Milan Caci Mihailović povodom pola veka predstave „Radovan Treći“: Kritika nam u početku nije bila naklonjena, a potom smo pregovarali sa tapkarošima

Sve ovo i još toga ispričao nam je glumac Milan Caci Mihailović, koji je u „Radovanu“ igrao Jelenčeta i koji je pre nekoliko dana, tačnije 30. decembra u Ateljeu 212 vodio svečanost i konferenciju za medije, događaj kojim je obeleženo 50 godina od predstave „Radovan Treći“.

– Trebalo je da učestvuje i pisac Duško Kovačević ali, nažalost, zbog veoma ozbiljnih problema u porodici, morao je da otkaže iako je on na neki način i inicirao sve to i bilo mu je mnogo žao što nije mogao da dođe – kaže Caci dodajući da je priču o ovoj predstavi počeo kao bajku.

”Bilo je to davno, pre tačno 50 godina ili ako se nekome više dopada pre pola veka, održana je premijera ‘Radovana Trećeg’. Ta 1973. godina je bila značajna za Atelje 212 iz više razloga, kao što je bila važna i za mladog pisca Duška Kovačevića. Jer njegove dve predstave su odigrane te 1973. godine. Njegova ispitna predstava treće godine dramaturgije ‘Maratonci trče počasni krug’ u režiji fenomenalnog Ljubomira Mucija Draškića, takođe antologijska, a nekoliko meseci kasnije odigrana je i diplomska predstava Duška Kovačevića ‘Radovan Treći'“ – priča Caci ističući da na početku uopšte nije delovalo da će ovaj komad biti igran sa toliko uspeha.

– Bilo je problema jer je predstava urađena sa svega 28 proba. Sve se nekako knap dešavalo a predstava je morala da izađe u toj kalendarskoj godini da bi pozorište dobilo dotacije za narednu godinu. Problemi su bili i zbog toga što je na premijeri predstava trajala sat i 45 minuta. Mi smo je posle igrali tri sata. Ni kritika nam nije nešto bila naklonjena – skreće pažnju Caci, ali nešto detaljnije o tome ne zna.

– Uspeo sam da nađem nešto vrlo kratko što je objavljeno u almanahu Ateljea i to ne govori mnogo… Ali znam po pričama, nije bio dobro prihvaćen „Radovan“ od kritike i onda je Radmilović govorio: “Pustite me s premijerom. Treba mi deset, dvadeset predstava da se malo rasporedim.“ I, bogami, raspoređivao se i do poslednje predstave jer je kao ozbiljan čovek kod kuće smišljao, radio i ubacivao u predstavu segment po segment, kamenčić po kamenčić tako da predstava od sat i 45 minuta nije mogla preko noći da počne da traje tri sata – objašnjava Caci.

Dodaje i da komentari o improvizacijama Zorana Radmilovića ne stoje iako je, kako naglašava, Radmilović bio odličan i u tom smislu.

– Mnogi ljudi kažu – on je improvizovao. Zoran Radmilović je bio odličan improvizator ali ne može se reći da je improvizovao stalno. Ne, on se pripremao, a ono, znate, kada nešto bljesne u trenutku, to je Zoki umeo fenomenalno da radi. Ali je umeo i drugoga da sluša. Imao sam nekoliko momenata sa njim kada mu nabacujem nešto što mislim da je dobar štos a on cepa svoje. Ja mislim ”jao, nije čuo”. Ne, on je vrlo dobro čuo, ali čeka momenat kada će to moći najbolje da plasira i onda bi to bio urnebes.

Upitan o tome kako je on dobio ulogu Jelenčeta koga je prethodno igrao Bora Todorović odgovara:

– Ja sam u predstavu uskočio. Nisam u njoj bio od početka. Tek sam došao u Atelje 1972. godine i radio sam neke druge predstave, a onda me je jednog dana sreo Bora Todorović i reko mi: “Mali, spremaj onog Jelenčeta, mrzi me da igram.” Bora nije voleo da igra u nečemu što nije uspelo. Hvala Bori što mi je dao tu ulogu, jer znate, u pozorištu se nikad ne zna šta će se desiti. Može i podela da bude odlična i tekst i reditelj a da ipak nešto ne štima. Međutim, kamičak po kamičak, predstava je rasla i mi smo odigrali 299 predstava. To je bio praznik pozorišta. To su bile krcate sale, karta više teško da se dobijala. Za “Ibija” i za “Radovana” kod tapkaroša su bile basnoslovne cene. I kad nama dođe neki gost, idemo pa pregovaramo sa tapkarošima da nam malo spuste cenu – priseća se Caci.

Vrativši se na to kako je dobio ulogu Jelenčeta on objašnjava da je on kad mu je Bora spomenuo Jelenčeta to, “srećom, vrlo ozbiljno shvatio“.

– Pogledao sam dve-tri predstave, naučio tekst i apsolutno se pripremio kao da ću danas da igram. Ali odnos prema kolegi… Bora, već zvezda Ateljea, nije mi mi padalo na pamet da pitam: “Boro, a kad ja to treba da igram?” I onda, jednoga dana pre podne sam došao na svoju probu. Boru zateknem u bifeu i on kaže: “E, mali, baš dobro što sam te video. Ja putujem danas, ti igraš večeras.” Zamislite vi taj šok, ali, srećom, bio sam pripremljen. Znate, kad su uskakanja, onda obično i ne dođu glumci. Neko dođe, neko ne dođe, nemate normalnu probu. Ali nije mi ni bilo potrebno. Ja sam odigrao prvi deo, sat i po je trajao, ulazim u garderobu, a na mom mestu sedi Bora Todorović, smeje se. I tako se Bora oprostio od svog Jelenčeta na moju veliku radost. Jer i dan-danas, posle 50 godina, iako se popularnost stiče preko televizije, eto ja mogu da kažem da sam to stekao u pozorištu igrajući „Radovana III“. I dan-danas na ulici me sreću ljudi, obraćaju mi se sa „Jelenče“. Imam divnih anegdota u vezi sa tim. Recimo, jednom, da pređem ulicu ovde gde stanujem, Mileševskom, nekad Save Kovačevića, odjednom kočnice. Neki grozan auto u lošem stanju, otvori se prozor i isturi se jedna čupava glava i kaže meni: “Gde si, Jelenče, legendo istorije.” Zamislite, on je hteo nešto lepo da kaže, ali mu je izašla jedna nesuvisla rečenica (smeh).

Hteo bih da pomenem ljude koji su igrali u predstavi. Pored Zorana Radmilovića kao Radovana, tu je bila Tetka Rumenka – Maja Čučković, Katica – Mira Banjac, Georgina – Tanja Beljakova, Stanislav – Milutin Butković, kelner – Taško Načić. Reditelj je bio naš divni Muci Draškić, kostimografkinja Vesna Dorić, scenograf Todor Lalicki, ton majstor Đuro Sanader, a svetlo je vodio legenda Ateljea Petar Stojović. Čuveni Pera Struja – podsetio je Milan Caci Mihailović.

Nagrada „Simo Matavulj“

Veliki glumac i sagovornik Danasa Milan Caci Mihailović nedavno je dobio nagradu „Simo Matavulj“, koju dodeljuje Udruženje književnika Srbije. Kaže da ga je to obradovalo, kao i da ga je iznenadilo da je neko primetio njegov rad u književnosti. Podsetimo, Caci je pre nekoliko godina dobio i nagradu književnog časopisa “Akt” iz Valjeva. Oba priznanja pripala su mu za kompletan literarni opus, a do sada je napisao troknjižje „Uspomenara“ (crtica i anegdota iz pozorišnog života), knjigu „Čarobnjak Radmilović“, „Treći čin“ (povodom pedeset godina Ateljea 212) i dve zbirke pesama: dečje „Srce i druge pesme“ i ljubavne poezije „Trideset sedam prstenova“.