„Marks u Sohou“ stoti put

Reč je o komadu koji na scenu 1999. godine dovodi američki istoričar, profesor i mirovni aktivista Hauard Zin, pisac drame „Marks u Sohou“. Tokom njegovog jednočasovnog povratka na zemlju, publika Marksa upoznaje kao nezaposlenog građanina, progonjenog intelektualca, savremenika Bakunjina i Hajnea, te velikog podržavaoca Pariske komune, porodičnog čoveka koji se zalagao za jedan pravedniji svet. Kao takav, Marks je okupio i tim ove pozorišne predstave (prvo igrana na sceni Carina na Novom Beogradu), u kojoj čuveni filozof na duhovit i uzbudljiv način postavlja važna pitanja o vremenu u kojem živimo.

U pitanju je „pravi višestruki gejzir filozofsko-političko-naučno-borbene strasti“, naveo je pozorišni kritičar Goran Cvetković povodom ove predstave. On je istakao da Vladica Milosavljević sa ogromnom energijom, izvrsnom glumačkom tehnikom, zanosom uverenja, snagom emocija i racionalnom borbom za argument i dokaz – vlada scenom, razigranim mizanscenom, bujicama i vodopadima teksta, skokovima iz emocije u emociju, superiornim poznavanjem fakata i uverenjem u njihovu životnost i istinu. „To je bilo pravo pozorište jedne glumice, daleko iznad klasične monodrame“, konstatovao je Goran Cvetković.

„Vladica Milosavljević se transformiše, ona je i Marks, i Bakunjin, otac anarhizma, i Marksova žena i njegova kći, i uskogrudi činovnik, i muškarac i žena, i neko ko proživljava Parisku komunu 1871. godine. Sve navedeno doživljavamo potpuno prirodno, bez zadrške“, ocenio je pozorišni kritičar Aleksandar Novaković. On je pohvalio i režiju Vlatka Ilića i njegov izbor teksta koji, pored očigledne eruditnosti, poseduje i duhovitost.

„Reditelj je uspeo da uradi dve najbitnije stvari – učini komad komunikativnim, ne agitpropovskim, već ljudskim i, zašto ne reći, zabavnim delom i izvuče iz Vladice Milosavljević kreativnost, energiju i razigranost u punoj meri. A teško je to, režirati a učiniti da se rezovi, zahvati ne vide. (…) Marks Milosavljevićeve i Ilića (…) ima glatko lice deteta, prikazan u svojoj ljudskoj dimenziji, s vrlinama i manama“, zaključio je Aleksandar Novaković. Scenografiju predstave je osmislio Vojislav Klačar opredelivši se efektivan i minimalistički pristup, kakav najbolje stoji ovakvom tipu priče.