Medenica: Hrabrom, svesnom i odgovornom pozorištu biće neophodna podrška medija

To kaže u razgovoru za Danas Ivan Medenica, umetnički direktor Bitef festivala, upitan da prokomentariše podatke koje pokazuje monitoring koji su sproveli novinari dnevnog lista Danas. On dodaje da u redovnim okolnostima pozorište ima podršku u medijima, bar kada je u pitanju obim izveštavanja.

„I u pandemiji i u redovnim okolnostima mnogo je veći problem priroda, kvalitet tog izveštavanja. Umesto toga kako se glumci i drugi umetnici nose s koronom i sličnim temama, korisnije je bilo da smo se na vreme bavili istraživanjima kako će pozorišta i kultura generalno, kao pandemijom veoma ugrožene aktivnosti, da ekonomski i na druge načine prežive ovaj period i, pre svega, šta ćemo posle njega da radimo. Ali, naši se mediji vrlo retko bave istraživačkim novinarstvom, a ni naše društvo nije sklono strateškom planiranju, sve je od danas do sutra. Zato nam i ide kako nam ide“, kaže Medenica.

* Podaci do kojih smo došli pokazali su da je pozorišna kritika prava retkost za dnevnu štampu, dok dominiraju vesti… Šta je vaš utisak – kako se o pozorištu izveštava? I koliko je to važno za život jedne predstave?

– Potiskivanje pozorišne i generalno umetničke kritike iz medija opšteg tipa nije novi niti lokalni fenomen. Ukratko, on je prevashodno posledica komercijalizacije i konzumerizma u kulturi i medijima, a što je tendencija koja bez prestanka jača skoro pola veka. Razlika je u tome što je na Zapadu to kontinuiran i samim tim postepen proces, koji teče paralelno s jačanjem neoliberalnog kapitalizma i slabljenjem „države blagostanja“, dok je u zemljama bivšeg istočnog bloka naglo došlo do njegovog proboja i rasta, posle pada Berlinskog zida. S obzirom na to da smo, zbog ratova u bivšoj Jugoslaviji, mi kasnije ušli u proces tzv. „tranzicije“, kod nas je, paradoksalno, taj proces sporije tekao nego recimo u Rumuniji i Mađarskoj, u kojima je kritika nestala iz medija opšteg tipa, ili postala irelevantna. Bez ulaska u procenu kvaliteta naše pozorišne kritike, na kom bi verovatno valjalo dodatno raditi, mora se konstatovati da ona postoji u medjima opšteg usmerenja: u makar tri netabloidna dnevna lista u zemlji, dva nedeljnika, televizijskim i pre svega radio-kanalima RTS-a, a odskora i na jednom portalu. Ovo je znatno više od mnogih zemalja u okruženju. Ono što pak nama nedostaje, a u čemu vidim budućnost umetničke kritike, jeste više specijalizovanih portala koji neće biti hermetični, već okrenuti široj publici, povezivati stručnost i komunikativnost. Taj fenomen imamo u zemljama okruženja, a i šire, čak i u sredinama u kojima je kritika u tradicionalnim medijima još jaka i uticajna, kao u Nemačkoj (portal nachtkritik, recimo). Naravno, njih treba razlikovati od blogova, tvitova i sličnih, za kulturu irelevantnih onlajn vidova komunikacije. Takvi projekti, specijalizovane platforme za ozbiljno medijsko praćenje kulture, nisu tržišno održivi, tako da moramo da se izborimo za njihovo stabilno finansiranje putem različitih nacionalnih i regionalnih konkursa, projekata. Ključni paradoks je u tome što će umetnička kritika, kao izvorno žurnalistički žanr, opstati mimo ili uprkos medijima, bar onih tradicionalnih… Što se tiče poslednjeg pitanja, pozorišna kritika je danas, u svetu reklama, lajkova, tvitova i tiktokova, od manjeg značaja za promociju pozorišta kod njegovih konzumenata, ali jeste još uvek kao povratna reakcija upućena stvaraocima, ključni izvor za istoriju teatra, te jedan od kriterijuma u finansiranju, kadrovskoj politici i sličnim procedurama u vezi s pozorištem.

