Foto: Elisa Cabot / CC BY-SA 3.0 / Wikimedia CommonsU vreme kada je moja generacija ulazila u književnost, Milan Kundera bio je verovatno najčitaniji, a svakako vrlo omiljen inostrani pisac, intrigantan ne samo po knjigama koje je pisao, već i činjenicom da je dolazio iz Istočnog bloka – kaže za Danas kniževni kritičar i pisac Mihajlo Pantić, povodom odlaska jednog od ključnih pisaca druge polovine 20. veka, slavnog češkog emigranta koji je preminuo u Parizu 11. jula.
– U društvenom i kulturnom životu tog dela sveta je ili negovan ketman ili je trajao otvoreni spor između slobodnomislećih intelektualaca i opresivnog režima koji je tu slobodu gušio, ograničavao ili dozirao, ne štedeći svoje kritičare po cenu drastičnih kazni, progona, pa i eliminacije. Zemlje Varšavskog pakta su se tih godina – a književnost je u tome odigrala vidnu i važnu ulogu – postepeno oslobađale stega i rigoroznih propisa vladajuće ideologije. I ma koliko kritičan prema vladajućem komunističkom poretku, crpeći svoje ključne teme i ideje iz ambijenta u kojem je živeo i radio, Kundera je, pre i posle svega, ostao izvanredno zanimljiv i vrlo čitljiv pisac – kaže Pantić.
– To posebno važi za njegove češke romane i knjige priča u kojima je tematizovao život ljudi svoga doba i svoje zemlje. Kao intelektualac prvog reda on nije svoje ranu, kod nas na široka vrata dočekanu prozu, opterećivao sa previše filozofema (to će činiti kasnije, u svojim francuskim romanima), već je ujedno gledao u stvarni život sa neposrednošću njegovog prikazivanja i sa ironijskom distancom. Ostala je upamćen njegov poetički aksiom da je „ironija ključna perspektiva modernog romana”.
Tu tezu, prema Pantićevim rečima, obrazlagao je i u svojim esejima.
– Zahvaljujući upravo tom ironičnom odmaku, premda je izazivao žučna osporavanja u matičnoj zemlji, on je upravo zahvaljući i životnosti i gorkoj osmehnutosti svog pripovedanja bio prihvaćen i u Češkoj koliko i u drugim evropskim zemljama, napose Srbiji i Jugoslaviji. Sećam se da smo ga u „Književnoj reči”, pre više od četrdeset godina, zvali Milanče, srpski pisac, toliko nam je bio blizak, jer je pisao i temama koje su nas se neposredno doticale, videli smo sebe u njegovoj prozi.
Za razliku od većine domaćh pisaca, kako navodi Pantić, Kundera je sačuvao taj duhoviti pristup najtežim mogućim egzistencijalnim pitanjima, ostajući na tragu velike češke pripovedne i dramske škole koja je vodila od Hašeka i Čapeka, preko Hrabala, do Škvorckog, Šotole, Havela i, naravno, samog Kundere.
– Iza njega je ostao zanimljiv, obiman i vredan, mada neujednačen opus. Naime, njegove francuske knjige ni izdaleka nisu bile prihvaćene kao rana dela („Šala”, „Smešne ljubavi”, „Nepodnošljiva lakoća postojanja” i druge). Kao da je izgubivši tlo pod nogama prenaglasio kontemplativnu dimenziju svojih potonjih romana, eros priče je nekako utihnuo.
Kunderin životni i stvaralački put, prema rečima Pantića, može biti smatran i paradigmatičnim putem istočnoevropskog pisca polu-disidenta koji je i sam u ranoj mladosti bio ozračen ideološkim gama-zracima da bi se potom postepeno oslobađao tog uticaja i razvio vrlo kritičan odnos prema svetu u kojem je postrojao, rastao, obrazovao se, afirmisao se, bio prihvatan, osporavan i najzad neopozivo prihvaćen.
– U svakom slučaju, njegovo delo je i naročito svedočanstvo o jednom burnom vremenu koje je u mnogome odredilo prirodu i opšti društveni lik druge polovine dvadeset veka u istočnom delu Evrope – ističe Mihajlo Pantić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
