Marta Bjelica: Dosadilo mi je da nam je uvek neko drugi kriv

Tako objašnjava na početku razgovora za Danas glumica Marta Bjelica šta ju privuklo priči televizijske serije „Močvara“, koja se već nekoliko vikenda emituje na Radio-televiziji Srbije i Superstar televiziji. Iako se poslednjih godina na domaćoj televiziji dešava pravi bum TV formata krimi žanra, moglo bi se reći da je serija čiji su autori Milena Marković i Oleg Novković dosta drugačija u svom pristupu takvom zapletu od ostalih naslova. Ova mračna priča donosi srpsko čitanje noar žanr, ili kako to objašnjava Milena Marković – „Novi Beograd, posmatra kroz jednu koprenu strast žudnje, osvete i izdajstva, tajni iz prošlosti“. A pored zanimljivog zapleta, gledaoce je privukla i izvrsna glumačka podela u kojoj suprugu glavnog inspektora Nikole Krsmanovića (Goran Bogdan) igra Marta Bjelica. Mlada glumica, koja je ostvarila zapaženu karijeru od kada je 2015. glumila autističnu devojku upravo u filmu „Otadžbina“ kreativnog i bračnog para Marković-Novković, u razgovoru za Danas objašnjava ko je Maja, ali i kako to da je do sada uglavnom igrala jake ženske likove, te kakve se uloge dodeljuju glumicama u pozorištu.

* U novobeogradskoj močvari prepunoj ljudi sumnjive prošlosti i mračne i tajnovite sadašnjosti, Maja se izdvaja sa svojim legalnim zaposlenjem, finim roditeljima, stanom kupljenim na kredit… Ko je za vas Maja i šta je vama bilo važno da istaknete u njenoj priči i karakteru?

– Najvažnije mi je bilo da svima bude jasno da Maja voli Nikolu, i da ne bude opšte mesto nezadovoljne žene koja ugnjetava muža, jer ga ne razume. Po logici stvari publika će biti na strani glavnog junaka serije, dok će njegova žena, verovatno biti daleka u svom insistiranju. Ubrzo, ona prestaje da bude iritantna, njen problem postaje blizak. Počnemo da je doživljavamo kao toplu osobu, sa kojom saosećamo. Svi smo mi bili u situaciji da živimo sa problemom duže nego što treba, jer nam je teško da prihvatimo neuspeh. Ako ništa od toga – svi smo mi imali bar jednu Maju negde oko sebe.

* Sa Olegom Novkovićem i Milenom Marković već ste sarađivali („Otadžbina“, „Živ čovek“). Ovaj kreativni duo u svom radu bavi se mračnim segmentima života, i to na autentičan i smeo način. Šta vi mislite, šta je to u njihovim filmovima, predstavama, i sad serijama, što deo publike voli gotovo do granica obožavanja?

– Oni se bave temama koje ih zanimaju, pokreću i o kojima znaju puno. Nema tu prostora za mistifikaciju. Oni su obrazovani ljudi, sa puno kvaliteta i strasti u odnosu na sadržaj kojim se bave. Ne zanemaruju značaj priprema za snimanje, koje je postalo nepopularno. Naravno da će biti inspirativni – kako poslovno, tako i privatno – jer su topli i srdačni. Mladim glumcima treba podrška kada misle da ovaj posao nije tek tamo neka puka igra koja se završava odlaskom kući i ne dotiče nikoga.

* Koliko je za glumce, a možda posebno za glumice, teško bez zadrške igrati u kakvim ostvarenjima koje stvaraju Oleg i Milena? Postoji li neka razlika u psihičkim i fizičkim izazovima koji su pred glumcima?

– Ja sam oduvek želela da se bavim glumom, baš da ne bih imala zadrške, pa makar na taj maleni trenutak – dok glumim. Ne bih da imam zadrške u vezi sa bilo čim što volim. Kad radite dovoljno na teškom, stvari počnu da se dešavaju same od sebe. Onda tu dođe i zdrava vera u sebe, pa još bude i lepo. Prestane da bude teško. Ja više volim da bude teško a dobro, umesto lako a loše. A o posebnostima težine, stavljene pred glumice u odnosu na glumce, ne bih govorila, u nadi da će ta razlika postati makar malo dostojanstvenija, ako ne manja.

* Čini se da ste od 2015. i „Otadžbine“ na filmu i televiziji igrali isključivo jake ženske osobe – od Teodore u „Izgrednicima“ preko Krleta u „Državnom službeniku“ pa sad do Maje u „Močvari“. Da li je to slučajnost ili je ipak stvar ličnog izbora?

