„Mi kao društvo ne cenimo mlade umetnike“: Aja Jung o razlozima zbog kojih je prvo međunarodno baletsko takmičenje preselila iz Beograda u Bolonju

Razlozi su, kako u razgovoru za Danas objašnjava Aja Jung, direktor Nacionalne fondacije za umetničku igru, koja je organizator ovog takmičenja, nezainteresovanost nadležnih gradskih i republičkih institucija kulture.

– Projekat koji smo brižljivo pripremali bio je i namenjen i potreban Beogradu. Sreća je što nije i ugašen apsolutnom nevoljom Beograda. Sve što smo radili tokom nekoliko godina, postalo je primenljivo na oko samo 1000 kilometara odavde. I to uz istinsku volju i dobrodošlicu gradskih vlasti i institucija kulture. Bolonja, glavni grad Emilije Romanje, širom otvorenih ruku dočekuje međunarodno takmičenje koje će dovesti baletske talente iz svih krajeva Italije, iz Litvanije, Portugala, Grčke, Srbije, Mađarske, Ukrajine, Bosne, Hrvatske, Poljske, a čiju organizaciju potpisuje mali tim našeg Beogradskog festivala igre i Nacionalne fondacije za igru! – kaže Ajaja Jung.

Prva najava međunarodnog beogradskog takmičenja 2019. delovala je ozbiljno. Šta se dogodilo – zašto je izostala najavljena “podrška domaćoj igračkoj sceni” i ko “nije imao razumevanja za međunarodnu smotru koja ima potencijal da odredi budućnost talentovanih umetnika, a da ujedno bude i turistička atrakcija za grad u kome se održava“?

– Nakon nekoliko promotivnih iskrica i lepih reči, ali bez suštinskog razumevanja i udubljivanja u značaj jednog internacionalnog takmičenja za našu sredinu, Beograd je ostao nem i nezainteresovan da učestvuje u ovom projektu. Nakon dva kruga konkursnih poziva Ministarstva kulture i Sekretarijata za kulturu ili ukupno četiri konkursa, događaj koji smo najavili zajedno sa onima koji su obećali podršku u celini je odbijen. U međuvremenu, nismo uspeli da osiguramo nijednu scenu. Beograd ima svega nekoliko pozorišnih prostora. Još je manje onih na kojima se može igrati u špic patikama. Ta pozorišta ostaju hermetički zatvorena za ovakve događaje, nisu spremna da nekoliko dana u nizu žrtvuju u odnosu na sopstveni repertoar ili probe koje još nisu u planu, ali o kojima se “intenzivno razmišlja”. To su srpske “naknadno preuzete obaveze”. Nema više Draškića koji je otvarao vrata bez straha da bi bilo čija hrabrost ili mladost mogla da naruši njegovu strategiju. Naprotiv, ako postoji strategija, ona se kroz promaje potvrđuje.

Takmičenje u Bolonji Nacionalna fondacija za igru iz Beograda organizuje sa profesorima Baletskih akademija iz Beča i Budimpešte, a u saradnji sa Teatrom Duše, koje će biti centar događanja. Kad ste odlučili da se takmičenje preseli u Bolonju i zašto je izbran baš ovaj grad?

– Prepričavajući sve muke kroz koje sam prolazila pod ruku sa najboljim namerama, mojim italijanskim kolegama i bivšem ministru kulture Italije, naišla sam na interesovanje i podršku. Počeli smo da tražimo grad koji bi imao potencijal da prigrli ovaj događaj koji je Beograd odbacio. Tražili smo takođe grad koji ima veliki međunarodni aerodrom, ozbiljne smeštajne kapacitete i koji počinje na slovo B, kako ne bismo menjali logotip koji smo već napravili. Izbor je pao na Bolonju, ekonomski i sajamski epicentar Italije.

Bićete u žiriju i vodićete majstorske radionice u Bolonji. Samo takmičenje počinje 11. novembra – koliko je takmičara prijavljeno, odakle dolaze, kakve su propozicije?

– U Bolonju stižu pedagozi sa bogatim međunarodnim iskustvom, direktori škola i važnih trupa, kako bi mladima poklonili svoje znanje, ponudili mogućnosti za usavršavanje i angažmane. U okviru gala koncerata najavili smo izuzetne igrače u postavkama Jakopa Godanija, Paola Manđole i Valerija Longa, a diplomci iz Baletske škole Opere San Karlo iz Napulja izvodiće delove iz klasičnog repertoara. Tokom nedelju dana Bolonja će biti baletski epicentar Evrope. Scenu legendarnog Teatra Duše, koji ove godine obeležava svoju 200 sezonu, pretvaramo u mesto susreta slavnih umetnika i novih talenata. Pa neka igra počne, tamo gde su umetnost i budućnost – nasušna potreba!

Šta očekujete od učešća mladih talenata iz Nacionalne fondacije za igru u Bolonji?

– Očekujem da budu srećni, otvoreni za nove susrete i pristupe, za znanje, za celokupni doživljaj. Pred nama je važan profesionalni zadatak, ali ništa manje važno nije ni samo putovanje do cilja. Mi od kraja avgusta, svakodnevno i bez pauze – radimo na programu za Bolonju. Sa nama su bili pedagozi iz Izraela, sa Kube i Malte, iz Italije, Rusije, Belgije, Australije… Uostalom, u Italiju nosimo radove poznatih koreografa kojima bi se mogle pohvaliti najbolje trupe. To su Icik Galili, Lior Tavori, Feliks Dipen… Neopisivo je zadovoljstvo kada možete da pomognete nekim novim klincima da ostvare svoje snove. Naročito ako ste svesni da njihovi snovi nemaju nikakve veze sa vremenom i društvom u kome odrastaju. Zamislite da imate 13 ili 15 godina u Srbiji, i da želite da budete balerina. Svaka čast toj deci i njihovim roditeljima.

