Mesto gde je čitati kul

Irski autorski i bračni par, Niase Ni Kinon i Dejvida Rejna, napravio je u duhu najboljih filmova o školi, učiteljima i đacima ovaj posmatrački dokumentarac koji podseća na kultno ostvarenje „Društvo mrtvih pesnika“ u ambijentima Hogvorts koledža iz „Harija Potera“. Oni su godinu dana pratili živote dvoje inspirativnih učitelja u jedinoj osnovnoj školi sa internatom u Irskoj. Hedforft, sa svojim zgradama iz XVIII veka, sa tajnim vratima i magičnim šumarcima, već 46 godina je dom DŽonu i Amandi Lejden i pozadina njihovih izuzetnih karijera.

– Ideja za film nastala je iz nekoliko okolnosti. Tražili smo školu za našu decu. Tražili smo drugačije obrazovanje. Pročitali smo na veb-sajtu Hedforft škole pismo direktora i impresionirala nas je ideja da su oni usmereni ka sreći deteta. Za nas je važno akademsko obrazovanje, ali to nije najvažnija stvar. Kontaktirali smo ih i počeli da razgovaramo sa njima. I Dejvid i ja smo bili u internatima tokom svog školovanja i oboje smo imali različita iskustva. Meni je bilo jako lepo, dok je za njega to bilo traumatično jer je otišao u mlađem dobu. Zanimalo nas je kako izgleda škola sa internatom u 21. veku i shvatili da je ovo jedina preostala osnovna škola tog tipa u Irskoj – kaže za Danas Niasa Ni Kinon.

Dejvid Rejn objašnjava da je ekonomska kriza uticala na to da Hedforft danas bude jedina osnovna škola sa internatom.

– Ljudi imaju mnogo manje novca i obično razmišljaju da je najbolje da to što imaju ulože na privatno obrazovanje svoje dece tek kada oni budu stariji. Ovo je škola za decu od šest do 13 godina. A oni su spremni da novac izdvoje možda za srednju školu ili fakultet. Dakle, ekonomski razlozi. Ali mislim da se i društvo promenilo. Sada roditelji žele svoju decu da drže blizu sebe. Najčešće je to iz pogrešnih razloga. Obično previše štite svoju decu i plaše se sveta izvan porodice. S druge strane to su i pravi razlozi jer misle da su roditelji najbolje osobe koje treba da vaspitavaju dete. Sve to utiče da danas sve manje ljudi razmišlja o tome da svoju decu šalju u internate, posebno u tom uzrastu – naglašava Rejn.

Ipak, njegova supruga misli da će se to u budućnosti promeniti.

– Život se danas odvija dosta brže. Ljudi sada rade mnogo više sati. Mnogo roditelja ne uspeva da se organizuje. U Hedforftu smo videli mnogo razloga zbog kojih deca moraju da budu u internatu. Ili njihovi roditelji mnogo rade ili mnogo putuju zbog svog posla, pa nisu tu od ponedeljka do petka da bi se brinuli o svojoj deci i da bi im obezbedili bezbednu i srećnu sredinu u kojoj će odrastati. Ne bi me čudilo da se vratimo na to da sve više dece ide u internate. Mislim da se obrazovanje mnogo promenilo poslednjih godina u odnosu na 20. vek i da sada ti ljudi mnogo više brinu o dobrobiti deteta. Što možete videti i u ovoj školi – priča rediteljka.

Kako kaže, i sam Hedforft se promenio.

– Direktor škole je takođe nekada bio učenik Hedforfta. On kaže da je škola u koju je on išao bila nešto potpuno drugo u odnosu na ono što je ona danas. Sada se više brine o emotivnoj strani deteta. Postoji mnogo veće razumevanja za dete. Kada je on išao u školu, ostajao je tamo gotovo svakog vikenda, dok danas roditelji imaju mnogo veći pristup svojoj deci. Deca idu kući svakog vikenda a roditelji dolaze da ih obiđu i tokom nedelje. Nije kao nekada kada ste svoje dete davali nastavnicima i školi i maltene zaboravljate na njega narednih meseci – objašnjava Niasa Ni Kinon.

Kada su počeli da snimaju film uz odobrenje direktora, prema njenim rečima, njihovi junaci – Džon i Amanda, u početku nisu ni obraćali pažnju na njih.

