Mi nismo džez vandali

NJihova „čista muzika“, čiji pulsirajući ritam i melodiju sat i više u kontinuitetu stvaraju klavir, bas i bubanj, jedno je od najvećih iznenadnih zvučnih zadovoljstava koje možete sebi priuštiti – prava avantura udruženog lebdećeg uma i opijenog tela. Zato večeras nipošto ne propustite jedno od najsnažnijih iskustava „bez granica“ koje vam nudi ovogodišnji 34. Beogradski džez festival.

* Kako ste se uopšte našli u muzici, da li je to bio deo neke porodične tradicije u smislu pohađanja muzičke škole ili neke slične vrste negovanja sviranja kod kuće?

– To je zaista najvećim delom bilo u vezi sa porodičnim vaspitanjem. Moj otac je prilično dobro svirao violinu, a moja majka klavir. Otac je iskreno navijao da cela porodica nauči da svira klavir, moguće i zbog toga što je u Drugom svetskom ratu izgubio svog brata, koji je bio veoma talentovan za muziku. Tako da sam morao da naučim da sviram klasični klavir, što sam stvarno mrzeo. Zapravo sam voleo pop muziku, i kao tinejdžer kupio sebi bas gitaru da bih se više uključio u rok, a ubrzo zatim i u džez na kontrabasu.

Moj prvi profesor kontrabasa u Sidneju bio je Dejv Elis, veoma dobar i svestran klasični i džez muzičar, koga je krasilo istinsko oduševljenje za ovaj instrument. Kasnije sam studirao klasični kontrabas u Londonu kod Toma Martina, člana Engleskog kamernog orkestra, a potom, par godina kasnije, i kod Bjuela Nidlingera u Los Anđelesu.

* Koji je bio prvi album koji ste kupili?

– Bio je to ili „Crosswinds“ Bilija Kobema ili „Machine Head“ grupe Deep Purple.

* Jeste li imali neka iskustva sa slušanjem i sviranjem panka – od kakvog je značaja ovaj žanr bio za australijsku scenu tog doba?

– O, ne, pank me je potpuno zaobišao!

* Pa, dobro, kako je onda sidnejska muzička scena bila uobličena u tim ranim 80-im? Je li bilo već tada prostora za „neobičan“ džez i improvizovanu muziku, kojom se The Necks i danas bave, sa sopstvenim klubovima i publikom?

– Sidnejska muzička scena na prelazu iz 70-ih u 80-e bila je neverovatna. Ona se obično navodi kao plodno tlo iz kojeg su izrasle svetski čuvene australijske grupe poput INXS ili Midnight Oil. Svuda okolo je bilo mnoštvo pabova, u kojima se izvodila muzika uživo svake bogovetne noći u nedelji, ponekad čak i sa po nekoliko nastupa za veče. Kris, Toni i ja smo eto imali sreće da odrastamo u to veoma kreativno doba. I baš kada smo dovoljno stasali da se prihvatimo svog sopstvenog džeza, otvoren je „Paradise Jazz Cellar“ u Kings Krosu, gradskoj četvrti sa noćnim klubovima u Sidneju. Upravo ovaj klub je dao značajan doprinos promovisanju novog, progresivnog džeza – onog sa oštricom – i to doslovno sedam dana u nedelji, sa svirkama do ranih jutarnjih sati. Sva trojica smo redovno nastupali u „Paradise“ sa brojnim bendovima tokom nekoliko godina i tako zaista imali prilike da brusimo svoje umeće pre nego što smo izašli pred neku širu publiku. Ovakva vrsta mesta, recimo, sada ne postoji u Sidneju. Čitav grad je temeljno satrven od strane investitora nekretnina.

* Da li biste za The Necks rekli da ste dekonstruktori, ili baš naprotiv arhitekte džez muzike?

– Rekao bih da smo i jedno i drugo. Uprkos mojim potcenjivačkim komentarima na račun građevinskih investitora, zapravo i ja shvatam da ponekad moraš da srušiš bar deo nečega što sad postoji, da bi izgradio nešto novo. U neku ruku, naš koncept je definitivno bio reakcija na pravac koji je moderni džez počeo da uzima sredinom osamdesetih godina XX veka – srećom, mi smo se pojavili sa nečim što je ljudima zvučalo sveže i uzbudljivo, tako da ta priča ima srećan kraj. Dakle, mi nismo džez vandali.

* Postoji li ikakva veza sa nemačkom elektronskom muzičkom scenom – od njenih pionirskih, pa do današnjih dana – za koju možete da posvedočite da je izvršila uticaj na vaš zvuk?

– U stvari, veoma malo znam o nemačkoj elektronskoj muzici – naravno, možda je uticala na nas tako što smo je prosto upili iz okoline.

* Ko su vaši omiljeni klasični i džez kompozitori svih vremena i zašto?

