pravio sjajnu muziku kojom je dizao nivo svakog filma, ili bilo kog projekta koji smo radili. Sjajni Simke, moj školski drug iz klupe – istakao je Branko Baletić.

Počast Simketu, izuzetnom umetniku i čoveku svojim dolaskom na otvaranje njegovog legata ukazali su i Slobodan Šijan, Đorđe Kadijević, Dejan Karaklajić, Slobodan Ivetić, Miljen Kreka Kljaković, Slobodan Pavićević Pava, Milorad Jakšić Fanđo, Radoslav Rale Zelenović….

Poseban glamur svečanosti dao je akademski hor Collegium musicum, s dirigentkinjom Draganom Jovanović. Sjajnim izvođenjem Simketovih nezaboravnih kompozicija iz antologijskih ostvarenja „Grlom u jagode“, „Nacionalna klasa“, „Balkan ekspres“, „Petrijin venac“, „Otac na službenom putu“…, priredio je sentimentalno i vrlo emotivno „putovanje“ kroz dela kompozitora koja su i inostrani kritičari upoređivali sa muzikom slavnog oskarovca Enija Morikonea.

Iza Simjanovića je ostala muzika u skoro sedamdeset igranih filmova, više od pedeset TV filmova i serija, pedeset animiranih i kratkih filmova, ali kako je istakao Jugoslav Pantelić, direktor Jugoslovenske kinoteke, njegov pus je takav da nije lako ni samo pobrojati sve filmove za koje je komponovao muziku, a kamoli dati sintezu njegovog rada.

– Takvom poduhvatu bi odgovarala jedna obimna studija ili monografija koje svakako treba da imamo na umu svi mi koji se bavimo istorijom naše kinematografije. U svom radu, Zoran Simjanović dosegao je onaj ideal stvaraoca primenjene muzike da njegove kompozicije budu u službi konkretnih filmova, a da se u njima istovremeno može prepoznati pečat autora.

Prema rečima Pantelića, kada sa ove distance sagledamo Simketovo delo, možemo zaključiti da je veoma uspešno odgovarao na brojne filmske priče i rediteljske poetike i da se izvrsno snalazio u različitim žanrovima.

– Bilo da se radi o nežnim ili setnim temama, kao što je ona iz serije „Grlom u jagode“ Srđana Karanovića, koja je u našoj kolektivnoj svesti postala sinonim za osećanje nostalgije, ili iz filma „Specijalno vaspitanje“ Gorana Markovića, koja odražava gorčinu teškog odrastanja; bilo da se radi o dinamičnijim i vedrijim temama koje pozivaju na ples, poput čuvenih kompozicija iz filmova „Nacionalna klasa“ Gorana Markovića ili „Balkan ekspres“ Branka Baletića – Zoran Simjanović je kreirao muziku koja je jednako dobro davala ton i emociju filmu, ali pratila i njegov idejni aspekt.

Pored čuvene pesme o Flojdu, stvorio je čitav spektar kompozicija koje prate živote junaka u našem glavnom gradu, i može se reći da sve one zajedno kreiraju jednu vernu zvučnu sliku Beograda sedamdesetih i osamdesetih godina – istakao je Pantelić.

S druge strane, kako je naveo Pantelić, Simjanović nije autor isključivo beogradskog ambijenta. Pored tematskih i žanrovskih odrednica, sigurno se kretao i kroz različita podneblja bivše Jugoslavije.

– Njegova muzika našla je svoj izraz i u svetu Emira Kusturice, u filmovima „Sjećaš li se Doli Bel“ i „Otac na službenom putu“, kao i u okviru priča smeštenih u ruralne krajeve, poput filmova „Petrijin Venac“ i „Virdžina“ Srđana Karanovića. Ako generalno govorimo o značaju dela Zorana Simjanovića, možemo reći da je u našu kinematografiju uneo jedan savremeniji muzički izraz.

Uspešno je kombinovao i različite stilove i kodove, pa tako u njegovoj filmskoj muzici pronalazimo rokenrol, džez i druge moderne pravce u saglasju sa klasičnim ili etno motivima. Mnoge muzičke teme Zorana Simjanovića duboko su ušle u našu popularnu kulturu, živeći svoj život mimo filmova, te se njihov odjek ne mora sagledavati isključivo u domenu sedme umetnosti – istakao je Pantelić.