* U periodu koji smo pokrili (od 1. jula do 30. septembra) svakako je glavna tema bila Bitef. Kakav generalno festival ima odnos s medijima?

– Kao što ste sami zaključili – odličan! (smeh). Iskoristiću ovu priliku da se javno, u lično i u ime Bitef tima, zahvalim domaćim medijima na kontinuiranom, temeljnom, ozbiljnom i konstruktivnom praćenju Bitefa, što je proces koji svedočim da, u skorijoj istoriji festivala, traje makar od mog dolaska na mesto umetničkog direktora. Logično je pretpostaviti, ne deluje mi to razmetljivo, da jedan od razloga leži u umetničkim dometima i provokativnosti izabranih predstava, te u konceptima pojedinačnih izdanja festivala, a koji su intrigantni, podstiču na razmišljanje. Recimo, kad je počeo karantin u martu mesecu, neke novinare su prizori s ulica podsetili na slogan Bitefa od pre dve godine, „Svet bez ljudi“, i odgovarajuće predstave (instalacije bez izvođača), te je bilo tekstova na temu koliko pozorište, umetnost generalno, može ta anticipira budućnost i slično… Pored samog koncepta i izbora predstava, Bitef ima i vrlo dobru pres-službu i, generalno, odnose s javnošću: pružamo potrebnu logistiku novinarima u praćenju predstava (recimo, u kontaktiranju i komuniciranju sa stranim umetnicima), organizuju se atraktivne konferencije za štampu, u drugačijim, neuobičajenim prostorima i okruženjima, itd.

* Ove godine ste organizovali jedno partizansko izdanje festivala. Zašto vam je bilo važno da održite kontinuitet, bez obzira na nove okolnosti? I kako danas, nekoliko meseci kasnije, gledate na celokupan događaj?

– Da, volim da ga zovem tako, „partizanski“ Bitef. Kao što je poznato, reč je o skraćenom, trodnevnom izdanju koje smo nazvali Bitef-prolog, koji je obuhvatao dve predstave iz već selektovanog glavnog programa i brojne prateće sadržaje, prevashodno debate, te bio najava dvostrukog izdanja Bitefa koje planiramo za septembar 2021. Taj uzorak smo brižljivo izabrali tako da pokrije nekoliko zahteva: da ukaže i na tematsku liniju 54. Bitefa (od ekološke krize do posthumanizma) i na onu umetničku (dekonstrukcija izvođačkog tela, robote i avatare kao izvođače…), s jedne strane, i da, s druge strane, bude ostvarljiv u onakvim okolnostima. Zato smo izabrali predstave koje izvodi i opslužuje mali broj ljudi, pa je i pandemijski i finansijski izazov bio mnogo manji, i odlučili smo da sve programe ostvarimo sopstvenim mogućnostima, i personalnim i infrastrukturnim. Kao što znate, Prolog je bio u Bitef teatru i ispred njega, na Skveru Mire Trailović, sve programe smo vodili mi sami, članovi Bitefovog tima i naši najbliži saradnici. I danas mislim da je to bilo najbolje rešenje u tim okolnostima. Bilo nam je bitno da ga održimo ne toliko zbog poluvekovnog kontinuiteta, koliko zbog toga da bi se pokazalo da su i pozorišta i festivali potrebni i mogući čak i u nemogućim okolnostima, i to ne samo kao umetnička praksa već prevashodno kao jedna od civilizacijski najznačajnijih platformi na kojima se kultura i društvo preispituju, problematizuju, samopotvrđuju i kritikuju.

* Na sceni su bili roboti i hologrami. Da li je dehumanizovano izvođačko telo naša teatarska budućnost? Ima li pozorišta bez fizičkog kontakta?

