„Mi volimo slavne, naročito ako oni, želeći da nas privole, sporadično pokažu tri prsta“: Reakcije na veliko interesovanje Beograđana za Handkea

– Čovek je u zabludi ako poveruje da se razabira u politiku zemlje u kojoj ne živi. Isto tako, postoji dvojaka njegova publika – ona koja ga voli samo zato što je bio uz Slobu i zato što srbuje, koja svakako ne čita njegove knjige, i ona koja ne čita njegove knjige iz protesta, jer je podržavao Slobu. To što su danas redovi za potpisivanje njegovih knjiga je zato što je dobio Nobela, jer mi volimo svetski priznate figure i popularne ljude, volimo slavne, naročito ako oni, želeći da nas privole, sporadično pokažu tri prsta. – konstatuje Milica Vučković.

Ivan Milenković, književni kritičar, izražava sumnju da Handkeov odnos prema Srbiji potrkrepljuje njegovu čitanost i kaže za Danas da je ovaj Nobelovac vidljiv u medijima ali da teško može da zamisli ljubitelja ratnih zločinaca kako s razumevanjem čita njegove knjige.

– Da li Handkeov odnos prema Srbiji doprinosi njegovoj popularnosti? Nisam siguran da je reč o popularnosti. Handkea ima po medijima pod kontrolom Partije (valjda), što ga čini vidljivim, ali da li možete zamisliti člana Partije, ili ljubitelja ratnih zločinaca, kako s razumevanjem, sve pomičući usnama, čita njegove tekstove? Handke je isuviše složen pisac da bi se ta grupacija nosila s njegovim romanima ili ogledima. Što je u građanskom smislu idiot, druga je stvar – smatra Ivan Milenković.

Pisac Saša Ilić primećuje izvesnu paralelu između redova u kojima decenijama unazad građani Srbije čekaju na kafu, benzin, ulje, toalet papir, Slobu, Dafinu, Halkidiki… s redom na Handkeov autogram.

– Na graničnom prelazu Preševo čeka se u kolonama do dva i po sata kako bi se stiglo do željene destinacije na Halkidikiju. Na prelazu Gradina čak i duže. Našem čoveku to ne smeta, očeličio se on odavno po raznim redovima. Najpre za kafu, pa za deterdžent, pa za ulje, onda je došao benzin – čekalo se i po čitavu noć. Onda su krenule piramidalne banke – Jezda, Dafina, Karić Brothers. Tu se čekalo danima. Drugi su ček

ali pred ambasadama za vizu. Čekalo se i za toalet papir na Bulevaru. U izbegličkim kolonama se čekalo da bi se uopšte prošlo kroz Beograd – tranzitno. Ali vremena se menjaju. Konačno se čeka i za autogram kod omiljenog pisca. Najpre kod Emira Kusturice (red do 500 metara, spiralno uvijen). Juče kod Handkea, ispred Delfija, čekalo se do tri sata – kilometarski red, zmijoliki. On je, dakle, zamenio kafu, benzin, ulje, toalet, papir, Dafinu, Slobu, Miru, Halkidiki i sve ono što je srpskom čoveku važno u životu.

Ali ne zaboravimo šta nam Miodrag Stanisavljević poručuje u jednoj svojoj davnoj kolumni posvećenoj Handkeu i članovima UKS-a u redu za Peterov autogram: „Danke, Handke! Tvoje pisanje nije na korist Srbije već u korist njene štete. Duvati u jedra zaluđivačima ovog naroda znači odmagati ovoj zemlji da se izleči od jedne endemske pošasti.“ (Republika, br. 137, 1-15. april 1996) – podsetio je Saša Ilić.

Jovana Milovančević, književna kritičarka i autorka emisije „Rimovanje“ na Radio Beogradu 2, smatra da opus Petera Handkea svojom snagom prevezilazi aktuelni poetički i politički trenutak.

– Velika književnost uvek ima snage da postoji, nezavisno od duha vremena, dominantnih stavova, trenutne publike. Svojom snagom i ubedljivošću, delo Petera Handkea prevazilazi po mnogo čemu vladajući poetički, ali i politički trenutak. Njegova razmišljanja na unapred zadatu i, nažalost, definisanu temu, učinili su delo vidljivijim, ali ne i adekvatno pročitanim, kako među svetskom, tako i među domaćom čitalačkom publikom. Najzad, susret sa književnim delom je predavanje fikciji, a Handkeova traži predanog, usredsređenog, doslednog čitaoca kome (u ovom slučaju) preti rizik da se izgubi među bukom i besom javnosti – ocenjuje Jovana Milovančević.

– Po mom osećaju, Handkeov stav prema Srbiji više doprinosi njegovom statusu ličnosti nego čitanosti. U to sam ubeđen – kaže za Danas pisac Bojan Savić Ostojić dodajući da, dok Handke nije dobio Nobelovu nagradu, njegove knjige ovde nisu ponovo ni objavljene.

– Sada dolazi do nekog razgrabljivanja koje ja shvatam pre svega simbolično. Nije isključeno da može da dođe do novih čitanja ali ta neka Handkeova afirmacija prema Srbiji i srpskom nema mnogo veze sa njegovim čitaocima – konstatuje Bojan Savić Ostojić.

Među brojnim knjigama koje su juče Beograđani nosili na potpisivanje Peteru Handkeu nalazile su se: „Veliki pad“, „Golmanov strah od penala“, „Moravska noć“, „Drugi mač“ i najnovija „Kradljivica voća“.