Marta Jovanović: Potrebna su mi peraja da zaplivam u nove vode

Njen rad “It is My Body”u “Salonu Muzeja savremene umetnosti”, u sklopu izložbe “Između nas”, privukao je i još uvek privlači veliku pažnju publike. Moglo bi se reći da Marta povezuje i dva velika aktuelna događaja na našoj umetničkoj sceni, predstavljanje Joko Ono na ovogodišnjem “Oktobarcu”čiji je čuveni performans “Cut Piesce”iz 1964, izvela na izložbi “Nevidljivo nasilje”, ali i predstojeću retrospektivu Marine Abramović u čijem je studiju bila na rezidencijalnom programu. Nikad međutim nije bila njen riperformer. Ostavlja utisak nezavisne osobe koja samostalno gradi svoju karijeru. Ima već svoju monografiju koju je napisala Kati Batista, kustoskinja, osnivačica i direktorka katedre za savremenu umetnost na “Sotebi institutu”u Njujorku. U njenoj najnovijoj knjizi elaborira se, takođe, Martin rad kroz prizmu novog talasa umetnica feministkinja u Njujorku.

Uoči otvaranja Oktobarskog salona Marta proverava u “Muzeju grada”da li je sve spremno za performans, a kad vam nabroji šta sve za jednu, na prvu loptu jednostavnu operaciju, treba da se pripremi bivate iznenađeni. Srećna je što učestvuje na Oktobarskom salonu na koji su je pozvali Daniel i Gunar Kvaran, a na pitanje kako je nastala “Beogradska sirena”ukazuje da se njen rad, generalno, dešava u dugačkim epizodama. „Kad počnem neku temu ona me ne pušta dok je ne elaboriram, ne zatvorim, iscrpim i dok je ne prevaziđem. Moj rad je neka vrsta egzorcizma jer dolazi iz jako ličnog mesta. To mi se i ne sviđa budući da se nekad pretvori u nešto gde ne postoji više granica gde je rad, a gde moj privatan život. “Beogradska sirena”nastala je kao deo većeg projekta koji se zove “The Mermaid Project”(“Sirena projekat”) koji ima nekoliko etapa. Jedna je Beograd, druga je Rim, treća Sao Paolo, a četvrta bi trebalo da se završi mojim preplivavanjem “Napuljskog zaliva”. O svemu tome bi trebalo da se napravi film“, objašnjava sagovornica “Danasa”.

Iako u “Napuljskom zalivu”postoji nekoliko ruta, od četiri, do 17 kilometara, ona bi volela da savlada najdužu. „Pripremam se svaki dan. Radim sa trenerom da bih izvela taj poduhvat“, kaže.

Prema njenim rečima deo projekta koji će biti izveden u Beogradu možda je najsimboličniji zato što se dešava posle njenih radova “Ljubav”(u švajcarskoj rezidenciji, gde ju je publika gađala svinjskim srcima), “Majčinstvo”(u kojem je polupala onoliko jaja koliko je imala plodnih dana do tog trenutka) i “Lepota čvrstog povezivanja”(u kojem ju je šibari majstor okačio na plafon “Doma omladine”gde je neko vreme visila). „Mislim da sam završila sa radovima u kojima elaboriram svoje lične boli i zato “Sirena”za mene znači novo rađanje. Publika će u interakciji sa mnom pokušati da me ponovo oživi. Ja ću ležati na betonskom podu u “Muzeju grada”u “Resavskoj”, a publika će me polivati vodom iz kanti koje će im biti na raspolaganju“, poručuje Marta.

Na pitanje da li voda kojom bi trebalo da je oživi publika ima veze sa pucanjem vodenjaka pred porođaj, naša sagovornica kaže da nije mislila na to ali bi moglo i tako da se razume jer je reč o rađanju. „Nisam mislila na to ali je interesantno poređenje. U ovom performansu sam imala na umu mit o sireni. Kad je sirena na suvom njoj se rep osuši. Morate da je polijeta vodom da biste je ponovo oživeli, a neke teorije kažu da ona mora da bude polivena morskom vodom da bi joj izrasle noge. Pozivam publiku da me polije vodom da bi mi izrastao rep. Naravno to se neće desiti (smeh), ali nikad se ne zna“.

Sagovornica “Danasa”skreće pažnju da je “Sirena”bitna i zbog mita o ženskoj lepoti. „Šta je poenta tog mita sada ako ne sirena? Ima velike grudi, lepo peva, dugu kosu, a ne može ni da piški ni da kaki. Mene to mnogo ljuti budući da je svaka obična žena mnogo bolja nego najbolja sirena na svetu. Bitan je i Napulj. Ja taj zaliv želim da preplivam zbog sirene Partenope koja je zaštitnica grada Napulja i koja se sa svoje dve sestre bacila u vodu kada Odisej nije čuo njihove pesme. On ih je ignorisao, i sve tri su se ubile. Telo Partenope se navuklo na obalu, tačno tu gde je danas grad Napulj. Želim da preplivam “Napuljski zaliv”njoj u čast, odnosno, da dokažem da tu rutu može da prepliva bilo koja žena i uopšte ne mora da bude sirena, a niti joj je potreban jedan Odisej da bi potvrdio njeno značenje i postojanje“, konstatuje Marta.

Umetnica je inače polovinu svog dosadašnjeg života provela u inostranstvu. Deo detinjstva u Izraelu, studirala je u Americi i Italiji gde je i diplomirala slikarstvo iako se njime ne bavi nego skulpturom, a uz sve to je bila i balerina „Uvek sam bila neodlučna između slikarstva i skulpture a bila sam i balerina. Tako sam na kraju došla do performansa koji je objedinio sva moja interesovanja i kontakt sa publikom koji mi je trebao“.

A, da Beograd zauzima važno mesto u Martinom životu govore i ove njene reči: „Ovde su mi se desile najlepše i najgore stvari i moj odnos sa Beogradom je uvek bio između ljubavi i mržnje. Mnogo mojih prijatelja koji su stranci su ovde. Nekad me to boli, a nekad mislim da nisam otišla odavde, bila bih uskraćena za širinu koju sam dobila živeći u inostranstvu. Tako da sam negde ja ta sirena koja pokušava opet da se podigne posle ozbiljnog brodoloma pošto se bacila i nasukala u Beogradu, a ne u Napulju i potrebna su mi ta peraja da zaplivam u nove vode. Ovde sam sigurna jer se ovde osećam kao kod kuće. Možda je ovaj performans način da nešto vratim ovoj sredini da se integrišem u Beograd“, zaključuje Marta Jovanović.