Maštoviti parazit

Sociopsihološki gledano, žargon (argo, sleng, šatrovački) nastaje iz potrebe članova neke društvene grupe da jezikom učine tu grupu drugačijom od ostalih, a sebe potvrde kao njene pripadnike. Istovremeno, on je izraz bunta protiv društvenih i jezičkih normi. Žargonima se dosta bavio lingvista Ranko Bugarski, a poznat je Dvosmerni rečnik srpskog žargona Dragoslava Andrića, kao i Rečnik srpskog žargona Borivoja Gerzića.

Ovaj neformalni jezik neprestano se menja, njegove reči brzo zastarevaju, stvaraju se nove, ali se neke, poput buvljak, kafić, zadrže u upotrebi i postanu standardne.

Žargon pokazuje kako se jezik može prilagoditi potrebama jedne zajednice. On je parazitski jezik, kako navodi Sandra Šare, jer nastaje na već postojećoj jezičkoj kičmi – gramatici, koju pozajmljuje od standardnog jezika i dodaje joj ono što nedostaje. Ovaj „parazit“ ima i omiljene sufikse kojima tvori svoje izraze, a R. Bugarski beleži, na primer, -iša i -ša, koji se u standardnom jeziku obično vezuju za hipokoristike i reči familijarnog tona (mališa, noša, gaša, Meša…): pališa (osoba koja se lako pali, oduševljava), radiša (seksualno aktivan muškarac), diša (direktor), snaša; od nastavaka -ća, -ca, -ko imamo mića (gram droge, od mićgra – gramić), fića, sića; droca (drolja), puca (pištolj); živko (živčan), tvrtko (škrtac; ukrućen penis), spomenko (impotentni muškarac). Od medicinskog sufiksa -itis gradi se mnogo duhovitih žargonizama: besparitis, dekintitis (besparica), foliritis (foliranje), mekankitis (impotencija), odlepitis (odlepio); od -ka: stojanka (žurka na kojoj se stoji), zevka (dosada), bljuvka (bljuvotina), živka (živčana žena). Među slivenicama, nastalim spajanjem više reči u jednu, koje beleži Bugarski nalaze se slatkoholičar, ogromantan, elegadno, kakademik, snobilni telefon, dišomor (direktor škole).

Žargon je maštovit i duhovit, oslobođen normativnih ograničenja, i koliko može da pokvari lep književni jezik, toliko doprinosi i njegovom bogaćenju.