Ivan Lalić: Migranti su ljudi s biografijama

Povod za predstavu je najdirektnije proživljen kroz iskustva u Savamali, koje smo imali s humanitarnim centrom „Miksalište“. Prijem izbeglica u tom delu grada nije bio baš sjajan – priseća se Lalić, dodajući da je to upravo bio okidač da napiše tekst za komad.

– Kao idealista i neko ko veruje u apsolutne ljudske vrednosti nisam gradio komad samo na otporu koji je deo žitelja grada pokazao prema izbeglicama, nego sam u vidu imao i niz drugih aspekata, kao što su bogato iskustvo izbeglištva u Srbiji koje seže u prošlost, od Prvog svetskog rata, preko Drugog svetskog rata, do događaja iz devedesetih – skreće pažnju Lalić.

On kaže da ga je za predstavu, ipak, najviše inspirisala kompletna slika koju Srbija ima kada je reč o odnosu prema izbeglicama i da je to odredilo temu drame.

– Uz sve otpore Srbija je prepoznata kao zemlja u regionu i u Evropi koja ne deli nacije i koja je vrlo mekano i humano prihvatila izbeglice. Ponosan sam na tu činjenicu. Glavni junaci komada su savamalski Romeo i Julija, tačnije kik-bokserka iz Savamale i reper iz Kabula, iz Avganistana. Deluje kao nemoguća misija i pišući dramu sam zaista razmišljao o tome koliko bi beogradskih tašti prihvatilo da ima zeta iz Avganistana. Ne verujem da bi bile baš oduševljene – konstatuje sagovornik Danasa, dodajući da je podnaslov drame „ksenofobična bajka“.

– To snažno određuje moju želju da publici zapravo predstavim san o lepšem, pravednijem društvu. Sve velike nacije su velike jer su nastale na multikulturizmu. Pogledajte jedan NJujork. Svako je u taj megalopolis doneo nešto iz svoje zemlje porekla. Zato je taj grad bogat i moćan. Moj sedmogodišnji sin je zaljubljen u francuskog igrača Mbapea. On je poreklom Afrikanac. Zar to nije divno? Čovek je ponos Francuske i niko više ne pominje odakle su njegovi došli. Sport je čudo i sjajna integraciona alatka. Ja se još uvek sećam kad bi u Pioniru zalutao neki igrač poreklom iz Afrike. LJudi su skandirali „Kunta kinte“. Za ne verovati. Nije to bilo baš toliko davno – podseća Lalić

On veruje da će „LJubav u Savamali“ publiku navesti i na smeh i na plač.

– Biće suza, ali i smeha u predstavi. Čak i srećan kraj. S obzirom na ozbiljnost teme, želeo sam o njoj da progovorim na komunikativan način – poručuje Lalić.

Upitan seća li se nekih reči stanara kojima su dočekali migrante i humanitarni centar u svom kraju, Lalić kaže da pamti onu: „Mi smo humani, ali ne pod svojim prozorom“.

– To znači da je humanost uvek negde drugde. Svođenje migranata na grupno lice, bezobličnu masu i gomilu nesrećnika koja putuje ka severu Evrope je snažno demantovano u drami. Svi ti ljudi imaju svoje biografije, nešto su uradili u prethodnom životu. Mi smo u Miksalištu sretali fantastične umetnike , muzičare, recimo upoznao sam kaligrafa iz Irana koji sada radi sa nama, ozbiljne stručnjake u svojim profesijama. Da ne budem euforičan, ali ja iskreno mislim da su migranti šansa za umornu, ostarelu Evropu koja svake godine gubi gotovo par miliona stanovnika zbog razlike nataliteta i mortaliteta. Pa kad je već tako, hajde da u svim profesijama napravimo po nekog Mbapea – predlaže Lalić.

On ocenjuje da su aktuelne migracije na nivou biblijske situacije i da je u pitanju možda najveća seoba naroda u istoriji civilizacije.

– U svemu ovome Srbija je zemlja tranzita. Migranti kroz nju prolaze, oni ne žele da ostanu ovde. Međutim neki će ipak ostati i već sad postoje ljudi, čija deca ovde idu u škole, što je neka prva najava mogućnosti da bi oni mogli u budućnosti da osnuju ovde svoje porodice. U predstavi upravo postoji ta nostalgična reminiscencija na pokret Nesvrstanih kada su ljudi iz dalekih zemalja dolazili ovde da studiraju što je rezultiralo mešovitim brakovima – podseća Lalić.

Prema njegovim rečima, ksenofobija je zatečeno stanje i nije neobično što postoji imajući u vidu u vidu devedesete.

– Verujem da će ova predstava biti lek protiv te pošasti. Previše je depresije svuda oko nas i zbog toga moramo da se izborimo za neki pozitivni prostor – konstatuje Lalić.

On zapaža da je ovaj komad takođe i o medijima što se najbolje vidi u momentu kada ponašanje likova na sceni počne da određuje vest da je jedna srpska porodica prihvatila bebu iz Avganistana.

– U odnosu na ovu vest se dešavaju razne vrste profiterstva od lažnog evropejstva do drugih inverzija u kojima se gube ideološki obrasci. Tako da oni što su bili nekad nacionalisti postaju lažni evropejci. I nevladin sektor nije prošao bezbolno. Veliki liberali odjednom postaju veliki konzervativci. U prvom planu je upravo ta igra stereotipa – tvrdi Lalić.

Zamoljen da izabere jednu od omiljenih replika naš sagovornik kaže: „U jednom momentu Ahmeda nagovaraju da ostane u Srbiji i on ih tada pita: ‘A što ja da ostanem kad ni Srbi neće da ostanu ovde?“

Lalić ukazuje da bez obzira na mnoge razlike između Srba i Avganistanaca ima i mnogo toga zajedničkog što se prelama kroz poteze glavnog lika koji od početne ksenofobije i jednog od prvih protivnika Centra, vremenom, počinje da simpatiše migrante, otkrivajući između ostalog da je i ovde kao i u Avganistanu dominantan patrijarhat.

– Zanimljiv je momenat kad tast trenira Ahmeda da postane Srbin i nudi mu modele ponašanja koje zet brzo prihvata, jer dolazi iz zemlje koja nije previše drugačija od Srbije. Takođe, interesantno je čuti Ahmeda dok priča o svom iskustvu iz Avganistana o tome kako je Kabul bio kosmopolitski grad, dok nisu došli talibani, a sa njima i cenzura i generalno zatvaranje društva. Međutim, onda Ahmed odahne i zaključi: ‘Ali, ja sam sad u slobodnoj zemlji’ – priča Lalić kroz smeh.

On napominje da je „suština ove melodrame u stvari emocija, jer govori o jednoj toploj, histeričnoj, musavoj i zarozanoj porodici koja se usudi da bude ono što jeste – beskrajno široka i gostoljubiva“.

– Zato i nije sve otišlo dođavola i zbog toga ova predstava ima srećan kraj – zaključuje Ivan Lalić.

Ekipa predstave

U predstavi igraju: Feđa Stojanović, Elizabeta Đorevska, Mina Sovtić, Branko Vidaković, Milan Vasić, Lena Bogdanović i Nikola Šurbanović. Scenografija je poverena Vesni Popović, kostimografija Lidiji Jovanović, za muziku je zabio zadužen Bojan Stojčetović.