O Zoranu Simjanoviću, univerzitetskom profesoru koji je obrazovao brojne generacije studenata, koji je bio i član Evropske filmske akademije, francuskog udruženja kompozitora SACEM, Međunarodne asocijacije animatora ASIFA, govorili su dekan Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu Miloš Pavlović, šef Katedre za snimanje i dizajn zvuka Nikola Kokotović, i pofesor na ovoj katedri Dragutin Ćirković.

Pavlović se osvrnuo na pedagoški rad Simjanovića kao profesora primenjene muzike, a zatim i na novoj Katedri za zvuk, u čijem je osnivanju i učestvovao, ulažući u taj projekat svoje ime i autoritet.

– Simke, kako su ga svi zvali, za mene je bio legenda. Kao dete sam slušao njegovu muziku iz filmova i serija. Kada sam postao student režije, on je već bio Enio Morikone jugoslovenskog filma. Kasnije sam imao zadovoljstvo da budemo kolege na FDU i čak da radim neke manje forme s njim.

– Kao profesor nije bio lak, tražio je da se zna. Njegova erudicija, poznavanje i muzike i kulture, želja da ostavi trag na mladim ljudima koji nisu samo umetnici nego su i akademski građani, bila je vidljiva i za to mu se zahvaljujem. FDU to nosi i danas – rekao je Pavlović.

Nikola Kokotović i Dragutin Ćirković bili su prva generacija kojoj je Simjanović predavao primenjenu muziku, kasnije su postali kolege, i kako su istakli, to je nezaboravno iskustvo.

Kompozitor i producent Nemanja Musurović, takođe bivši Simjanovićev student, naveo je tezu teoretičara muzike i psihologa Derika Kuka da je poreklo svih značajnih melodija u korenu uspavanke, i ocenio da je u tom smislu Simjanovićeva muzika „negde na ivici nesvesnog“.

– Kao takav kompozitor, Zoran je ostavio trag u kolektivnom nesvesnom, i tako postao deo našeg identiteta. Njegova muzička misao bila je naslonjena na kolektivne emocionalne obrasce koji su ulazili u to kolektivno emocionalno sećanje – izjavio je kompozitor, ističući da je Simjanovića prvi put video uživo na studentskim protestima 1996/97. godine.

– Kasnije sam shvatio da je pitanje biti na pravoj strani suštinsko pitanje života, a Zoran je uvek bio na pravoj strani – istakao je Musurović.

Prema rečima kustoskinje Jugoslovenske kinoteke Irine Kondić, Simketov legat je planiran godinu i po dana, jer je gospođa Ljiljana Erić Simjanović ustupila ozbiljan korpus muzičkog studija.

– U Kinoteku su preneti muzički uređaji i instrumenti. Tu su i veliki broj međunarodnih i domaćih nagrada, lične stvari, obeležja početaka karijere kao klavijaturiste u rok bendovima, njegove ploče i knjige – rekla je Irina Kondić.

Kako je istakla, legat zauzima posebno mesto, najveće u okviru stalne postavke, koja je sada proširena i na susednu prostoriju. Pred pijanina, gitare, klavijature, pojačala, drugih muzičkih predmeta, ali i ličnih, kao što su Simketov šešir, mantil, omiljene gramofonske ploče…,priču iz Simketove „muzičke radionice” zaokružuju muzički akcentovani inserti iz kultnih filmova u njegovom legatu.

Pavle Simjanović: Zoran je svojim besmrtno delom i dalje među nama

– Jugoslovenska kinoteka je uvek bila važna tačka na gradskoj mapi porodice Simjanović, istina, ona izvorna, u Kosovskoj ulici – izjavio je za Danas Pavle Simjanović, bratanac Zorana Simjanovića.

– Svi smo, generacijama unazad, bili i ostali ovisnici filma, čemu je Zoran dodao svoj nepojamni talenat i postao jedan od najvažnijih beogradskih, srpskih i jugoslovenskih proizvođača tog teškog i divnog opijata. Od sinoć je jedan krug zatvoren i Zoran će zauvek imati i svoj fizički kutak u muzejskom odeljku zgrade Kinoteke.

U ime porodice bih se i ovom prilikom zahvalio svima koji su to omogućili. A ako smem, zahvaliću se i u Zoranovo ime. On jeste kroz svoje besmrtno delo i dalje među nama, živima – rekao je Pavle Simjanović, filmski kritičar i kolumnista našeg lista.