Maša Kolar: Borba za umetničko i svako drugo preživljavanje počinje

– To je neponovljiva energija. Za sve naše nastupe tokom leta, tražila se karta više! Ona tradicionalnija i konzervativnija publika, „Čipku“ je komentarisala kao zrelu i višeslojnu produkciju, dok mlađi svedoče da odabirom teme nismo ni malo izgubili od savremenosti. Gostovanja su nam od izuzetne važnosti jer se kroz te nastupe pozicioniramo na evropskom tržištu, ali i činimo riječku publiku ponosnom jer ima kvalitetnu evropsku baletsku trupu. Radujemo se dolasku u Beograd i Novi Sad u okviru 17. Beogradskog festivala igre – kaže u razgovoru za Danas Maša Kolar, hrvatska baletska umetnica, upravnik Baleta HNK Ivana pl. Zajca iz Rijeke i koreograf predstave „Čipka“.

Ovaj komad 22. i 23. septembra gostuje u Beogradu i Novom Sadu na „re-konstrisanom“ 17. BFI, koji se večeras otvara u Operi i teatru Madlenianum.

Maša Kolar govori za naš list kako je nastala „Čipka“, o umetničkim zbivanjima u Rijeci, ovogodišnjoj evropskoj prestonici kulture, uticaju pandemije virusa korona na scenski život u Hrvatskoj i stanju u hrvatskom baletu.

„Čipka“ je premijerno je izvedena u junu ove godine. Koliko je riječki status evropske prestonice kulture uticao na izbor teme i umetnički koncept komada?

– Osnovna ideja projekta Europske prestonice kulture je povezivanje i upoznavanje kulturnih različitosti evropskih zemalja. Smatram da je „Čipka“ jedna od specifičnosti našeg kulturnog podneblja i tačka spajanja tradicije i savremenosti.

Uprkos i u inat pandemiji koja je lako od Rijeke mogla stvoriti evropsku prestonicu stresa i gubitaka, odabrali smo temu „Čipke“ kako bi se čvrsto usidrili u baštinu, a ostali otvoreni za savremene pristupe.

Šta Vas je privuklo čipki kao temi i da li ste se i sami oprobali u veštini ovog ručnog rada pre nego što ste ga preveli u pokret na sceni na kojoj se igrači kreću u krugu nalik osnovnom bodu tkanja, ali i paukovoj mreži?

– Privukao me je potencijal čipkarskog umeća koji podrazumeva veštinu, fini rad, preciznost, strpljivost i vreme. Kaže se da je čipkarstvo „najzahtjevnija veština među zanatima“ i sinonim za tihi i dugi rad anonimnih žena.

Zato osećam određenu bliskost između dva telesna medija: finog ručnog rada i telesnog rada igrača. Nisam se oprobala u veštini ovog prvog, jer sam previše brzopleta i nespretna.

U kojoj meri je „Čipka“ izazov za igrače?

– Da bi predstava bila uspješno izvedena, ansambl mora biti precizan i skladan, posvećen prevodu čipke u pokrete. U ovoj predstavi nema mesta za individualni bunt, ego igrača ili neki otpor.

Komad zahteva koncentrisanu saradnju različitih ličnosti i temperamenata na sceni, kako bi se došlo do harmonije.

Koliko je za Vašu scensku „čipku“ u pokretu važna originalna muzika Tene Novak Vincek i u kom pravcu ste obe istraživale?

– Koreografski rad nikad nije usamljen, već se odvija u intenzivnoj saradnji sa igračima i autorskim timom, a najviše sa kompozitorom. Tena Novak Vincek je takođe svoju inspiraciju nalazila u bliskom kontaktu sa igračima i koristila se složenošću i specifičnostima tradicionalne muzike, poznate po dvoglasju i neobičnim intervalskim razmacima.

Muzika u službi igre je zahtevan zanat, jer je ograničen koreografskom konstrukcijom. Ipak, ova muzika je zadržala dozu spontanosti i autorstva, koji je čine samostalnom. Unutar partiture su i dve ranije komponovane numere „Europska sopila“ i „Vilinski ples“ za dvije violine. One su bile temelj za rad na predstavi, dok se ostatak muzičkog materijala lako nizao.

Kako doživljavate vezu savremene igre sa kulturnim nasleđem i tradicijom i gde je tu mesto folklora?

– Teško je objektivno proceniti da li će publika osetiti sve tradicionalne i folklorne elemente igre i muzike, koje smo mi koristili tokom kreativnog procesa. U muzici je Balkan, ali i šire područje… To je muzika upisana u našu kolektivnu memoriju, dok je igra deo našeg telesnog, iskonskog pamćenja. Savremeni koreografski pristup je ovde samo alatka!

Premijera „Čipke“ je zbog pandemije bila odložena od marta do juna. Kako su hrvatska pozorišta prošla kroz iskušenja sa koronom, da li je pozorišni život normalizovan i koliko u tome može da se računa na pomoć države?

– Čini mi se da smo preživeli jednu od najvećih katastrofa u oblasti scenskih umetnosti u istoriji.

Međutim, pandemija nije gotova, već se borba za opstanak nastavlja. Svakim danom, nedeljom i mesecom gubi se još nešto više publike i programa, pa bez obzira što nacionalni teatri zbog svoje simboličke vrednosti koju za državu imaju – neće propasti, postavlja se pitanje šta će od izgrađenog odnosa prema publici i javnosti – zaista opstati.