– Njihov fokus je samo na decu. Dali su nam šansu tek kada su shvatili da smo zaista tu kako bismo shvatili situaciju, a ne kako bismo samo snimili neki film i otišli odatle. Tada su se tek otvorili – napominje rediteljka.

Dejvid Rejn objašnjava da su njih dvoje tu više od 40 godina i da možda nikada i neće otići u penziju, jer je škola njihov život.

– Za Džona i Amandu nije teško da dođu do dečijih umova jer oni razumeju decu. Znaju kako da komuniciraju sa njima. Čak ni velika razlika u godinama ne pravi problem. DŽon ima 70 godina a deca dolaze sa 7, 8, 9 godina – naglašava reditelj.

Niasa dodaje i da je Hedforft drugačiji po tome što deca imaju slab pristup ekranima i monitorima.

– Oni imaju neko starinsko detinjstvo. Penju se na drveće, prljaju se… imaju mnogo aktivnosti u prirodi. Čitaju knjige. Mnogo knjiga. Velikih knjiga. Možete videti kako svako dete na teritoriji škole nosi neku knjigu. To ih niko ne tera da rade. Nije to njihova obaveza. Ali oni vide kako starija deca čitaju pa žele i oni da budu kul. Takođe to je nešto što je Amanda donela u školu – svoju strast prema književnosti. Ona decu usmerava ka čitanju, ka ljubavi prema književnosti. To radi neverovatno dobro pa deca i ne shvataju kada ih je začarala – dodaje Niasa.

Ona dodaje da misle da su ovim filmom uspeli da uhvate duh škole.

– Mnogo dece u Hedforftu videlo je film, kao i bivši učenici. Bivši učenici kažu da su pustili i neku suzu jer smo ih podsetili na vreme koje su proveli tamo – ističe rediteljka.

Film „In loco parentis“ prikazan je i na nedavno održanom Sandens festivalu, gde je dobio odlične kritike i pažnju publike, zbog čega će dobiti i distribuciju u američkim bioskopima.

– Film je duhovit. LJudi se smeju dok ga gledaju. Dolaze na naš film da se opuste i da uživaju. Zato je imao veliki uspeh kod publike i zato mislim da može biti gledan u bioskopima – zaključuje Dejvid Rejn.

Ne smeju da trče da se ni bi povredili

– Naša deca su išla u malu seosku školu koja je imala samo tri nastavnika a gotovo stotinu dece. Bila su to jako velika odeljenja i na jednom času se dešavalo da profesor drži predavanja za prvi, drugi i treći razred. Nisu imali nikakve aktivnosti u prirodi. Nisu se bavili sportom. Čak im je bilo zabranjeno da trče, jer mogu da padnu i da se povrede. Takođe, to je bila i katolička škola. Čak 90 odsto škola u Irskoj su pod upravom crkve. Država pokušava da preuzme kontrolu nad školama ali crkva im to ne dozvoljava. Hedforft nema veze sa crkvom i to je već ogromna razlika. Deca dolaze iz različitih religija i različitih država ili iz ateističkih porodica – kaže Dejvid Rejn.

Akademski uspeh je prenaglašen

Niasi Ni Kinon i Dejvidu Rejnu film koji su snimili pružio je priliku da bolje upoznaju sistem obrazovanja u Irskoj. Najveći problem su, kako kažu, restrikcije koje nameće državno obrazovanje, koje ne daje deci slobodu da se sami razvijaju. „Mislim da je akademski uspeh prenaglašen. Nije svako dete sklono akademskom obrazovanju. Vreme u osnovnom obrazovanju trebalo bi da bude posvećeno otkrivanju ko ste a ne stalnom naporu da dobijete peticu iz matematike. To nije obrazovanje“ – smatra Niasa.

Na mestu roditelja

In loco parentis je latinska izreka koja znači „na mestu roditelja“. U Irskoj to je zakonska regulativa koja definiše poziciju učitelja, nastavnika, profesora… „To je deo zakletve koju nastavnici polažu, da će čak biti bolji od roditelja i da će brinuti da dete bude zdravo i aktivno, da će da stimulisati da uči i da se razvija. Ali nastavnici nikada ne mogu da budu na mestu roditelja u emotivnom smislu. Niko neće voleti vaše dete kao vi. Nastavnici to ne mogu ni da učine jer svake godine stiže nova generacija učenika i ne mogu da se vezuju za svako dete. To bi bilo nemoguće. Tu je ta kvaka u izreci in loco parentis“ – objašnjava Dejvid Rejn.