Megalomanski autoportret jedne lopovske vlasti

Svrha peticije nije samo da se spomenik ne postavi iako je to, naravno, prvenstveni zahtev – kaže, između ostalog, u razgovoru za Danas vizuelni umetnik i pisac Dejan Atanacković koji je prvi inicirao peticiju protiv „populističkog i nakaznog“ spomenika Stefanu Nemanji. Nju je dosad potpisalo više od 3.000 ljudi, a svaki dan raste broj građana koji potpisuju i šalju nadležnima zahteve da objave informacije o tome koliko košta gigantski kip Stefana Nemanje.

* Pored peticije koja se protivi podizanju spomenika Stefanu Nemanji, građani traže i informacije o troškovima njegove realizacije. Kome se obraćaju, koji su njihovi zahtevi i šta ako izostane odgovor nadležnih?

– Potpuno je normalna stvar da građani hoće i zahtevaju da znaju koliko nas sve to košta i šta je za te pare moglo da se uradi da imamo iole normalnu vlast. Pozivajući se na naše Ustavom zagarantovano pravo na uvid u informacije od javnog značaja, poslali smo zahtev nadležnima za obelodanjivanje informacije o troškovima spomenika. Koliko je novca poreskih obveznika, po kom osnovu, i po kakvim ugovorima potrošeno i koliko će tek biti potrošeno za tog lažnog Nemanju? Naše je pravo da to znamo, a odbijanje da se ta informacije obelodani direktno je kršenje Ustava. Dosad je nekoliko stotina zahteva poslato na adrese gradonačelnika, zamenika gradonačelnika, predsednika skupštine grada i predsednika republike. Ovom poslednjem obraćamo se kao predsedniku Odbora za spomenik, i umu koji je smislio da to čudo treba da ima 23 metra. Sačekaćemo da prođe zakonski rok od 15 dana, i dalje postupati onako kako je zakonom propisano. Zasad znamo samo to da je režim informaciju o ceni spomenika proglasio državnom tajnom. Naravno, ne vidimo nikakav osnov po kome bi se ta informacija mogla tako tretirati, sem u državi koju neko smatra svojim privatnim vlasništvom.

* Na sajtu Istorijskog arhiva Beograda stoji da su na ime izrade i isporuke spomenika provučena velika sredstva. Kako to komentarišete imajući u vidu opis delatnosti ove institucije?

– Tim pitanjem trebalo bi da se bave novinari-istraživači nezavisnih medija. Dosad, jedini iznos koji se vezuje za cenu spomenika, a do kog su došli novinari NIN-a, jeste fantomskih 14,2 miliona dinara. Ako odete na sajt Istorijskog arhiva Beograda, videćete da Arhiv od 2017. godine nudi usluge „izrade i isporuke“ spomenika što je zaista vrlo zanimljivo. Tako je i spomenik Stefanu Nemanji deo aktivnosti jedne institucije u čijem opisu delatnosti stoji „ustanova kulture koja ima zadatak da sređuje, izučava i štiti arhivsku građu“. Ja bih postavio pitanje na koji način, s kakvim resursima, u okviru kog dela svog programa i svrhe postojanja jedan arhiv izrađuje i isporučuje spomenike? Iz finansijskih izveštaja Arhiva stiče se uvid u protok znatne količine novca bez jasnih naznaka odakle ta sredstva dolaze i bilo kakvih uvida u to gde odlaze. Šta je uopšte uključeno u iznos od 14.288.701,33 dinara, iz budžeta pod stavkom „Spomen obeležje Stefanu Nemanji“ a koji kroz Arhiv prolazi u vidu identičnog prihoda i rashoda? Na koji način su isplaćeni honorari članovima žirija i nagrade koji se spominju u izveštaju o radu Arhiva na kraju 2018. godine? Zašto ti iznos nigde nisu navedeni? I otkud to da Arhiv vrši „usluge prevođenja ugovora za spomen obeležje Stefanu Nemanji“? Ja to ne mogu da tvrdim, ali verujem da svakome ko stekne uvid u te izveštaje može da se javi sasvim osnovana sumnja da je uloga Istorijskog arhiva Beograda u poslu oko tzv. spomenika Stefanu Nemanji ta da da bude protočni kanal kroz koji se iz javnih budžeta ispumpava novac poreskih obveznika i dalje odliva u nepoznatom pravcu. Bilo bi mi drago da neko iz Arhiva to opovrgne i objasni ulogu Arhiva u „izradi i isporuci spomenika“, sem ako i to ne spada u državnu tajnu.