– Bah, Betoven, Bartok, Kejdž, Debisi, Albeniz, Ajvz, Rajh, Part, Konlon Nankerou, DŽordž Antejl, Varez, a od džezera Monk, Koltrejn, Mingus… bez nekog posebnog razloga. To su samo ličnosti koje mi nešto saopštavaju, na ovaj ili onaj način. Moram da naglasim da ne slušam isključivo „komponovanu“ muziku – mnogo meni omiljene muzike ovih dana nije komponovano ni od koga posebnog.

* Koncerti vaše grupe The Necks uvek nude snažan emotivni izraz. Kakve slike vidite u glavi dok svirate muziku uživo?

– Žao mi je ako ću vas razočarati, ali moje inspiracije na koncertu su retko vizuelne. Uvek osećam svoju muziku duboko u sebi; nekad me taj osećaj prebaci u sasvim drugu ravan postojanja, ali retko kad vidim slike. Da ponovim – radi se o vibracijama unutar mene, ne o tome šta one sugerišu, već samo o onom na šta aludiraju. Jedna od stvari koju volim kod muzike uopšte, posebno kad je u pitanju instrumentalna muzike, jeste njena nespecifična priroda.

* Koja su to vaša poslednja zvučna nadahnuća što ste spremni da ih podelite sa svojim obožavaocima u ovom delu sveta, večeras na Beogradskom džez festivalu? Da li je ta inspiracija uvek u potpunosti apstraktna ili ipak ima neke veze i sa običnim, svakodnevnim ljudskim stvarima?

– Pre svega, moram da pomenem da je – pošto upravo radim na renoviranju svoje kuće – moj zvučni sistem negde spakovan i odložen, tako da trenutno baš nešto i nemam šanse da slušam mnogo muzike i upijam neko nadahnuće (smeh). Ali, uvek me inspiriše, i to tačno onoliko koliko mi je potrebno, sam momenat izlaska na scenu sa Tonijem i Krisom, kao i ono što čujem da njih dvojica donose u svom sviranju. Nakon preko 30 godina koliko ovo radimo – izgleda da se još uvek nismo umorili jedan od drugog.

* Putovali ste kao bend širom sveta – pa, gde vaša muzika najbolje pristaje po vašem mišljenju? U Australiji, Velikoj Britaniji, Japanu, Istočnoj ili Zapadnoj Evropi, Južnoj ili Severnoj Americi? A gde se nalazi ono mesto gde se najbolje odmarate od svega?

– Stvarno nam se sviđa da sviramo svuda. Svako mesto je drugačije i većina njih je sjajna na svoj način. Osećamo se srećnim što imamo priliku da putujemo planetom i predstavljamo našu muziku ljudima koji je kapiraju. Što se odmora tiče, moje omiljeno mesto definitivno je pod moje dnevne sobe, na kome bih ležao zatvorenih očiju, verovatno spavajući (smeh).

* Imate li neke prijatelje poreklom iz Srbije ili sa Balkana koje susrećete u muzičkom poslu i sa njima možda sarađujete?

– Nemam srpskih prijatelja u muzičkom biznisu, ali sam član divne grupe pod imenom MARA, koja traje isto koliko i The Necks. MARA je sastav sačinjen od australijskih muzičara koji prave fantastičnu fuziju džeza i balkanske muzike. Volim to.

* Zašto se, po vama, Australija uopšte trudi da bude deo Evrovizijskog takmičenja?

– Baš sam to isto ja vas hteo da pitam?

* A zašto Australija gori?

– Mislite na to kako gori kroz ove učestale požare žbunja koji su deo našeg ekosistema, a što je sad stvarnost života u Australiji? Ili mislite na globalno zagrevanje? Žao mi je što moram da kažem da je odnos prema klimi veoma ispolitizovan kod nas od strane ljudi kojima smo poklonili poverenje, a koji rade što je moguće manje da se izbore sa posledicama klimatskih promena. Imam nekakvu slabu nadu da će stvari sada početi konačno da se menjanju, međutim, da smo tu izgubili bar deset godina – u to nema ni najmanje sumnje.

Koncept čiste muzike

* Vaša muzika snažno priziva uspomene i pruža svakom slušaocu priliku da je iskusi na neki svoj način. Postoji li ikakva veza između tog vašeg postupka strukturisanja muzike i vizuelne umetnosti, pre svega one filmske?

– Veoma sam oprezan kad je reč o uspostavljanju veza između umetničkih formi. Ako ljudi uočavaju neku povezanost, to je lepo, ali se ovde ipak radi o različitim oblastima umetnosti. Meni lično se čini da me vizuelna umetnost stvarno veoma pokreće, daje energiju – ne toliko možda sami filmovi, za koje nemam mnogo strpljenja, koliko slike i skulpture – mada stvarno ne znam do koje mere postoje direktne veze sa mojim muzičkim stvaralaštvom. Vrlo sam posvećen konceptu čiste muzike.