Mi u Srbiji živimo čisti blues

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Velika je šteta što vi ne znate sadržinu ovog intervjua, zato ne obajavljujete moje „komentare“ koji daju kauzalni problem našeg i zapadnog društva. Zbog čega rečeno u priloženom tekstu deluje kao plakanje bez razloga, pa mu dođe kao da je zabavno smejanje. A nije! Naprotiv. Da pkušam još jednom: Generacija rok i hipi kulture su i članovi Nobelovog komiteta za književnost, zbog čega su mogli lako da odluče da dodele nagradu jednom od najvećih svetaca vremena bogojavljanja – vremena bit, hipi pokreta i rok kulture – Bobu Dilanu. Dilan se danima nije odazivao kako bi pokazao da on i oni nisu isto. Kasnije se javio da se zahvali, da bi potom odgovorio da neće moći da prisustvuje svečanosti. A na pitanja zašto nije odgovarao, ćutao je. Na zadnjem koncertu održanom u Las Vegasu na kraju je otpevao pesmu „Why Try to Change Me Now?“ („Čemu pokušaj da me promene sada?“), što se tumači kao njegov neugašeni bunt protiv establišmenta i vladajuće svesti, uključujući i Nobelov komitet za književnost.
   Naši mladi i ne znaju zašto nose pocepane farmerke. Nema od koga da doznaju da to ima veze i sa Dilanovom Nobelovom nagradom za književnost. Dilanove kolege su leta 1969. priredile najveći protestni koncert protiv ubijanja i uništavanja u Vijetnamu od strane imperijalne sile SAD. Trodnevni rok koncert nazvan je po mestu Vudstok, u oblasti države Njujork. Koncert su morali dugo da pripremaju, jer su se sotone protivile, pa su rokeri morali da nose iste pantalone više meseci, te su im se pocepale. I hipici su doputovali sa pocepanim farmerkama i nastavili su da ih takve nose u svakoj prilici. Hipici su nasledili duh bit pokreta i njihovog boga Čarlsa Bukovskog, koji je poručivao: „Što mi je manje trebalo, bolje sam se osećao.“ To je nateralo kapitalističke sotone da počnu da proizvode i prodaju pocepane farmerke! Sada ih nose i talentovani, ali i imitatori, okamenjeni umovi.
   Među najpoznatijim izvođačima na Vudstoku bila je i pokojna Dženis Džoplin, od koje se očekivalo da će naći svog Isusa kao što ga je našla Marija Magdalena. I Dženis je pripadnik je umrlih Kluba 27. Kod Boba Dilana je razum nadvladao osećajnost, te nije nastupao na koncertu jer je 1966. godine blizu Vudstoka, gde je imao svoju vikendicu, doživeo tešku saobraćajnu nesreću pa je sebi obećao da tamo više neće odlaziti celih osam godina.
   I posle dugo pripremane i održane trodnevne manifestacije, pobune duha bita, hipi i roka tražeći miran život umesto rata, ubijanje i razaranje u Vijetnamu i okolnim državama nije prestajalo. Za vreme dok vlastodršci oblače mladiće u nove unifome, pa ih avionima i brodovima šalju na azijski kontinent, odakle se neki vraćaju u mrtvačkim sanducima ili u invalidskim kolicima, pobunjeni mladi postaju još agresivniji u ponašanju. Prvo iritiraju oblačenjem i izgledom, kao i u muzici. Godine 1974. hroničari će zabeležiti novi pokret pobunjenih mladih nazvan pank estetika. Pocepana odeća okićena zihernadlama, upečatljiv nakit i šminka, sa frizurom jarkih boja zaštitni su znak tog žanra. No, mora se reći ono najvažnije, pank je društveno angažovan. Popularna kultura se rađa iz radničke klase, odakle se regrutuju mladići za ratove. Osim u muzici, pank će početi da se manifestuje i u drugim vidovima umetnosti.

