Maslačak u koji treba dunuti

Trebalo bi da implicira na večitu potragu za sopstvenim bitkom i svrhom, kao i da ukazuje na mesto umetnika u svetu, njegovu (ne)vidljivost i odnos prema stvarnosti i doživljajima.

U jednom trenutku u knjizi, mesto izmeštanja postaje i rodni grad, iz kog se uzaludno iznova odlazi (pesma „Uputi joj pozdrav, Aleksandriji koja odlazi“), iako ume da bude i mesto susreta s putnicima iz daleka (pesma „Novembar je mesec truljenja“) samo da bi se sve raspalo u belinu u kojoj su šanse pola-pola, kako će i da li će se odatle…

U međuvremenu, kroz određene pesme izbija i dosad ne toliko prisutna ironija, čak i autoironija koja sa suptilnim podtekstom donosi talog svakodnevice, socijalne i političke, ili se osvrće na najnovija dešavanja u vezi sa pandemijom korona virusa.

U jednoj perspektivi stvari, privremenost nekadašnje postojanosti je i vraćanje u skoru prošlost, u „živote svojih roditelja“, povratkom na jadransku obalu i govor o izgubljenoj generaciji (ili treba reći generacijama?!) kojoj delimično i autorka pripada – nas dovoljno starih da se sećamo Jugoslavije i dovoljno mladih da nosimo iskustvo njenog raspada i onog što se zbilo posle.

U samo jednoj pesmi je ova tema eksplicitna („U redu za polazak u materinu“), u drugima se ona povlači kroz post festum stanje i kroz komunikaciju, upravo na tim različitim stranama sveta, gde se sećanje na bezbrižnost čuva kroz sentiment, slučajne susrete ili suštinska prepoznavanja.

Velike teme mora, mediteranskog života i uvezivanje sa istorijom književnosti u reminiscencijama na Kavafija ili Hristića, ali potom i na Lalića i Miju Pavlovića, među ostalima, postaju polazne tačke za drugačiju interpretaciju onoga što je sada i u čemu se može začeti nov pesnički svet.

Jedna od pesama je faktički parafraza Lalića u sebi svojstvenom pesničkom maniru („Proživeti unazad“), a druga donosi neizbežnu atmosferu Hristića („Razigrane laste“) ili Pavlovićev autentični dijalog „s večnošću i apsolutom lepote“ („Ulazak u hram“).

Da se motiv leta i ovde nameće kao važan, može se primetiti i po tome što knjiga počinje pesmom „U letnji dan“ i završava sa „Poslednji dan leta“, pa se ono otuda nameće kao konačna postojanost u nizu privremenosti, kao suštinski boravak duha i jedino realno stanje tela.

U svakom slučaju, privremenost poziva na postojanost što iznova izmiče, a postojanost je postala samo senka onog što je nekad bilo dok ljudi u knjizi bivaju putnici čiji životi i doživljaji postaju tek jedna u nizu stanica.

Odatle ispada da je promena potrebna, koliko god nekad i neprijatna (a ne nužno samo prijatna i s dozom avanture), da bi se raslo – jer svemu uvek treba ići u suret.

Dalje, ipak, ne bih bila samotumač knjige mada se usuđujem da kažem da su ove opšte odrednice prepoznatljive i mogu biti jedno od mogućih polazišta tumačenja, a ovde su date zbog ponovnog uvezivanja sa simbolikom naslovnice.

To me opet vraća pogledu na „Meri Popins“ sa fotografije na korici knjige i sad mi se čini da je ona maslačak u koji treba dunuti, da bi se opet nekuda otišlo i nešto novo doživelo.

Autorka je pesnikinja čija je nova knjiga pesama „Privremeni boravak“ nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs