Mihajlo Pantić za Danas o Davidu Albahariju: Zbogom, moj vrli prijatelju, nastaviću da razgovaram sa tobom i tvojim knjigama kao da si i dalje tu

– Bez imalo premišljanja, i sa više nego očiglednim razlozima, reći ću da je David Albahari svakako najinventivniji, a za čitaoce konzervativnijeg ukusa, i najapartniji srpski pripovedač i romansijer poslednjih decenija prošlog i prvih decenija našeg veka – kaže Pantić.

– Ušao je u književnost posle 1968. godine, ali taj istorijski prelom ni na koji način nije našao refleks u njegovim ranim knjigama, u toj iznenađujućoj, eksperimentalnoj, intimističkoj, minimalističkoj prozi u kojoj je imperativ sažetosti bio jedino jasno poetičko pravilo. Ne trošiti uzalud reči, nego sa što manje njih pokušati dotaknuti neku neuočenu egszistencijalnu bitnost, u tome je ključ njegovog pripovednog umeća. Istorija ga je, međutim, čekala, u prvoj narednoj više nego sumornoj epizodi raspada bivše zemlje.

Po odlasku u Kanadu, kako podseća Pantić, Albahari se posvetio knjigama koje su odjednom bile otvorene za sve nasilno nametnute teme, počev od „Snežnog čoveka”, preko „Mamca”, „Mraka”, do „Pijavica” i svih potonjih knjiga, u kojima su mahom preovlađivali tamni tonovi, na sreću obojeni njemu svojstvenom, iskupljujućom duhovitošću.

– I tako je ostalo sve do njegovog poslednjeg, za života objavljenog (diktiranog) romana „Pogovor” koji se navodno zbiva u Africi, a zapravo svuda i svakad, na bilo kom kraju sveta, pa tako i danas, tako i ovde. David Albahari bio je i ostao zagledan u sudbinu čoveka nemoćnim pred „silama nemerljivim”. Najviše što je mogao, to je i činio, pisanjem je te sile pripitomljavao i ismevao ih, bez potrebe za bilo kakvom etičkom apelativnošću, ili, daleko bilo, političkom eksplicitnošću – ističe o Albahariju jedan od naših najvažnijih kritičara.

– Pisanje je, kao takvo, smatrao suštinom egzistencije, i tom načelu ostao je veran do kraja, dan je vredeo tek ukoliko se u njemu zabeleži makar nekoliko rečenica vrednih pamćenja. Rečju, do poslednjeg daha. Zbogom, moj vrli prijatelju, nastaviću da razgovaram sa tobom i sa tvojim knjigama kao da si i dalje tu. U stvari, za mene neopozivo jesi – kaže Mihajlo Pantić u svom emotivnom sećanju na Davida Albaharija.