2. Treba reći da su rok i hipi poezija u SAD našle izvor u najboljoj kantri muzici? Jedan od najznačajnijih autora kantri muzike je bio Vudi Gatri, čiji je sin Alro Gatri nastupao na Vudstoku. Vudijev stih sa portretom je na ulazu u Njujorški muzej glasi: „I don’t know how far / I’am going to have to go to see my own self / Or to hear my own voice“ („Ne znam koliko daleko treba da idem da vidim sebe / Ili da čujem sopstveni glas.“) Vudi Gatri je bio jedan od najvećih boraca za radnička prava. On je počeo da piše, peva, i svira na gitari i usnoj harmonici beračima plodova na imanjima velikoposednika, koji su plaćani manje nego robovi, kojima su robovlasnici obezbeđivali boravište i hranu, dok su najamne radnike plaćali samo po šet centi, a radili su od jutra do mraka. Gatrijevi stihovi su po sadržini i vrednosti bili provokativniji nego propovedi Svetog Jovana i Isusa Hrista, kasnije hrišćanskih apostola, zbog čega su velikoposednici plaćali batinaše da ga bezbol palicama umlaćuju do besvesti i lome gitaru na komade.
   U pedesetoj deceniji prošlog veka pojaviće se najpoznatiji rokenrol pevač Elvis Prisli, kome će se prilepiti i koga će iskorištavati đavolasti umovi, tzv. menadžeri, zbog čega će pregoreti u svojoj četrdeset i drugoj godini.
   Posle Elvisa i još nekoliko popularnih pevača rok muzike, pojavila se grupa Bitlsi. Sa stupanjem na scenu kao da su otvorili velika vrata kroz koja će prolaziti obdareni pojedinci i grupe, a pevaće ljubavne i protestne pesme, umesto Jovanovih i Isusovih propovedi, za spas čovekove duše.
   Hipi pokret začet u San Francisku proširiće se ne samo na veće američke gradove, već i gradove Kanade i Evrope. Hipi omladinski pokret nikad neće nestati kao ideja, jer je ista Božja ideja kakvu su propovedali u svoje vreme Sveti Jovan, Isus i njihovih sedamdeset apostola. Hipici su protiv američkog potrošačkog društva u cilju stvaranja novog društva zasnovanog na miru i ljubavi i propovedaju ne samo političku revoluciju već i unutrašnju revoluciju svakog pojedinca.
   Džon Lenon, frontmen Bitlsa, 1966. godine upoznaje Japanku Joko Ono, koja će biti njegova Marija Magdalena. Ona će svojim javnim pokazivanjem istinske ljubavi uzdrmati društveni život ostarele britanske imperije. U to vreme je i nastala pesma „Give Peace A Chance“ („Dajte šansu miru“). Džon Lenon je za Joko Ono rekao da je „najsavršenije biće koje korača ovom planetom, pored nje sam shvatio ko sam i šta sam“. To su najsvetije reči koje može da poželi žena savršenog duha.
   Kao što je pre dve hiljade godina ondašnja vlast ubila Svetog Jovana i Isusa, tako će i Džona Lenona da ubije vladajuća oligarhija. Oboženog Džona 1980. je upucao izopačeni „hrišćanin“. Ubica je doputovao u Njujork, smestio se i pripremao pet nedelja u „Hrišćanskom kampu“ u Njujorku.
   Pre će biti istina da je ovaj kontrolisani lik samo upotrebljen od strane države. Novinar koji je imao priliku da vidi dosijee trojice koji su se „zatekli“ u ulazu zgrade „Dakota“ u Njujorku, pročitao je površno sastavljen policijski zapisnik. Lako je zaključio da od trojice jedan koji se predstavlja za ubicu – Amerikanac po imenu Mark Devid Šampan je samo upotrebljen. Baš kao što je upotrebljen navodni ubica Džona Kenedija Li Osvald. Prava istina je da ih je ubila država koja i danas masovno ubija širom sveta kao nekad rimska imperija hrišćane.

   Treba reći da su rok i hipi poezija u SAD našle izvor u najboljoj kantri muzici? Jedan od najznačajnijih autora kantri muzike je bio Vudi Gatri, čiji je sin Alro Gatri nastupao na Vudstoku. Vudijev stih sa portretom je na ulazu u Njujorški muzej glasi: „I don’t know how far / I’am going to have to go to see my own self / Or to hear my own voice“ („Ne znam koliko daleko treba da idem da vidim sebe / Ili da čujem sopstveni glas.“) Vudi Gatri je bio jedan od najvećih boraca za radnička prava. On je počeo da piše, peva, i svira na gitari i usnoj harmonici beračima plodova na imanjima velikoposednika, koji su plaćani manje nego robovi, kojima su robovlasnici obezbeđivali boravište i hranu, dok su najamne radnike plaćali samo po šet centi, a radili su od jutra do mraka. Gatrijevi stihovi su po sadržini i vrednosti bili provokativniji nego propovedi Svetog Jovana i Isusa Hrista, kasnije hrišćanskih apostola, zbog čega su velikoposednici plaćali batinaše da ga bezbol palicama umlaćuju do besvesti i lome gitaru na komade.
