„Megalopolis“ – galimatijas ideja, vizija, slika iz koga je teško izaći: O filmovima Agate Ridinger, Andree Arnold, Magnusa von Horna, Runara Runarsona i – Frensisa Forda Kopole

Jer to je prvi film ove mlade francuske autorke, koja se smelo upustila u istraživanje savremenih problema i tema – preokupacijom mladih za instant slavom, medijskim prisustvom, materijalnim uspehom, itd.

Film naime prati put 19-godišnje Liane, koja sanja o tome da postane zvezda TV ekrana.

Ona živi u Frezisu, u mizernim uslovima, sa svojom majkom i sestrom.

Opsednuta je lepotom i potrebom da bude prepoznata i priznata.

Šansu da joj se ta želja ostvari vidi kroz učešće u programima TV rijalitija.

Agata Ridinger je ne samo opravdala poverenje selektora, već se predstavila kao vrstan i zreo sineasta.

Podubni svet rijalitija

Može se reći da je njen „Nebrušeni dijamant“ impresivno prvo delo.

Rađeno sa strašću i srcem i velikim poznavanjem miljea kojim se bavi.

Ona majstorski odslikava taj opasni i pogubni svet TV rijalitija, ukazujući na motive devojaka koje se upuštaju u tu avanturu i razotkrivajući taj sistem manipulacije, laži i virtuelnih vrednosti.

Ona hiperseksualnost tih devojaka s jedne strane vidi kao odgovor na diktat po kome nisi žena ako nisi poželjna i, s druge, shvatanja da je to oružje koje ti pomaže da se emancipuješ i postaneš neko.

Za razliku od prezira kojim su uglavnom okružene te devojke, ona ima simpatija, razumevanja i topline za svoju glavnu junakinju.

Malaou Khebizi u ulozi Liane vlada suvereno ekranom puna dva časa u tom surovom svetu u kome je privid davno nadvladao realnost.

Film ima nečeg autentičnog, sirovog, brutalnog.

I u isto vreme tužnog.

I zabrinjavajućeg.

Freska ili petparačka sapunica?

Čuveni autor trilogije „Kum“, „Apokalipse sada“ i „Konverzacije“ je stigao u Kan sa svojim poslednjim delom „Megalopolis“.

To je faraonski projekat.

Epska, sci-fi drama, napisana, režirana i samofinansirana od strane velikog američkog sineaste.

Delo koje je bilo njegova opsesija nekoliko decenija i u koje je uneo svu svoju strast.

On sam kaže da su možda prve klice ovog projekta posejane još u njegovom detinjstvu, kada je video naučnofantastični film Vilijema Kamerona Menziza „Stvari koje dolaze“, u produkciji Aleksandra Korde, koji prikazuje društvo koje očajnički pokušava da zaustavi sopstveni kolaps i postavlja pitanja kako izgraditi svet budućnosti.

Kopolin „Megalopolis“ je izuzetno ambiciozan projekat, koji se oslanja na antički Rim u istoj meri u kojoj govori i o sadašnjoj Americi.

Koji povezuje prošlost sa budućnošću i pokreće suštinska filozofska pitanja.

O nesigurnoj civilizaciji koja se ljulja i koleba u vrtlogu neobuzdane pohlepe, samouništenja i političke propagande.

I koja polako proždire sebe.

Radnja se događa u Njujorku pod ruševinama, metropoli koja je inače već duži period vremena u padu i rastrojstvu.

Cezar Kaitilin (Adam Drajver), mladi arhitekta idealista, koji ima moć da kontroliše vreme, želi da obnovi grad kao održivu, trajnu utopiju.

Nasuprot njemu se nalazi korumpirani gradonačelnik Franklin Ciceron (Djani Carlo Espozito), koji je pristalica regresivnog statusa kvo i koji ne želi da iko dira njegovo kraljevstvo.

Između ta dva čoveka i njihovih suprotstavljenih vizija se nalazi Franklinova pomodna ćerka Julia (Nathali Emmanuel), koja je rastrzana između lojalnosti prema ocu i ljubavi prema arhitekti.

Pa šta reći nakon dva sata i 20 minuta ovog pompeznog Kopolinog dela?

Dopadljiva, provokativna, prepuna freska o politici, filozofiji, urbanističkim planovima s jedne i petparačka sapunica i burgijada sa druge strane.

Magičan, krivudav, lud, otkačen ep.

Galimatijas ideja, vizija, slika iz koga je teško izaći.

Kao iz nekog lavirinta.

Problem sa Kopolinim „Megalopolisom“ je što je bio suviše slab, nekritičan prema sebi, pa je sve ideje, teme, reference, knjige, slike, svo znanje koje je prikupljao godinama stavio tu, bez ikakvih ograda i selekcije.

Tako da je i pored ogromnog budžeta, brojne filmske ekipe, višegodišnjeg truda i rada, teško reći da će ovaj Kopolin krik nad umirućim američkim carstvom, ostati upamćen kao njegov magnus opus koji ce obeležiti njegovu zaostavštinu.

Utočište u svetu ptica

Andrea Arnold uživa ugled jednog od najznačajnijih i najprestižnijih britanskih sineasta.

I to s pravom.

Iako je sledila tradiciju socrealizma, kao i njene kolege veterani – Ken Louč i Majkl Li, njeni filmovi su mnogo intimniji i nemaju pretenziju da tretiraju šira društvena pitanja.

