Milan Marić: Danas je lako uništiti čoveka

Ništa vezano za ovaj film ne mogu da pretpostavim. Sve mi je neverovatno od trenutka kada sam dobio ulogu, ili kada je film ušao u glavni takmičarski program jednog od najvećih svetskih festivala. Sve mi je ovo prvi put. Ovo mi je prvi veliki film, prva velika uloga i prvi veliki festival. Uopšte ne znam šta mogu da očekujem. Samo da se vratim živ iz Berlina – kaže krajnje iskreno u razgovoru za Danas glumac Milan Marić.

Ta neverovatno priča vezana je za film „Dovlatov“ Alekseja Germana. U ovom ostvarenju Marić igra glavnu ulogu – slavnog ruskog pisca Sergeja Dovlatova. Zbog filma je proveo mesece u Sankt Peterburgu, naučio ruski jezik i ugojio se 15 kilograma. Ali sada ga čeka premijera na Filmskom festivalu u Berlinu, i to u glavnom takmičarskom programu.

* Kako je došlo do toga da igraš glavnu ulogu u jednom ruskom filmu a da ne znaš ni reč ruskog?

– Tu celu priču ne znam ni ja sto posto tačno. Ono što znam jeste da me je Germanu za novi film preporučila jedna naša glumica, koja jako dugo živi u Peterburgu. Ona me je gledala u predstavi „Glad“ u Beogradu. Poslala mu je moje fotografije i njemu je to bilo interesantno. Tražili su mi zatim da pošaljem svoje crno-bele fotografije, što je bio prvi krug. Pa da pošaljem monolog „Ujka Vanje“ na srpskom. Da se snimim telefonom. Tek poslednji krug bio je da odem u Peterburg i da sa njim radim kasting.

* Je l’ neobično za Rusiju da se odluče za nekog glumca koji ne zna ruski? I da im je dovoljno da nekog vide na fotografiji ili na klipu da bi mu dali ulogu?

– To je normalna stvar za kastinge. Dosta reditelja kreće od fotografije. To se radi, pogotovo u međunarodnim koprodukcijama. Kod Rusa nije čudno da igraju stranci. I u Germanovom poslednjem filmu „Pod električnim oblacima“ glavnu ulogu je igrao čuveni gruzijski glumac Merab Ninidže. To su velike kinematografije i one mogu sebi to da dopuste.

* Da li ti je celo to iskustvo donelo neka nova saznanja o glumi?

– Pokazalo mi je koliko ti zapravo nikad nisi svestan koliko možeš. To je ekstremna situaciju. Nalaziš se u nekom udaljenom gradu, sam, bez prijatelja, u nekom ogromnom stanu… Dovoljno je već uzbuđenje što treba da radiš sa nekim velikim rediteljem, a još uz to ako si negde daleko, gde ne znaš jezik…

* A kako si se spremao za ulogu Sergeja Dovlatova? Jesi li čitao njegove knjige? Koliko ti je to bilo važno?

– Jesam, jako mnogo. Ali sam u jednom trenutku stao. Nisam imao dovoljno vremena za to. Hteo sam da vidim samo način na koji je on pisao, šta je proizvod koji izlazi iz njega, da bih ja onda u svojoj ulozi mogao da pokažem kako je dotle stigao. Mi smo se bavili time šta je iza, a ne šta je u njegovom pisanju.

* O kom delu života Sergeja Dovlatova govori film?

– To je šest dana njegovog života ’70-ih godina. On još uvek nije ni doneo odluku da će emigrirati. To je šest dana njegove borbe sa samim sobom i SSSR-om, sistemom, kompromisima… Najteži trenuci. Jer ako nisi bio član Saveza sovjetskih pisaca, bio si u velikom problemu. Pogotovo ako si okarakterisan kao disident, neko ko protivreči sistemu.

* Da li ti se čini da je ta priča jako aktuelna i danas?

– Ne u toj formi. Druge su metode. Lakše se uništi čovek danas. Za to ti nije potrebna neka logistika. Dovoljno je da imaš nekog poznanika u novinama da uništiš čoveka i da ne odgovaraš za to.

* A kako je izgledalo baviti se tom temom u Rusiji, gde i danas umetnost i kinematografija trpe zbog političke situacije?

– Ne trpi mnogo. Na svakom velikom festivalu ima važnih ruskih reditelja. Zvjagincev je uvek tu. Nije da ruska kinematografije mnogo trpi.

* Ali je vrlo jasno šta sme da se prikazuje a šta ne. Za koje teme je lakše da dobijete novac a gde će to dosta teže ići…

– To je u principu svuda isto. Pod velom demokratije još nigde ne postoji otvorena cenzura. Nego nešto mnogo gore – autocenzura. Da ti osećaš da nešto ne smeš jer znaš da te čekaju posledice. Oni ti u javnosti nikad neće reći ništa otvoreno. Neće doći nikakav KGB da te hapsi. Ali se čuvaj. To je isto igra. Ranije si zbog toga mogao da završiš u logoru. I kod nas je 70-ih bilo slično. Uvek je mogao neko da ti pokuca na vrata i da te ispita odakle ti ideja da o tim nekim stvarima snimaš film. Danas toga nema jer nijedna policija neće tako otvoreno da reaguje.

* Serebnikov je završio u zatvoru…

– Da, ali zvanično zbog pronevere novca. Vrlo je nezgodno.