– Mislim da nije slučajnost, ali nije ni stvar izbora. Tako me ljudi doživljavaju. Ne znam da li je to dobro, ali sam sigurna da nije loše. Skinula sam Kalimerovu kapicu kada je u pitanju slika koju neko ima o meni. Ali kad bolje pogledam, ja i želim da budem jaka ženska osoba. Trebalo bi da mi to imponuje.

* Mislite li da se nešto menja u tom pogledu u srpskoj kinematografiji? Da li su takve uloge u kojima žene nisu jednodimenzionalni likovi još uvek stvar ekscesa?

– Ako pristanete da radite projekat u kome je ličnost napisana kao jednodimenzionalna i ne uradite ništa da to promenite, odgovornost je i na vama. Meni je dosadilo što nam je uvek neko drugi kriv. To je mali krug pakla. Ako ne valja – nemoj da radiš. Ako može da valja – napravi da valja. Do skoro je bio eksces što se uopšte i radi.

* Čini se da su u pozorištu stvari ipak malo drugačije. Kakvo je vaše dosadašnje iskustvo u tom smislu?

– Iako mogu da se pohvalim da igram u predstavi („Petrijin venac“), koja na najlepši mogući način, veliča snagu jedne žene, koja prevazilazi muku i patnju voleći život, čini mi se da je situacija u pozorištu gora i opasnija po glumice. Moje iskustvo je da se glumice manje vrednuju, manje pitaju i evidentno su manje angažovane za noseće uloge u odnosu na glumce.

* Kako za glumca sa scene izgleda pozorište u vreme epidemije? Utiče li na vašu igru to što u parteru sedi manji broj publike, razdvojeni propisanom razdaljinom i sa maskom na licu?

– Ne znam. Nisam kročila u pozorište od početka pandemije, kao i većina honorarnih glumaca. Igrala sam predstave i za četvoro ljudi. Ima nečeg lepog u tome. Ne plašim se poluprazne pozorišne sale. Ova situacija će doneti neke promene u pozorištima, one dobre, čini mi se.

* Mislite li da će ova situacija bitnije uticati na budućnost teatra? Da će se sve manje igrati predstave s fizičkim kontaktom i velikim brojem glumaca na sceni?

– Već bitno utiče. Ne znam da li je ikada postojao razlog da se ovoliko dugo pozorišta drže zatvorenim. U opštem stanju straha i histerije, teatar u našoj zemlji je na trenutak zaboravljen, shodno dugogodišnjem zanemarivanju. Mene to ne iznenađuje, ja u tome živim dovoljno dugo. Zato i kažem, nešto dobro će se desiti. Ono što imam prilike da vidim na Fakultetu dramskih umetnosti to je da će doći mladost. Dosadila im je nepravda, nisu čak ni zagledani u nju. Oni traže ono što im pripada. Ja im se baš radujem.

* Uskoro će na male ekrane stići nova sezona serije „Državni službenik“. O čemu će govoriti nastavak i gde će tu biti LGBT operativka Krle?

– Čula sam da je još uzbudljivija i dinamičnija od prve sezone, tako da i ja s nestpljenjem iščekujem da je pogledam. Krle je na istom mestu, samo sa drugim zadatkom. Videćete!

O sagovornici

Marta Bjelica jedna je od mladih glumica (uz Jovanu Stojiljković, Jovanu Gavrliović, Isidoru Simijonović, Hanu Selimović… da imenujemo tek nekoliko) koje su poslednjih nekoliko godina svojom pojavom i talentom bitno uticale na srpski film i pozorište. Rođena je u Kruševcu 1992, a osnovnu i srednju školu završila je u Budvi. Diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti 2015. u klasi profesora Dragana Petrovića Peleta. Na FDU radi kao stručni saradnik za scenski pokret. Igrala je u filmovima „Otadžbina“, „Izgrednici“, „Mamonga“, serijama „Čizmaši“, „Sumnjiva lica“, „Žmurke“, „Državni službenik“, te u pozorišnim predstavama „Pijani“ (Atelje 212) „Uobraženi bolesnik“ (JDP), „Petrijin venac“ (Atelje 212)… Očekuje je premijera post-apokaliptične akcije „Volja sinovljeva“, kao i novog film Olega Novkovića i Milena Marković „Živ čovek“.