Otkad objavljujem poeziju, važan mi je njen vizuelni identitet. Uvek je išao spontano i podrazumevajuće uz moje pisanje.
Knjiga poezije Privremeni boravak u dominantno crvenoj boji edicije Element Arhipelag donosi detalj s fotografije usnimljene na ulicama Melburna, gde sam imala priliku da boravim tri meseca pre neku godinu, otkrivajući jedan zaista novi svet, sve sa onim iracionalnim osećanjem da se tu stoji naopačke.
To je bila jedna od tri predložene varijante za knjigu, ali kako uvek postoji taj elementus misteriozus u poeziji, tako je upravo ova „ulična“ fotografija izborila mesto kao ta.
Na fotografiji je jedna od sporednih ulica CBD-a ili poslovnog distrikta Melburna, po naški strogog centra grada, iako izgledom pre podseća na sumnjivo predgrađe.
Privremeni boravak ilustruje, dakle, detalj jedne od tih ulica u kojoj je nekad bila radnja za potrebe Univerziteta RMIT, i to očigledno onog koji ima veze s umetnošću, nazivi su jedva vidljivi ali mogu se uočiti kao „Campus store“, „has moved“ itd.
Ostatak fotografije pre izgleda kao raspala balkanska ulica, nego ulica zaista čistog i urednog Melburna, ali možda je to upravo ono što mi je i privuklo pažnju.
Detalj koji se izdvaja na fotografiji je devojčica s kišobranom dok drži ruku deteta, ali se ono ne vidi, a sam izgled slike podseća na lik Meri Popins.
Devojčica je možda i starija sestra, ili majka, teško je razaznati pa je stoga ostavljeno mašti posmatrača.
Isto tako, uvek ću se pitati kako izgleda taj drugi lik, je li dečak ili devojčica, da li njih dvoje/dve pozivaju na igru ili kreću na put.
Da li je to onaj brižni pokret koji zaštitnički stavlja pod kišobran zbog jakog australijskog sunca ili kiše što je tek počela da pada?
Ulični detalj, kako ja to doživljavam, odražava dve perspektive, dva stanja i dvostruku svest s pritajenom potrebom da se jasno razgraniči gde bi šta moglo pripadati.
Jedno je, dakle, svest, drugo je podsvest, jedno je red, a drugo kreativni nered iz kog se samo jasno ocrtava misao (u figuri ženskog profila).
Likovi oslikani na zidu gledaju na različite strane, ipak na određeni način u nesrazmeri okruženja, jer gornji nivo uređenosti deluje nedefinisano, a donji svet sa svojom kompleksnošću oslikava svesnost.
Tako izgleda barem po dominantnim ženskim figurama. Dalje, ulaz u napuštenu radnju svakako je zatamnjen i ono iza njega, šta god bilo u tom trenutku, nebitno je.
Možemo učitavati da je prošlost otišla u svoj mrak, ili da je to skladište stvari koje više nisu potrebne za one koji su krenuli dalje.
Da li će i čitalac imati utisak da je otkriveniji donji svet u svom kreativnom haosu nego ona čistina gornjeg sveta s jasno ocrtanom figurom „Meri Popins“? Hm!
U donjem svetu se ne mašta, on ima već previše toga da raščisti i poveže, dok gornji svet pripada doživljenom, te se stoga iščekuje šta će biti posle, ali više lepršavo i nestalno nego izvesno.
Žena koja dole uporno gleda u sopstveni talog, gore je već prešla na drugi nivo egzistencije i odlučila da kompleksnost zameni entuzijazmom ili barem nekad tako potrebnom životnom nehajnošću.
Dete koje drži za ruku može biti i simbol te potrebe da se poveže s bezbrižnim danima detinjstva ili lakoćom posmatranja sveta.
Ali, i to je privremeno, već danas taj ulični kolaž možda više ne postoji.
Ostao je, eto, sačuvan na fotografiji uhvaćenoj u prolazu, u jednom od brojnih tumaranja gradom, dok je nesvesno zaposeo simboliku privremenosti boravka da bi potom, vremenom, dobio i naknadne slojeve uvezane s drugim mestima, doživljajima i iskustvima.
Autorka je pesnikinja koja je za knjigu pesama Privremeni boravak, objavljenu u izdanju Arhipelaga, upravo dobila Nagradu „Milica Stojadinović Srpkinja“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