Njen pristup je intiman, iskren i pun razumevanja za ličnosti najčešće sa margine drustva – emocionalno ranjive i nesigurne, koji se bore da nađu izlaz iz miljea radničke klase koji ih guši i sputava.

Često je to nepodnošljivo napeto i mučno, jer njeni junaci žive na ivici nasilja i izdaje.

Zapanjujuće je da su tri, od njena četiri filma – „Red Road“, „Fisch tank“ i „American Honey“, osvojili Nagradu kritike na kanskom festivalu.

Ona je sjajan sineasta.

Njeni filmovi su prelepo pisani, nijansirani i divni za gledanje, čak i kada je svet koji prikazuje brutalan.

Zato i nije čudo da je ove godine dobila prestižno priznanje Zlatna kočija 2024, koje joj je dodelilo SRF – društvo filmskih reditelja i rediteljki za njen dosadašnji filmski opus.

Verovatno nema većeg priznanja i nagrade od one koju vam dodele vaše kolege.

Ove godine je došla sa delom „Bird“, pričom o samohranom ocu, koji u bedi i nemaštini podiže svoje dvoje dece – 12-godišnje devojčicu i dečaka.

On nema dovoljno vremena a ni strpljenja da se bavi odgojem svoje dece, a devojčici koja je na pragu puberteta je potrebna pažnja i razumevanje.

Ona utočište i ljubav nalazi u svetu ptica.

„Bird“ je meditacija na temu identiteta i pripadanja, problema odrastanja – prelaska iz detinjstva u svet odraslih, seksizma i grubosti.

To je haotično i u početku konfuzno delo, koje na momente deluje kao dokumentarni film i u kome surovu realnost prekida dobar humor i muzika.

Dobra, ali ne i velika Arnold.

Preokupacija ljudskim zlom

Karolina, mlada i trudna fabrička radnica u Kopenhagenu, prihvata posao dojilje kod jedne starije, harizmatične žene – Dagmar, kako bi se spasila siromaštva i nekako preživela…

Ona otkriva da se iza lažne prodavnice slatkiša koju Dagmar vodi zapravo krije tajna agencija za usvajanje dece i da Dagmar pomaže jadnim ženama da pronađu sigurno utočište i porodice kako bi zbrinule svoju neželjenu decu.

Karolina uspostavlja blizak odnos sa Dagmar, da bi vremenom otkrila istinu i mrak u kome se našla – da nema prihvatilišta, a još manje porodica, jer sva novorođenčad završavaju ili u kanalizaciji ili u kotlu.

Švedsko-poljski talentovani reditelj Magnus von Horn je napravio film „Devojka sa iglom“, oslanjajući se sasvim površno na istinitu priču o danskom serijskom ubici – Dagmar Overbye, koja je 1921. prvo bila osuđena na smrtnu kaznu, da bi potom kazna bila preinačena u doživotnu robiju.

Nakon „Here After“ i „Sweat“, ovo je treći film ovog nadarenog sineaste, čija je preokupacija ljudsko zlo.

Agresija i mladalačka delikvencija su bile teme njegovih prvih filmova, s obzirom da je i on sam bio žrtva takvog nasilja.

Nakon toga je krenuo da istražuje motive zla i agresivnosti kod ljudi.

Mračne strane ljudske psihe.

„Devojka sa iglom“ rekonstruiše neverovatan put i život serijskog ubice.

To je mračna, teška, mučna drama.

Briljantno ispričana i urađena.

Estetski savršena, u crno-beloj tehnici, fantastično filmovana.

Sa dve antologijske ženske uloge Trine Dyholm i Victoria Carmen Sonne.

Delo koje zaslužuje divljenje i respekt.

I zahteva hrabrost da bi se gledalo.

Jer to je pravi ubod igle!

Gubitak onih koje smo voleli

Islandski sineasta Runar Runarson je do sada potpisao nekoliko dela, a sa svojim prvim kratkim filmom je čak bio nominovan i za Oskara.

Priča „Kada svetlost pukne“, sa kojom je otvorena smotra Izvestan pogled, inspirisana je ličnim iskustvom i događajima samog autora.

“Od kako sam kao mladić izgubio dobrog prijatelja, želeo sam da pokušam da prenesem emocije koje sam doživeo tog dana kada se tragedija dogodila i da to pretvorim u univerzalnu priču. Još jedan nedavni gubitak u mom životu je iznova pobudio taj nagon i priča je postala konkretnija”, kaže on.

I Runarov film je upravo to – pokušaj da kroz narativ i sliku izrazi kompleksna osećanja koja čovek doživi na dan kada nekoga neočekivano izgubi – kada su i sadašnjost i budućnost izmenjeni u trenutku.

Kada više ništa nije isto.

To je storija o Uni, mladoj i lepoj ženi, koja je na neki način autsajder u događajima koji se dešavaju oko nje, iako je zapravo ona u samom njihovom centru.

Zbog tajne veze koju je imala sa žrtvom nesreće, ona ne može da pretenduje i traži prostor koji joj je potreban i koji zaslužuje u patnji i tuzi koju preživljava.

Naprotiv, ona pravi prostor za emocije svih drugih, kako bi sačuvala sebe i svoje dostojanstvo.

Islandski sineasta snažno, maestralno slika gubitak onih koje smo voleli.

Tu nenadanu prazninu, tugu, bol.

Pogubljenost.

Nemoć.

Film je urađen sa rafinmanom i klasom.

Svedeno.

A tako poetski i sa toliko emocija.