* Objavili ste na svom Fejsbuk nalogu da firentinski umetnik Roberto Barni koji je u ovdašnjim medijima pominjan kao učesnik konkursa za spomenik Stefanu Nemanji zapravo uopšte nije učestvovao na ovom konkursu. Budući da ste poslom vezani za Firencu uspeli ste s njim da stupite u kontakt. Šta vam je rekao i kakav ste utisak stekli iz komunikacije sa njim?

– Laž je da je italijanski umetnik Roberto Barni učestvovao na konkursu. Istina je da je dobio poziv i dokumentaciju koja se ticala teme na koju je trebalo da odgovori. Odustao je čim je video o čemu se radi. Problem je u tome što se njegovo ime provlači kroz javna dokumenta i vesti koje su plasirane sve do samog kraja konkursa, čak i nakon proglašenja pobednika. Navedena je i informacija da je Barni obeštećen za učešće iznosom od 5.000 evra. Dakle dve su laži u pitanju, da je učestvovao i da je obeštećen. A po svoj prilici, Barnijevih nepostojećih 5.000 evra samo su trunka u jednoj milionskoj mutljavini.

* Konkurs za spomenik je bio delimično po pozivu. Pozvana su četiri umetnika ali je informacija o tome da Barni napušta konkurs prećutana, ne znamo ni da li su ostali učesnici konkursa obeštećeni sa 5.000 evra kako je bilo najavljivano u medijima. Šta vama to govori o ovom konkursu, zašto je uopšte pozvan Roberto Barni na konkurs ako njegov opus, kako kažete, nema veze sa herojsko-istorijskom retorikom koju ovaj zahvat pretpostavlja?

– Svakome ko iole poznaje rad Roberta Barnija jasno je da se on ne bi nikako mogao uklopiti u herojsku, pseudoistorijsku retoriku kojoj su režimski članovi žirija od samog početka bili naklonjeni. Kao što je poznato, pokojni Miodrag Živković je prethodno iz žirija istupio objavivši javno pismo o brojnim konkursnim neregularnostima, a po mom saznanju finalni izbor napravio je uži krug iz kog je isključena većina članova žirija. Verujem da je Barni pozvan, i ne samo on, ne bi li se stekao privid međunarodnog konkursa dok je „pobednik“ zapravo već bio unapred određen. Zašto bi inače sve do objave finalnog izbora bila prećutana informacija da je jedan od četvorice umetnika koga je žiri pozvao, odustao od učešća, pa još i potvrđeno njegovo novčano obeštećenje?

* Verujete li da građanske peticije mogu da zaustave postavljanje spomenika Stefanu Nemanji. Šta ako ne uspeju, ako se spomenik ipak postavi, šta će on simbolizovati, na šta će čuvati sećanje posle svih ovih peripetija i onih koje će, očito, tek uslediti?

– Peticija je platforma putem koje građani iskazuju svoj stav. Ona je mesto objedinjavanja mnogih glasova koji proteklih nedelja i meseci iskazujući gnušanje prema režimskom kiču i korupciji čiji je taj kip jedan od najspektakularnijih rezultata. Naprosto, taj takozvani spomenik je u estetskom, simboličkom i političkom smislu – nasuprot prividnom i zapravo krajnje neukom pokušaju pozivanja na tradiciju i istoriju – likovni iskaz u potpunosti lišen ma kakvog kulturnog identiteta. Reč je o grdosiji koja izvire iz mulja jednog identitetski zbunjenog, nedovršenog, zlostavljanog i opljačkanog društva kojim vladaju promoteri ratnih zločina devedesetih i koji već decenijama građanima Srbije nameću svoju bezvrednost. Svrha peticije nije samo da se spomenik ne postavi, iako je to, naravno, prvenstveni zahtev preko 3000 potpisnika. Ali i ako se spomenik postavi (a poznajući efikasnost slagača kocaka na Trgu republike to može i da se otegne u nedogled), mi ćemo nastaviti da se borimo za njegovo izmeštanje iz centra Beograda. Lično ne bih imao ništa protiv da se taj kip ne postavi nigde, a meterijal od kog je napravljen upotrebi u druge svrhe, ali o tome treba da se izjasne građani Beograda, zajedno sa istoričarima umetnosti, umetnicima, arhitektama, konzervatorima, značajnim predstavnicima kulture. Građani treba da znaju da to nije nikakav Stefan Nemanja. Ne verujem da iko kome je stalo do srpske istorije može da u tom lažnom idolu vidi bilo šta drugo sem megalomanski autoportret jedne lopovske vlasti, opljačkane džepove penzionera, otet i rasprodat grad.