* A zanimljivo je kako je Rusija poslednjih godina postala novi Holivud za srpske glumce. I ne samo glumce, već umetnike, pozorišne reditelje koji sve češće idu tamo… Je l’ imaš ti neko objašnjenje kako je došlo do toga?

– Jeste zanimljivo. Nemam pojma. Miloš Biković je počeo. Napravila se neka konekcija. Nemam ništa protiv. Ono što je meni drago jeste što sam imao priliku da razbijem sve svoje predrasude. Rusi su u stvari posebni ljudi. Stvarno su pravo ludi, što bi rekle Sarajlije. Imaju dirljiv odnos prema kulturi.

* Zanimljivo je da si do prve glavne uloge na filmu stigao u inostranstvu a ne kod nas. Je l’ to znači da je kod nas za glumce teže da dođu do filma? Ti i nemaš mnogo uloga na filmu… Najviše igraš u pozorištu.

– Nemam objašnjenje za to. Izbor reditelja je da me ne biraju jer me ljudi ne znaju toliko. Ima jako puno reditelja s kojima bih voleo da radim. Posebno mladih, vrlo talentovanih. Možda je takav trenutak. Nisam ni ogorčen ni ljut zbog toga.

* A kako se odnosiš prema pozorišnom poslu? Je l’ biraš uloge? Čime se vodiš?

– Ja sam u onim trenucima kada je trebalo, napravio neke izbore i sada me oni prate. Kad sam pristao da igram u predstavi „Zoran Đinđić“, to je imalo neko značenje. Veliki broj predstava u kojima sam igrao bile su moj izbor, kao i to što sam odbio neke predstave. To nije prijatan osećaj i to nikad s lakoćom ne činiš. Ali uvek sebi kažeš – hajde da vidimo šta ti zaista želiš. Ne mislim da je dobro za glumca da radi samo da bi radio. Neke kolege kažu da na taj način kupe iskustvo. U redu je da nekog privlače ove stvari a nekog nešto drugo. Nemam ništa protiv toga. Svako ima prava da igra u filmovima i predstavama u kojima želi. Ali nekako to je tvoj izbor. Ja znam da sam kod nekih ljudi zatvorio vrata jer sam mislio da nisam za neke uloge. Da su oni to shvatili vrlo lično. Ali ja mislim da sam tako mogao da napravim vrlo pogrešne izbore i da bih posle za njih plaćao cenu.

* A šta je značio taj izbor da u jako kratkom periodu igraš u tri projekta na temu Mlade Bosne – „Mali mi je ovaj grob“, „Zmajeubice“ i „Branio sam Mladu Bosnu“?

– Bila je stogodišnjica atentata, pa se tako se namestilo. Ja sam to zaista želelo i jako sam srećan zbog toga, jer mislim da je to jedan bitan deo naše istorije. Kao i sa svakim delom naše istorije i sa tim se manipuliše i tretira se kad kome kako odgovara. Mislim da je bitno da se tu neke stvari ispričaju. Ja ne mislim da su oni velikosrbi, ali ni da su teroristi i ubice, koji su uništili šansu da ovi prostori budu deo Austrougarske. Nisu ni jedno ni drugo. Oni su baš ono što nama najviše smeta, što nam je trn u oku – oni su Jugosloveni. To ne mogu da izgovore ni jedni ni drugi. Zato što i jedni i drugi imaju problem s konceptom Jugoslavije. Onda dolaziš do toga da smo mi plodno tlo za nicanje nacionalizma. Što je i logično kad ljudima sve oduzmeš – svaku šansu za posao, novac, putovanja… Mitovi i legende. To je to.

* Pominješ mitove i legende. Jesi li mislio da će i serija „Nemanjići“ promeniti nešto u tom smislu?

– Nisam mislio da će nešto promeniti. Mislio sam da je bitno da imamo nešto o tome. To je isto deo naše istorije. Ne mislim da su „Nemanjići“ edukativnog karaktera niti da je to velikosrpski projekat. Zaista ne. Ljudi u ovakoj političkoj situaciji lepe svakojake etikete. To je ono što imaš od relevantnih podataka u udžbenicima. Ljudima smeta ovo ili ono. Velika se fama digla oko svega toga. Ima sve to svoje razloge. Ako se ljudima ne sviđa, to je u redu.

* Najviše se zamera da je previše banalna. Jesi li ti imao takav utisak dok si snimao seriju?

– Ne. Mislim ja nisam bio tu tokom celog snimanja. Ali nisam imao takav utisak kad sam bio tu.

* Kako ste vi kao glumci nakon svega reagovali? Jesi li se čuo sa nekim kolegama, rediteljem? Diglo se zaista jako mnogo prašine…

– Nisam. Da ne ulazim u to. Kako god da okreneš ima tu svega i svačega. Nije se samo digla prašina isključivo zbog serije. „Nemanjići“ su pokupili sav bes ljudi, frustracije koje se talože godinama zbog raznoraznih sr…a i gluposti u ovoj zemlji. Mogućnosti i nemogućnosti. Onda su „Nemanjići“ ventil za to. Kad bude prikazano sve, a ne sumnjam da će i tada biti sličnih reakcija, tad možemo da pričamo više.

Moskva i Fest

* Nakon Berlina, film će imati premijeru u Moskvi i na beogradskom Festu. Plašiš li se možda reakcija?

* Zanima me šta će Rusi reći, pošto ipak Dovlatova ne igra ruski glumac. A i ovde… Biće zanimljivo. Uvek sam izdajnik. Stalno me nešto osporavaju. Možda je ipak do mene.