Mihajlo Pantić: Čarls Simić bio američki pesnik, a naš

– U tom smislu meni je veoma značajna njegova geneza – bez obzira na to što je po svemu američki pesnik, i tu nema nikakvog dvoumljenja, u jednom davnom tekstu sam napisao da u njegovoj poeziji osećam i zaleđe, uticaj evropske pesničke tadicije, i u tom sklopu treba videti nešto po čemu ćemo ga najpre pamtiti. Naravno, uz to da je bio pesnik treba istaći da je Čarls Simić svojim ukupnim radom bio vrsta kulturnog mosta između američke i evropske pesničke tradicije, a u sklopu toga, i most između američke i srpske poezije. Jer, njegov doprinos prevođenju najznačajnijih modernih srpskih pesnika gotovo od neprocenjive važnosti. Nema nijednog velikog srpskog pesnika, od Vaska Pope, o kome je pisao u nekoliko navrata, preko Ivana V. Lalića, do Novice Tadića, koga nije prevodio, što znači da je bio izvanredni poznavalac i promoter srpskog pesništva, i to bih posebno naglasio o Čarlsu Simiću.

Prema rečima Pantića, za njega je, pored esejističke, izuzetno uzbudljiva Simićeva autobiografska proza, u kojoj opisuje svoje najranije detinstvo i, zapravo, spušta svoju pripovednu sondu u dalju prošlost, u prve poratne godine Drugog svetskog rata u tadašnjem Beogradu.

– Simić opisuje i svoj izbeglički život, između ostalog, ima divnih pasaža i o tome kada je kao pripadnik američkih vojnih snaga bio u nekim evropskim vojnim bazama. Iz svega toga vidimo da to nije bio uobičajen, standardni, kabinetski život nekog pesnika, nego pesnika koji je živeo život punim plućima. Simić se, primera radi, nijednog trenutka nije libio da govori i da piše i o svom hedonizmu, o svojim prijateljstvima, o ljudima koje je poznavao, kojima se divio. I na kraju krajeva, kako je ispunio svoj život, rekao bih da je on pesnik koji je svoje ovozemaljsko vreme preručio ili transformisao u ponajbolje stihove koje je napisao. Velika je sreća, i to treba reći, u tome što je izdašno prevođen i u svetu i kod nas, tako da mi imamo prevedeno na naš jezik gotovo sve najvažnije knjige koje je Čarls Simić napisao. Mislim, pre svega, na njegovu poeziju, dobio je i Evropsku nagradu za poeziju u Vršcu, i bio je rado čitan – kaže Pantić.

Iz svojih sećanja Pantić izdvaja i događaj od pre desetak godina, i izvanredno posećeno pesničko veče Čarlsa Simića, kada je Dvorana Kulturnog centra Beograda bila ispunjena do poslednjeg mesta.

– Bila je ogromna gužva, nekoliko stotina ljudi, mnogi su i stajali, koji su došli da čuju pesnika koji je američki, ali ne možemo da se nekako ne ponosimo činjenicom da je sa stanovišta svog porekla i pesničke tradicije bio i pripadnik naše kulture, ili vrlo važan promoter te kulture. I ja se, naravno, ponosim time što je Čarls Simić bio američki pesnik, a naš – ističe Mihajlo Pantić.

U starom kraju, na Paliluli

Posle 1982, Čarls Simić je prvi put došao u Beograd 2007, kada je na Sajmu knjiga predstavio svoju knjigu sećanja „Zastrašujući raj“ i održao predavanje na Filološkom fakultetu.

Prvi put u životu je u rodnom gradu odseo u hotelu, i prvi put je dočekan kao zvezda, opsednut kamerama i novinarima.

„Čudno, ali nekako se ne osećam kao da dvadeset četiri godine nisam bio ovde. Možda zato što stalno pratim šta se ovde događa. Mislim, Srbin sam, i sad evo među Srbima sam. Ali uvek sam šokiran kada dođem u svoj stari kraj, na Palilulu, oko Ulice Majke Jevrosime, Takovske, jer mi sve to nekako izgleda manje i manje. Tako je bilo i kad sam bio 1972. i 1982. Stari kraj mi izgleda sve manji i manji. I to me uvek strašno uzbudi. Danas sam šetao Ulicom Majke Jevrosime, i, što je zanimljivo, setio sam se mnogih stvari o kojima odavno nisam razmišljao. Odrastao sam u Ulici Majke Jevrosime, išao sam u školu u Dečanskoj ulici, pa kasnije u Drugu mušku gimnaziju, i često sam obilaznim ulicama išao u školu, jer su tu bile razne bande koje su međusobno ratovale i koje je trebalo izbegavati. I danas dok sam šetao, sa čuđenjem sam shvatio da se, i posle toliko godina, sećam svake kapije u tom kraju, i koliko brzo se koja zatvarala kada si morao da pobegneš kroz njih, i koliko je uopšte bilo komplikovano da se onda ode u školu“, govorio je Čarls Simić u intervjuu za časopis Vreme.