Mi smo Kan u svetu dokumentaraca

Među njima, prikazana su čak četiri srpska filma, koja su privukla izuzetnu pažnju – „Cinema Komunisto“ Mile Turajlić (produkcija Dribling Picture, Beograd), „Oženiću celo selo“ Željka Mirkovića (Optimistic film, Niš), „Run for life“ Mladena Matičevića (Starhill, Beograd) i „Selo bez žena“ Srđana Šarenca (rađen u koprodukciji sa Francuskom i Hrvatskom). IDFA je ujedno i najveća svetska pijaca dokumentarnog filma. Osnivačica i direktorka Festivala Ali Derks govori za naš list o trudu da se jedna manifestacija od značaja održi u godinama krize.

– Ovo nije posao koji možete raditi sami. Tokom godine, uvek je 23 ljudi sa mnom u kancelariji. Oni rade pri Fondu Jan Frajman, na Forumu, programu Doc For Sale kao i samom IDFA festivalu. Imam odličan tim i njihov broj se menja poput plime i oseke. U prvoj polovini godine i preko leta ima ih 23, nakon leta uključuje se dodatnih 40 saradnika koji rade tri meseca sa nama, a tokom festivala još njih 400. Tu spadaju i volonteri.

Koliki je ukupan budžet festivala?

– Kada se sve sabere budžet iznosi oko 4,2 miliona evra. U okviru te sume, 75 odsto dolazi iz naših prihoda tj. od prodaje karata i sponzorskih ugovora a 25 odsto dobijamo od grada Amsterdama i holandskog ministarstva kulture. To je odličan rezultat. Postoji velika razlika u odnosu na izvođačke umetnosti kojima 75 odsto budžeta daju grad i država. Sa filmom je drugačije, nije skupo otići u bioskop (cene bioskopskih ulaznica u Amsterdamu su od devet do 12 evra, a cene pozorišnih karata se kreću od 25 evra pa naviše, prim. M. V.), ali odlazak u pozorište je znatno skuplji. Takođe, kada govorimo o dokumentarnom filmu na televiziji, vidimo da se on u današnje vreme pojavljuje samo u obliku kratkih trominutnih filmova koji govore o nekoj važnoj temi. A zapravo dokumentarni filmovi zalaze mnogo dublje u opis sveta oko nas. I ljudi to zaista žele da vide, da nauče nešto iz tih filmova. Zbog internacionalizacije moguće je posmatrati pojave iz drugog ugla i u drugačijem kontekstu. Te pojave ne izgledaju isto ako dolazite iz Indije ili Kine, ili Irske.

Koji je vaš način promocije? Kako dopirete do publike? Kako uspevate da ih privučete?

– Naši sponzori i partneri su veoma jaki i važni u toj priči. Na primer, naš glavni sponzor je De Foklsgrant, jedan od najčitanijih dnevnih listova u Holandiji. Uz primerak ovih novina mi šaljemo naš program svim ljudima u Holandiji. Takođe, među sponzorima su i časopisi i javna sredstva informisanja koji omogućavaju širok kontakt sa publikom.

Koje je vaše mišljenje o srpskim filmovima na ovom izdanju festivala?

– Zaista su odlični. Iz Srbije uvek dolaze veoma dobri dokumentarci. Jedna od mojih saradnica, Rada Šešić, takođe je iz Srbije. Ona sa još 15 ljudi pregleda preko 3.000 filmova svake godine i zatim uži izbor šalju meni. Ja onda napravim konačan program, na osnovu pre svega umetničkih kriterijuma. Imamo odličnog finansijskog direktora koji brine o sponzorima, tako da filmove možemo da biramo po njihovoj umetničkoj vrednosti. Tu je i snaga dobrog tima koji je oko mene. Jedni se bave finansijama, drugi edukativnim delom festivala, itd.

Kako dopirete do filmskih stvaralaca? Da li je dovoljno spomenuti da pravite selekciju za festival kakav je IDFA?

– IDFA je već dovoljno poznat festival u svetu, tako da se oni prijavljuju preko našeg internet sajta. Mislim da je veoma važno to što pozivamo režisere da prisustvuju festivalu jer prikazujemo njihovo viđenje stvarnosti i želimo da publika ima priliku da diskutuje sa njima i da prihvate ili ne prihvate njihovo mišljenje. To je najvažnije i razgovori i debate nakon filma. Zato uvek odvojimo dosta vremena za razgovor sa režiserom nakon projekcije.

Da li ste nekada morali duže da ubeđujete režisera da pošalje svoj film?

– Naravno, takvi uvek postoje. S druge strane, ovde su bili Verner Hercog, Spajk Li i drugi poznati režiseri. Hteli smo da dovedemo i Skorsezea, ali to je teško izvodljivo jer on traži novčanu naknadu a mi ne plaćamo filmove. Ponekad se desi da režiser bude istovremeno pozvan na festival u Kanu ili Berlinu i da daju prioritet njima. Ali nije uvek tako, na primer neki od filmova koji su prikazani ovde pojaviće se i na festivalu Sandens, uključujući i našeg ovogodišnjeg pobednika, film „Mesto među zvezdama“ (Position Among the Stars). Režiser tog filma, Leonard Retel Helmrich, pobedio je ovde i 2004. sa filmom „Oblik Meseca“ (Shape of the Moon), a iste godine pobedio je i na Sandensu.

Šta mislite o udruženju dokumentarnih festivala „Dok alijansa“? Oni kažu da postoje zbog promocije umetničkih, kreativnih dokumentaraca ali ponekad možemo između redova čuti da žele da se takmiče sa IDFA i da preuzmu primat.

– IDFA nije fokusirana na samo jednu vrstu dokumentaraca jer mi smo ogroman festival, takoreći mi smo Kan u svetu dokumentarnog filma, i ja od početka insistiram na prikazivanju raznovrsnosti ovog žanra. To može biti poetski film koji na primer prikazuje dva minuta jednu lalu kojoj otpadne latica. Isto tako prikazujemo filmove koji su korišćeni kao sredstvo političke propagande. Prikazali smo film Leni Rifenštal „Trijumf volje“ uz naravno odgovarajuću propratnu informaciju o razlozima prikazivanja. Dakle, sve između poetike i političke propagande i pamfleta, čak, bilo je na programu sve dok sadrži kvalitete ovog žanra. Ne mislim da su umetnički dokumentarci jedino važni, potrebno je i da dokumentujemo vreme u kome živimo. Jednog dana u 22. veku neko će moći da pogleda te filmove i da kaže: A, znači to se događalo!

Ples oko tematike

Da li vam se čini da je čisti opservacioni stil dokumentarnog stvaralaštva ugrožen pojavom svih ovih inovacija i razvojem internet komunikacije?

– Ne mislim da je tako. Uvek ćemo imati filmove gde je režiser posmatrač, kao muva na zidu. Samo što sada kamere postaju sve manje i manje i to otvara nove mogućnosti. Recimo u filmu „Mesto među zvezdama“ (Position Among the Stars) čini se da režiser nije samo muva na zidu već kao da pleše oko svoje tematike i to je veoma vešto urađeno.