   U pedesetoj deceniji prošlog veka pojaviće se najpoznatiji rokenrol pevač Elvis Prisli, kome će se prilepiti i koga će iskorištavati đavolasti umovi, tzv. menadžeri, zbog čega će pregoreti u svojoj četrdeset i drugoj godini.
   Posle Elvisa i još nekoliko popularnih pevača rok muzike, pojavila se grupa Bitlsi. Sa stupanjem na scenu kao da su otvorili velika vrata kroz koja će prolaziti obdareni pojedinci i grupe, a pevaće ljubavne i protestne pesme, umesto Jovanovih i Isusovih propovedi, za spas čovekove duše.
   Hipi pokret začet u San Francisku proširiće se ne samo na veće američke gradove, već i gradove Kanade i Evrope. Hipi omladinski pokret nikad neće nestati kao ideja, jer je ista Božja ideja kakvu su propovedali u svoje vreme Sveti Jovan, Isus i njihovih sedamdeset apostola. Hipici su protiv američkog potrošačkog društva u cilju stvaranja novog društva zasnovanog na miru i ljubavi i propovedaju ne samo političku revoluciju već i unutrašnju revoluciju svakog pojedinca.
   Džon Lenon, frontmen Bitlsa, 1966. godine upoznaje Japanku Joko Ono, koja će biti njegova Marija Magdalena. Ona će svojim javnim pokazivanjem istinske ljubavi uzdrmati društveni život ostarele britanske imperije. U to vreme je i nastala pesma „Give Peace A Chance“ („Dajte šansu miru“). Džon Lenon je za Joko Ono rekao da je „najsavršenije biće koje korača ovom planetom, pored nje sam shvatio ko sam i šta sam“. To su najsvetije reči koje može da poželi žena savršenog duha.
   Kao što je pre dve hiljade godina ondašnja vlast ubila Svetog Jovana i Isusa, tako će i Džona Lenona da ubije vladajuća oligarhija. Oboženog Džona 1980. je upucao izopačeni „hrišćanin“. Ubica je doputovao u Njujork, smestio se i pripremao pet nedelja u „Hrišćanskom kampu“ u Njujorku.
   Pre će biti istina da je ovaj kontrolisani lik samo upotrebljen od strane države. Novinar koji je imao priliku da vidi dosijee trojice koji su se „zatekli“ u ulazu zgrade „Dakota“ u Njujorku, pročitao je površno sastavljen policijski zapisnik. Lako je zaključio da od trojice jedan koji se predstavlja za ubicu – Amerikanac po imenu Mark Devid Šampan je samo upotrebljen. Baš kao što je upotrebljen navodni ubica Džona Kenedija Li Osvald. Prava istina je da ih je ubila država koja i danas masovno ubija širom sveta kao nekad rimska imperija hrišćane.

3. Velika je šteta što vi ne znate sadržinu ovog intervjua, zato ne obajavljujete moje „komentare“ koji daju kauzalni problem našeg i zapadnog društva. Zbog čega rečeno u priloženom tekstu deluje kao plakanje bez razloga, pa mu dođe kao da je zabavno smejanje. A nije! Naprotiv. Da pkušam još jednom: Generacija rok i hipi kulture su i članovi Nobelovog komiteta za književnost, zbog čega su mogli lako da odluče da dodele nagradu jednom od najvećih svetaca vremena bogojavljanja – vremena bit, hipi pokreta i rok kulture – Bobu Dilanu. Dilan se danima nije odazivao kako bi pokazao da on i oni nisu isto. Kasnije se javio da se zahvali, da bi potom odgovorio da neće moći da prisustvuje svečanosti. A na pitanja zašto nije odgovarao, ćutao je. Na zadnjem koncertu održanom u Las Vegasu na kraju je otpevao pesmu „Why Try to Change Me Now?“ („Čemu pokušaj da me promene sada?“), što se tumači kao njegov neugašeni bunt protiv establišmenta i vladajuće svesti, uključujući i Nobelov komitet za književnost.
