Milan Janković iz Akademske inkluzivne asocijacije: Inkluzija nije recept da se sprovede, razvija se na nivou vrednosti

Prema njegovim rečima, ako i postoji rampa za korisnike kolica dobro je, ostalo ih manje više ne interesuje.

Titlovane predstave, odmarališta za osobe koje se otežano kreću, audiodeskripcija za filmove i predstave ne spadaju u to…

– Objektivno, ne postoji oblast u kulturi koja je u većoj meri otvorena za osobe sa hendikepom zbog čega su konzumenti kulturnih proizvoda u većoj meri ograničeni na ono što im je lakše dostupno – sadržaj sa interneta“, pojašnjava Janković.

Akademska inkluzivna asocijacija je nastala 2000. godine u cilju podrške mladima sa hendikepom u visokom obrazovanju, tada kao Udruženje studenata sa hendikepom.

Sada „Asocijacija“ pruža podršku mladima i generalno osobama sa hendikepom da budu uključeni kao aktivni akteri u društvu, s fokusom na visoko obrazovanje.

– Osnovni problemi počivaju u neznanju, bilo institucija, bilo donosilaca odluka koji u javnim politikama ograničavaju kategoriju ljudi kojima je potrebna podrška jer i ako postoji akt koji osobama sa hendikepom omogućuje ravnopravnost, on se na nivou praktične primene ne realizuje – ukazuje Janković.

Na nižem aspektu društva, pojašnjava, najveći problem je u tome što kod ljudi generalno ne postoji svest o ravnopravnosti i o izjednačavanju uslova, kako bi neko zaista mogao da bude ravnopravan, već se na osobe sa hendikepom gleda i pristupa ili iz sažaljenja ili sa distancom, sa nekom dozom izbegavanja.

– Tu dolazi do straha od nepoznatog, od interakcije sa osobama za koje obični ljudi, okruženje, znaju da drugačije funkcionišu, ali nisu sigurni kako će to drugačije, odnosno obezbeđena podrška, uticati na njihovu interakciju. Najveći deo problema počiva na neznanju i samim tim izbegavanju odgovornosti kod onih koji su odgovorni za preuzimanje akta i obezbeđivanje ravnopravnih uslova u bilo kojoj društvenoj aktivnosti – ističe on.

Asocijacija“ mladima sa hendikepom omogućuje da u skladu sa svojim interesovanjima i potrebama steknu znanja, veštine i informacije. Njihov stav je da nije obavezno da se neko ko ima neki hendikep nužno druži sa osobama sa hendikepom. To je, objašnjava Janković, i jedan od osnova inkluzivnosti, jer ne postoji autosegregacija ili autostigmatizacija. Oni ostvaruju saradnju sa organizacijama koje organizuju kulturne i druge događaje, te su na osnovu saradnje uključene mlade osobe sa hendikepom.

Upitan kako inkluzivnost u okvirima obrazovnog sistema funkcioniše, Janković ukazuje da stanje ne može da se generalizuje, jer postoji dosta sporadičnih primera.

– Postoje visokoškolske ustanove koje pokušavaju da obezbede podršku studentima sa bilo kakvom vrstom hendikepa, od arhitektonske pristupačnosti do pristupačnosti literature, preko obezbeđenog odsustva ili pomeranja termina ispita, pauza, produžetka vremena za pismeni ispit ili pomeranja termina u periodu koji je adekvatniji osobi zbog potrebe terapija – ukazuje on. Sa druge strane, ističe da veliki broj visokoškolskih institucija, naročito privatnih, minimalno obezbeđuju podršku osobama sa hendikepom. Kod visokog školstva čiji je osnivač Republika Srbija postoji tendencija inkluzije, dok se u privatnom sektoru na obrazovanje gleda kao na izvor prihoda, kao na deo biznisa, te oni pristupaju krajnje kapitalistički.

