Materijal za ovu izložbu kustosi su skupljali četiri godine: Šta se dogodi kada Koko Šanel sretne Pikasa

Priča se da ih je verovatno upoznao dramatičar Žan Kokto i od tada su slikar i kreatorka uspostavili prijateljstvo koje ih je spojilo i profesionalno u dva navrata: zajedno su radili na „Antigoni” (1922) i na ruskom baletu Sergeja Djagiljeva „Plavi voz” (1924).

Vek nakon toga, njihova dela i umovi ponovno se spajaju u muzeju Tisen-Bornemisa. Izložba „Pikaso/Šanel”, koju posetioci mogu da vide od 11. oktobra do 15. januara u madridskoj umetničkoj galeriji, uspostavlja dijalog između dela oba umetnika i služi kao najava obeležavanja 50 godina od smrti slikara, naredne godine.

Podeljena u četiri prostorije (Šanel stil i kubizam, Olga Pikaso, Antígona i Plavi voz), izložba hronološki prati razdoblje od 1908. do 1925, zalazeći u sličnosti i paralele koje se mogu uspostaviti između njihovih umetničkih koncepata, kao i u privatnom odnosu koji su izgradili. Primer prvog: na isti način na koji su kubisti u slikarstvo uneli elemente svakodnevne upotrebe, Šanel je isto učinila s materijalima, služeći se skromnim tkaninama poput pletiva ili pamuka, koje je pretvorila u luksuzne odevne predmete. Hromatska jednostavnost mnogih francuskih kreacija – crna i bela, bledoružičasta ili bež – može se uporediti sa tonovima koje je odabrao Pikaso. To je očigledno na primeru 50 haljina kreatorke visoke mode naspram isto toliko dela slikara iz Malage.

Osim veze između kubizma i stila koji je osmislila Šanel, koja se odlučila za ravne siluete koje su ostavile iza sebe trodimenzionalnost, odnos između njih dvoje učvršćen je delom zahvaljujući plesačici Olgi Hohlovoj, prvoj Pikasovoj ženi i odanom kupcu Chanel modela. Prema Koktu, Hohlova je nosila Chanel na dan svog venčanja s muškarcem iz Malage 1918, odabravši za tu priliku „pravu Bijaric kreaciju“, a na mnogim portretima koje je njen suprug naslikao, takođe se pojavljuje u komadima ove kreatorke. No, nema dokaza da je Pikaso ikada govorio o svojoj vezi sa Šanel, a  šuškalo se o romansi, niti da je ona vrednovala neku od njegovih slika. Ono što je ostalo od tog prijateljstva su neki dokumenti prisutni na izložbi, poput: pozivnice na zabavu koju je dizajnerka poslala paru, knjige koju je Pikaso poklonio Gabrijeli ili njene fotografije koju je umetnik zadržao.

Druge dve prostorije izložbe istražuju profesionalni odnos dvojca, koji je zajednički stvarao kostime, odnosno scenografiju za dve predstave. U adaptaciji Antigone Žana Koktoa 1922, dramaturg je odabrao Gabrijelu za kostime, jer je bila „najbolja kreatorka visoke mode našeg vremena. Ne mogu da zamislim da su Edipove ćerke loše odevene.“ Ona je na kompliment odgovorila crpeći inspiraciju iz arhaične Grčke za izradu odeće od guste vune, u tonovima smeđe, bež i cigla crvene boje koje su se slagale s ljubičastim, plavim i oker ukrasima koje je osmislio Pikaso. Iako su kritičari pozdravili rad oba umetnika, kreatorka je dobila pohvale slikara u probranoj štampi.

Kasnije će ponovo sarađivati na opereti Plavi voz (1924), u kojoj je Šanel kreirala kostime plesačica, inspirirana tako dobro prihvaćenim sportskim modelima, koje je i sam Pikaso, ovoga puta zadužen za zastor – predimenzioniranu verziju Dve žene trče na plaži – i plakat, već ovekovečio na slici Kupačice (1918).

U saradnji Paule Luengo, kustoskinje zadužene za izložbeni prostor muzeja, i modne kuće Chanel, izložba je otvorena nakon četiri godine rada u kojem je bilo komplikovanije „nabaviti Chanel komade nego Pikasova dela“, prema rečima ove dame. Trud koji nam danas omogućuje da istovremeno promišljamo kreacije dva imena koja su definisala modu i umetnost 20. veka. Sada nije teško uveriti se u valjanost kreatorkinog rada – Chanel kreacije mogle bi da pripadaju bilo kojoj aktelnoj kolekciji i savršeno su očuvane.

Izvor: Harperʼs BAZAAR España