Foto:Lična arhivaKad vidim šta se piše i ko sve piše o koroni, bude mi žao što blažene anonimnosti društvenih mreža nije bilo u julu 1969, u vreme američkog sletanja na Mesec.
Danas mnogo njih ne veruje u virus, ili bar veruju da je on proizvod depopulističke politike Bila Gejtsa, kineskih, natovskih, američkih, ruskih i ko zna čijih laboratorija, deo prljave zavere vakcinalnog lobija…
E kad su Amerikanci 1969. sleteli na Mesec (ako su sleteli), dobar deo Lovćenčana nije u to poverovao („’Ajde, de, da su Rusi…“). Ipak, uglavnom su ćutali i sumnjičavo pripitivali, praveći se nevešti.
Religija je zvanično bila ukinuta, oni bliži vlasti likovali su kao da su oni lično zaboli zastavu u pusto, prašnjavo tlo Meseca, na kome nema traga božjeg prestola. Odgovora uglavnom nije bilo, tek malo mrzovoljnog sleganja ramenima i britki podsmeh neke jezične babe: „Zna Lajka da Boga nema…“
Ali, pošto je đavola te davne 1969. bilo i te kako: da odnese šalu; da nit ore nit kopa, no o tuđem zlu misli; da sadi tikve s naivnim lajavcima – ni nevernici ni vernici nisu glasno i jasno raspravljali o svojim ubeđenjima, samo su, uz preferans, fircik, ili šesetšes’ razmenjivali kriptične polurečenice, grimase i migove.
Zato njihovi potomci, zaklonjeni anonimnošću pišu, komentarišu, raspravljaju, znaju sve i malo više od toga, kao da starog reponje koji je šalu odneo više nema. Ili ga ipak ima, pa se o nekim vrlo privlačnim temama uglavnom znakovito ćuti…
Otkad je ovo počelo pritisak mi je – manje-više – bio u normalnim granicama, da bi poslednih dana počeo da luduje. Žalim se prijateljici, a ona mi kaže: „Pa doktor Čikoš ti je rekao da moraš da šetaš.“ Gutam odgovor i pitam se hoćemo li kad ovo prođe i ako nas ikad puste na ulicu, početi da, poput mačora, iskašljavamo loptice progutanih psovki?
Vuk Karadžić u Rječniku beleži da je „ono crveno“ u cvetiću stidak „od prije veće bilo, pa sad svaki dan biva sve manje jer već nestaje stida međ ljudma“. Fascinirano gledam neku panoramsku emisiju RTS-a i slušam kako lokalni funkcioneri predano recituju svoj novi katehizis: – Ko je najzaslužniji za to što je Srbija u boljoj poziciji od drugih zemalja u regionu, Evropi, svetu? – Odgovor je jasan, samo se izvedba razlikuje: od nevoljkog mehaničnog ponavljanja do strasnog zanosa. – Jututunska narodna himna blagozvučno odleže: „Bože sveti, podrži nam knjaza…“ A stidak? Kad dođe do onoga: „a taj narod, a tu zemlju našu, / podrži je-ako knjazu treba” pobeli kao krpa.
Nema zla bez dobra, pa mi u ovu predugu monotonu izolaciju nekim čudom stižu odlični rukopisi: Lazaret Popa D. Đurđeva, čudesna pesnička zbirka za odrasle, mešavina istorije Kovilja, privilegovanog mesta pesnikovog odrastanja, alaskih mitova u kojima dunavski šarani postaju zmajevi i dijaloga s poezijom velikog pretka Laze Kostića. O detinjstvu svedoči i istančana lirska proza Miše Belegišanina Čovečuljak u krošnji. Knjiga lišena jeftine sentimentalnosti, a puna raskošnih pesničkih slika, gorka, bolna i nežna. Najzad, sa strepnjom i uživanjem zalazim u pripovedačke lavirinte novog romana Andreje Kargačin. Korona se odmiče dok krećem za odraslom Alisom u novi svet čuda. Čitanje spasava svet.
Priredio: V. Ristić
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