Kakva je situacija u hrvatskom baletu i gde je u njemu pozicija HNK „Ivana pl. Zajca “ u Rijeci?

– Hrvatskom baletu potrebna je reforma. Sadašnja starosna granica i zakoni kojima se reguliše odlazak u penziju za baletske igrače, blokiraju rad naših anambala i ne dozvoljavaju održavanje zahtevnog klasičnog repertoara.

Nažalost, ova situacija će uskoro dovesti u pitanje i neoklasični, odnosno savremeni repertoar. Zato smatram da se reforma celog pozorišnog, a naročito sistema nacionalnih teatara, počevši od zakonskih okvira pa do produkcijskih navika i repertoarnih politika, mora menjati. U Rijeci smo se ipak malo pokrenuli.

Riječki balet je trenutno izuzetno motivisana umetnička zajednica. Imamo sjajne igrače, a to je važno za našu vidljivost i održivost.

Koliko je status Rijeke kao prestonice kulture unapredio odnos prema umetnosti, obogatio kulturni život grada i da li je Rijeka spremna da najavljeno produženje tog statusa zbog pandemije? Šta su planovi Vašeg HNK?

– Rijeka kao prestonica kulture našem baletu prvenstveno donosi finansijsko olakšanje, ali i veću programsku angažovanost.

Pandemija je promenila sve, nema smisla da se zavaravamo da nije tako! Balet, kao jedna od umetničkih grana unutar naše pozorišne kuće, ostvario je pola od predviđenog EPK programa i u tom smislu mogu reći da smo privilegovani.

Zbog neizvesnosti u pogledu mogućih novih mera zaštite od epidemije, koje iznova ograničavaju kapacitet gledališta, što podrazumeva i duplo manje prihode na blagajni, nisam u mogućnosti da sa sigurnošću predstavim program cele sezone 2020/21, ali sam sigurna da ćemo raditi na još dve premijere.

To su „Odiseja“ koreografskog tandema Valtera Mateinija i Ine Broeks, kao i komad „Pathetique/Brut“ u koreografiji Daglasa Lija. Okosnicu repertoara činiće predstave „Čipka“ i „Ključala voda“, a u decembru i neizbežni „Krcko Oraščić“ u koreografiji Maura de Kandije i u pratnji Riječkog simfonijskog orkestra.

Prilagođeno propisanoj fizičkoj distanci rupa za orkestar biće proširena na nekoliko prvih redova partera. Čini mi se da je počela borba za preživljavanje, kako umetničko, tako i ono egzistencijalno. Zato slogan predstojeće sezone glasi OPSTANAK.

Radoznalost i senzacija

* Koliko na ono što danas radite imaju uticaja iskustva sa školovanja u Belgiji i rada u evropskim, pre svega nemačkim i italijanskim kompanijama?

– Karijera i život su podložni metamorfozama. Lepota igre je, između ostalog, u večitoj nesigurnosti. Nikad ne znate kako i gde dalje, ali uvek je ono dalje obogaćeno prethodnim iskustvima i putovanjima. U mom slučaju, školovanje u Belgiji i rad sa umetničkim autoritetima evropskih trupa, predstavljaju ozbiljnu sigurnost. Karijera igrača je ograničena i najbolje je da sami odlučite kada ćete je prekinuti i usmeriti svoju energiju i znanje na neki novi zadatak. To mi se čini kao zdrava odluka svake kreativne osobe koja ceni svoj i tuđi rad.

* Šta je, po Vama, najvažnije za uspešnog pedagoga i koreografa?

– Najvažnije je zadržati radoznalost, okrenuti se oko sebe i ostati optimističnog i budnog duha bez obzira što nas vreme brzog naučnog, tehnološkog, ekonomsko i umetničkog razvoja, baca pred izuzetno zahtevan, čak i nemogući posao pronalaženja novih i neviđenih senzacija. Zbog toga je bitno pedagoške savete i koreografsku inspiraciju ne izvlačiti iz senzacionalnih tema kratkog daha, već pratiti kao senzacionalnu nadogradnju znanja i veština.

Karijera

Rođena Zagrepčanka, Maša Kolar završila je Školu savremene igre Ane Maletić, pohađala Kraljevsku akademiju za igru u Brižu u Belgiji, diplomirala u oblasti savremene igre pedagoški smer pri zagrebačkom Univerzitetu. Igračku karijeru započela je 1986. u zagrebačkom Kazalištu Komedija, a potom je igrala u Državnom baletu u Drezdenu, Kompaniji igre Štefana Tosa u Kilu, trupi Aterbaleto u Italiji… Nagrađivana je za posebna izvođačka dostignuća u koreografijama Džona Nojmajera, Štefana Tosa i Maca Eka. Sarađivala je sa Maurom Bigoncetijem, Ohadom Naharinom, Markom Gekeom… Od 2006. je pedagog i koreograf u Učilištu Zagrebačkog kazališta mladih, a već tri godine je na čelu je Baleta Hrvatskog narodnog kazališta u Rijeci. Beogradska publika poznaje je i kao koreografa predstava koje je radila za Balet Narodnog pozorišta i Bitef dens kompani.