– Naša država i društvo ne sprovode inluziju, bolje rečeno ne postoji razvoj inkluzivnog društva, jer inkluzija nije recept da se sprovede, ona se razvija na nivou vrednosti, stavova i uključenosti ljudi koji imaju smanjene društvene prilike i zavise od nekih vidova podrške, uklanjanja barijera koje mogu da ih spreče da budu ravnopravni u društvenim aktivnostima da koriste javne usluge i tako dalje – pojašnjava on.

Janković ističe da imamo tu i tamo dobra zakonska rešenja, ali ispod tih zakonskih rešenja ne postoje konkretna podzakonska akta, već se uglavnom na tom nekom opštem nivou sve svodi na zakone ali ne i na sprovođenje istih.

– Malo je oblasti u kojima postoji otvorenost za osobe sa različitim vrstama hendikepa. Treba da se poradi na dve stvari, prva je edukacija praktičara, da inkluzivnost ne znači da u publici imate osobu sa hendikepom koja će biti neaktivna, već da se uspostave sistemi podrške kojima se prevazilaze barijere koje utiču na njihovu manju zastupljenost. Druga stvar je direktnije i striktnije sprovođenje postojećih zakona koji bi trebalo da podstaknu uključenost osoba sa hendikepom u različite oblasti. Pre svega mislim na Zakon o zabrani diskriminacije, jer on ima dosta dobru odrednicu koja kaže – izbegavanje, odnosno, propuštanje obezbeđivanja podrške koja bi omogućila ravnopravnost je oblik diskriminacije. Verujem da toga nije svesno 90 odsto populacije – konstatuje Janković.

Tu je važno i osnaživanje samih osoba sa hendikepom. Njihovo podsticanje da znaju da imaju prava da i sami koliko je god to moguće mogu da zagovaraju svoja prava, odnosno ostvarenje svojih potreba u datim situacijama.

– Iskustva naših članova iz različitih oblasti su raznovrsna. Od toga da vozači u gradskom prevozu ne žele da spuste rampu za korisnike kolica pod različitim izgovorima, da poslodavac zaposli osobu sa hendikepom da ne bi plaćao penale, ali joj kaže da ona ne mora da dolazi na posao, da radi i da prihvati neku minimalnu naknadu ili čak vrati deo neto plate. Kada je u pitanju visoko obrazovanje, veliki broj profesora ne želi da da svoje udžbenike u elektronskoj formi koji su potrebni za polaganje, što otežava osobama koje ne vide ili imaju oštećenje vida da spreme određeni ispit. Imamo situaciju da su u jednoj srednjoj školi pokrenuli postupak protiv jednog učenika sa dijabetisom koji koristi senzor povezan sa mobilnim telefonom sa ukazivanjem da je varao na ispitu, a on je morao da ima telefon da bi mu očitavao pad ili porast šećera – navodi Janković.

Retki pozitivni primeri

Kada su u pitanju pozitivni primeri, Janković ukazuje da je to zaista retkost, ali da postoje situacije kada deo nastavnog osoblja napravi dodatni trud kako bi približio studentu deo gradiva koji mu nije pristupačan. Na primer da mu dočaraju sliku, fotografiju ili grafikon, jer softveri za slepe osobe ne mogu da učitaju sliku. Takođe, deo poslodavaca želi da prilagodi „part time“ osobama sa različitim vrstama hendikepa, ali to su primeri kompanija iz inostranstva koje imaju filijale u Srbiji.

Invaliditet počiva na etiketiranju

– Ono što je značajno i po čemu se razlikuju koncepti hendikepa i invaliditeta jeste da invaliditet počiva na etiketiranju osobe. Sama osnovica reči invalid ukazuje na nesposobnost, štetnost, nekorisnost… Na žalost, neznanje sa aspekta razvoja ravnopravnog društva u ovom delu bivših komunističkih zemalja je uticalo da se reč invalid koja ima samo negativno značenje zameni pridevom invaliditet i da na taj način održi ta društvena pasivizacija osoba kod kojih je prisutno neko trajno stanje koje ih čini nejednakim – pojašnjava Janković.

Projekat (Ne)vidljivi se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS i Ambasade SAD već isključivo autora.