Operom Arigo Boita „Mefistofele“ otpočela je Bavarska državna opera (Bayerische Staatsoper) novu sezonu. Gledaoci su mogli da dožive beskompromisnu preradu Geteovog motiva, situiranog u lokalni kolorit i folklor minhenskog Oktoberfesta. Ova ne tako često inscenirana opera, perfektno odgovara dekadentnom duhu, spajajući Faustov pakt sa đavolom i tragedijom Grethen, kao i arkadijske fantazije u vezi sa Helenom.
Arigo Boito (1842-1918) je bio multitalent, koji je delovao kao kritičar oštrog jezika, liričar i libretista (između ostalog napisao je libreto za Verijev „Otelo“). NJegovi kompozitorski uspesi su skromni. „Mefistofele“ nije pri praizvođenju u Milanskoj skali 1868. bio uspešan. NJega karakterišu oštri kontrasti, nagla preplitanja i prelomi različitih tekstura. Tako se istovremeno čuju orkestarski tutti, čulni i izobilni korali kao i vokale partije zapanjujuće virtuoznosti. U tom melodramatičnom galimatijasu sevanju munja, udaru gromova i plamenima vatre iscrpljuje se dobar deo dramske radnje. Za dirigentskim pultom je stajao gost iz Izraela Omer Meir Velber, koji poseduje osobito zanimljivu i retko viđenu koreografiju dirigovanja talasastim i zmijolikim upredanjem palice.
No rezultat je ipak zadovoljavajući. Rene Pape je pevao ulogu Mefistofela jasnim, čvrstim basovskim linijama vladajući i krepkim i sonornim zviždanjem koje je sastavni deo ove uloge. Fausta je pevao/glumio Jozef Kaleja, koji je u njegovoj interpretaciji zvučao nijansirano i dinamično. Jedino nam se uloga Margerite, koju je pevala Kristina Opolais, činila nedovoljno tembriranom i grubom.
Arigo Boitov odnos prema motivu Fausta je muzički i dramaturški očito veoma divalj. Nakon apsurdno dugog elizijskog preludijuma, krenulo se u zemaljske i podzemne sfere. Mefistofele je očito vođa bande zlih tipova sa novim fanom Faustom. Često seva i grmi na bini i pod zemljom. Kulmnaciona tačka jedne zabave uključujući i karusel na minhenskom Oktoberfestu na kome Faustov asistent Vagner ovome oko vrta stavlja licidersko srce na kome stoje na kolokvijalnom bavarskom dijalektu „I mog di“ (Ti mi se sviđaš) i čime se naziru đavolji ponori.
U osnovi sve je veoma plakativno i dekorativno, ali zabavljajući efekat ovog „pevanja sa pucanjem“ je ogroman. U Heleninom svetu se nalazimo u domu za negu dementnih pacijenata, koji naprasno dolaze svesti, kao simbol nade u ovome inače apokaliptičkom svetu, koji uokviruju monumentalne gvozdene konstrukcije. Publika je reagovala sa jubilirajućim uzvicima i nekoliko dijaboličnih „bu-uzvika“ kada se režiser Švab pojavio na bini zajedno sa protagonistima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