   Naši mladi i ne znaju zašto nose pocepane farmerke. Nema od koga da doznaju da to ima veze i sa Dilanovom Nobelovom nagradom za književnost. Dilanove kolege su leta 1969. priredile najveći protestni koncert protiv ubijanja i uništavanja u Vijetnamu od strane imperijalne sile SAD. Trodnevni rok koncert nazvan je po mestu Vudstok, u oblasti države Njujork. Koncert su morali dugo da pripremaju, jer su se sotone protivile, pa su rokeri morali da nose iste pantalone više meseci, te su im se pocepale. I hipici su doputovali sa pocepanim farmerkama i nastavili su da ih takve nose u svakoj prilici. Hipici su nasledili duh bit pokreta i njihovog boga Čarlsa Bukovskog, koji je poručivao: „Što mi je manje trebalo, bolje sam se osećao.“ To je nateralo kapitalističke sotone da počnu da proizvode i prodaju pocepane farmerke! Sada ih nose i talentovani, ali i imitatori, okamenjeni umovi.
   Među najpoznatijim izvođačima na Vudstoku bila je i pokojna Dženis Džoplin, od koje se očekivalo da će naći svog Isusa kao što ga je našla Marija Magdalena. I Dženis je pripadnik je umrlih Kluba 27. Kod Boba Dilana je razum nadvladao osećajnost, te nije nastupao na koncertu jer je 1966. godine blizu Vudstoka, gde je imao svoju vikendicu, doživeo tešku saobraćajnu nesreću pa je sebi obećao da tamo više neće odlaziti celih osam godina.

4. Ako možete da obrišete delove iste sadržine, evo šaljem da upotpunite značaj sadržine koja će uvečati vrednost intervuja pevača benda Instant Karma.
   Masovni pokreti u Americi šezdesetih su započeli realno obesprаvljeni potomci afričkih robova, iako su formalno prema Ustavu stekli gađanska prava pre sto godina, posle pobede Severa nad Jugom u Građanskom ratu. U isto vreme oligarhija, koja i danas vlada umesto demokratije, klizila je ka političkoj paranoji bojeći se socijalizma, zbog čega je slala vojsku da ratuje na azijskom kontinentu, protiveći se uvođenju socijalizma u tuđim zemljama. Instalirala je rakete u Turskoj i Italiji uperene protiv SSSR-a a, kada je otkrila da su instalirane sovjetske rakete sa nuklearnim bojevim glavama na Kubi, vladari Amerikom su pobesneli, dok su se mladi ljudi zgražavali i pobunili se. Poznat je hipi slogan „Vodite ljubav, ne rat“. Baš kao Jovan Krstitelj i Isus Hrist, i hipici su verovali da će ljubav promeniti svet.
   Naravno da hoće i menja ga. Jer, mržnja vodi u smrt, a dobri ljudi vole da žive. No, samo kao Ljudi – bogovi. Osim što su mladi regrutovani za rat, državni troškovi su rasli, a sa njima i nezadovoljstvo. Poučeni pobunom studenata u Evropi 1968., kada su države koristile sva raspoloživa nasilna sredstva da ih ućutkaju, talentovani mladi ljudi dobre duše u Americi zaključili su da revolucijom, tučom i ubijanjem nije moguće pobediti sotone, zato su se vratili načinu samožrtvovanja kako su to izveli Sveti Jovan i Isus. Po ugledu na nobelovca Hermana Hesea, mladi, rastrzani između potrebe za sigurnošću i želje za slobodom i nezavisnošću, krenuli su putem koji vodi ka središtu duše. Čitali su Heseove knjige „Sidartu“, što u prevodu znači „onaj koji je postigao cilj“, „Stepskog vuka“, „Demijana“ i druge. U isto vreme Herbert Markuze, koji je predavao marksizam na Njujorškom univerzitetu, postaje duhovni guru među mladima koji su čitali njegova dela ili samo čuli njegove radikalno revolucionarne predloge da se prekine sa ustaljenim normama i industrijskom civilizacijom i razviju ljudske potrebe za mirom, slobodom, zajedništvom, lepotom, umetnošću i srećom. Tako se rađao boemski pokret u umetnosti i književnosti, a rastao uticaj roka i džeza u muzici. Mladi su iritirali oligarhiju noseći majice sa likom boga – Če Gevare, koga je CIA godinama lovila kao zver po Južnoj Americi dok ga nije ubila. Baš kao što su rimski legionari lovili hrišćane i razapinjali ih na krst ili bacali zverima da bi zabavljali publiku okamenjene svesti.