Kakvo je, prema Vašem mišljenju, realno stanje srpske igračke scene – početkom nedelje na dodeli nagrade “Verujem u sebe” upozorili ste da je u umetničkim školama, čak i muzičkim, sve manje učenika?

– Naravno da nema zainteresovanih, a pošto se ništa ne preduzima biće ih sve manje. Ovde se više i ne prave audicije, nego ko god dođe mi ga ljubazno i svakodnevno molimo da ostane da svira ili igra. Nemamo drugog. Interesovanje se beleži pod mikroskopom i na nivou incidenta, jer se decenijama ne kreiraju baletski uzori, kao ni umetnička budućnost koju deca i roditelji mogu da zamisle. Mi kao društvo ne cenimo mlade umetnike. Naprotiv, njima se podsmevaju. Od drugara iz razreda koji rastu na rijalitiju i silikonima, preko mrzovoljnih nastavnika u školi, do vršnjaka iz kraja koji pljuckaju oko zgrade i šaraju po zidovima… To je tragedija do koje smo lagano, i bez opiranja stigli. Pri tom, kada govorimo o baletskim školama, mi mislimo na tri grada u celoj Srbiji. U Nišu, na primer, ne postoji nijedan baletski studio.

Sudeći prema do sada obavljenom programu 21. Beogradskog festivala, BFI ostaje u Beogradu. Trajno ili i za BFI postoji alternativa izvan Srbije?

– Mogla bih iz topa da nabrojim desetak evropskih gradova koji bi bili presrećni da neko može da im napravi sličan festival… Priznaćete, Beogradski festival igre je daleko iznad svega što Srbija ili region nude. Vidljiv na svetskoj mapi. Ipak, svake godine se mučimo iznova, noseći na svojim leđima ogromne frustracije i zlo jedne male zajednice i brojeći rane i uvrede od samozvanih nezavisnih, a zavisno zavidnih. Nekada me je inat pokretao, a danas razumem da sam neko vreme i energiju izgubila u kontaktu sa ljudima sa kojima, da nije bilo Festivala, ne bih ni klupu u parku podelila. Sa druge strane, pomogli smo brojnim mladim igračima, stvorili armiju verne i dragocene publike, gradili važna partnerstva i velika prijateljstva. Ako se osvrnem samo na dodelu priznanja #verujusebe, pre nekoliko večeri u našoj Fondaciji, ja sam zadovoljna. Koliko osmeha i nade! Na tom i nekim drugim tananim koncima Festival igre već godinama balansira. Usavršili smo i žongliranje, skok kroz vatreni kolut, stavljanje glave u lavlju čeljust… Videćemo dokle…

Dišem tek kad sam daleko od Beograda

Da li Vam je i dalje najveći izazov ćutanje o onom što se dešava “iza” Festivala i scene?

– Autocenzura na koju sam se obavezala zbog Festivala i Fondacije, zbog svih zaposlenih i njihovih porodica, zbog mojih učenika i njihovih roditelja, kao i zbog svoje dece i porodice, jeste prisutna. Ujedem se za jezik, trudim se da me nijedna budala ne isprovocira, a dišem tek kada sam daleko od mog Beograda, iako je to grad koji najviše volim na svetu. Da li mi je žao? Mnogo. Da li su razlozi vezani za ovu ili onu vlast? Nisu. U Srbiji je ostalo premalo suštinski dobrih i mislećih ljudi. Ti ljudi su zgroženi i zgaženi od strane svakog režima, jer kreiraju onu savršenu razliku koju sistem prepoznaje kao štetnu. Od ‘46. naovamo. Razmislite o jednom, naizgled banalnom, primeru, pa proširite sliku kao palcem i kažiprstom na telefonu. Kada bi iz inostranstva i izgnanstva vratili naše baletske umetnike koji su imali ili imaju svetsku karijeru, mi bismo za nekoliko meseci imali jedan od najboljih baletskih ansambala u regionu. To se naravno nikada neće dogoditi.

Ideje, znanje, želje

– Iskreno, želela sam da Srbija dobije ozbiljno baletsko takmičenje, važno za popularizaciju igre i zaokret u razumevanju savremenog baletskog trenutka. To svakako ne možete samo želeti, već moraju postojati određena znanja i kontakti kako bi se ideja – sprovela u delo. Svake godine sam deo žirija velikih evropskih takmičenja, lično poznajem najvažnije igrače, pedagoge i koreografe današnjice, a tokom poslednjih 17 godina neumorno sam vodila generacije učenika baletskih škola iz Srbije u Grčku, Italiju, Španiju, Litvaniju, Hrvatsku… Treba imati u vidu da naši mladi umetnici nemaju priliku da nastupe ni na jednoj profesionalnoj sceni u Srbiji, a kamoli da se takmiče sa svojim vršnjacima iz inostranstva pred stručnjacima koji mogu da odrede njihovu dalju karijeru. Slikovito: poslednji nastup učenika Baletske škole Nacionalne fondacije za igru je bio u Veneciji u maju ove godine, a naredni nas očekuje u novembru u Bolonji. U januaru, igramo u Firenci. U međuvremenu, vežbamo u Beogradu – objašnjava Aja Jung.