– Ne, kao što je pokazao i „hibridni“ razgovor koji sam vodio na Bitef-prologu s jednom od vodećih svetskih teatrološkinja, Erikom Fišer-Lihte, preduslov pozorišta jeste fizički kontakt, energetska, duhovna i misaona razmena između izvođača i gledalaca u nekom deljenom „sad i ovde“ iskustvu. Vakcina će ući u široku upotrebu, pandemija će proći i pozorište više neće biti mesto epidemiološkog rizika, te izvođače nećemo zamenjivati robotima i hologramima. Izdvajanje ovog fenomena na 54. Bitefu, a koji će se integralno desiti sledeće godine kao deo iste celine s 55, desilo se mnogo pre pandemije (umetničku liniju koncepta postavio sam još u martu 2019. godine), nije to bio odgovor na nemogućnost živog izvođenja u ovakvim okolnostima. Do takvog koncepta sam došao na osnovu viđenih predstava, te moje zainteresovanosti da li (i kako) glumac i gledalac mogu da reaguju i sprovode pomenutu razmenu s neživim izvođačkim telima. Dakle, u pitanju je naučnička upitanost nad vrlo konkretnim, viđenim umetničkim fenomenom, a ne nekakvo programsko proterivanje glumca sa scene, ili zaumno prognoziranje takve budućnosti.

* Film se preselio na striming platforme, književnost na Fejsbuk, koncerti se odvijaju onlajn… A šta je sa pozorištem? Pokazalo se da snimci predstava pa čak i onlajn prenos istih nije ni približno blizu pravoj stvari, iako su često bili jako gledani. Da li postoji samo živo pozorište?

– Da, samo je živo pozorište pravo pozorište, sa izuzetkom eksperimentalne i vrlo zanimljive izvođačke prakse koju obično zovemo sajber performans, a koja podrazumeva konceptualno, promišljeno prožimanje živog i virtuelnog prisustva. Ono što danas, u doba pandemije, nazivamo onlajn ili digitalnim teatrom, nije ništa drugo do emitovanje na televizijskim i Jutjub kanalima relativno loših snimaka pozorišnih predstava. Ponavljam, sajber performans je nešto sasvim drugo.

* Kakva je situacija izvan naše zemlje? Kako poslednjih meseci žive pozorišta širom Evrope?

– Ne bitno drugačija od naše, čak je možda i lošija, ako se složimo, što nije nužno, da nam je kriterijum i ideal izvođenje predstava. Naime, u mnogim evropskim zemljama, na primer u Nemačkoj, koja nam je s pravom uzor u pogledu pozorišne umetnosti, predstava se ne igraju uopšte. Pozorišta su zatvorena, mada se čuju i brojni glasovi protiv takve administrativne odluke.

* Ako nema povratka na staro, kako ste rekli u nekoliko intervju govoreći o pandemiji, šta to znači za pozorište? I koliko je za njegovu budućnost možda važna podrška medija?

– Ovo pitanje bismo mogli da proširimo na ceo intervju, tako da ću samo taksativno. Povratka na staro nema ne u estetskom smislu – pozorište će i dalje biti mesto živog susreta i razmene – već u smislu njegove organizacije, potreba da se menadžment pozorišta unapredi tako da ne može više da ga sabotira glumačka neodgovornost, kao što je to danas slučaj (ovde mislim na otežane okolnosti u organizaciji rada u pozorištu zbog glumačkih tezgarenja na televizijama). Pozorište će, vrlo verovatno, morati da se nosi sa izazovima smanjenih finansija, nije mu potreban i ovaj dodatni problem koji takođe ima i svoju finansijsku dimenziju… Takođe, mislim da samo društvo ne može da se vrati na staro, da nam je potrebna mnogo viša svest o ekološkim, ekonomskim i socijalnim problemima s kojima će se ceo svet suočavati i da tu pozorište mora da obavi značajnu političku ulogu. Takvom, hrabrom, svesnom i odgovornom pozorištu biće neophodna podrška medija. Ono drugo me uopšte ne zanima, i ne mora ni da preživi pandemiju.

Sadržaj je deo projekta „Kako mediji izveštavaju o pozorišnoj umetnosti i njenim akterima“, koji se sufinansira sredstvima iz budžeta republike Srbije – Ministarstvo za kulturu i informisanje. Stavovi izneti u sadržajima ne odražavaju nužno stavove organa koji je odobrio sredstva.