Milan Marić: Spremni smo da žrtvujemo generacije zarad jednoumlja

Poremećen je način života na koji smo naučili i dovedene su u pitanje stvari koje smo podrazumevali. Mnogi su izgubili živote, drugi prošli agoniju obolevanja i oporavka, a svi smo se suočili sa diskontinuitetom onoga što smo smatrali normalnim životom. Taj susret sa ogromnim strahom i neizvesnošću bio je bolan i izazvao je popriličnu konfuziju. Ovu godinu ispraćamo sa mnogim pitanjima na koja još uvek nemamo odgovor, ali i nadom da će vakcinacija omogućiti da u 2021. sačuvamo zdravlje, povratimo bar deo pokidanih socijalnih veza i unutrašnjeg mira i spokoja. Kovid 19 je našu generaciju suočio sa spoznajom da se ništa ne podrazumeva, ni život, ni sloboda, ni ljudi, odnosi, poslovi, navike… I nadam se da ćemo se zato od sada pažljivije odnositi prema sebi i drugima, ceneći život i slobodu više nego ikada pre – ovako, u nekoliko rečenica, glumac Milan Marić sumira iskustvo koje nam je svima donela 2020. Jedan od najperspektivnijih mladih glumaca u Srbiji, pamtiće ovu godinu i po prvoj glavnoj ulozi u jednom domaćem filmu (kuriozitet je da je glavnu rolu već imao u ruskom filmu „Dovlatov“), a nakon Tome Zdravkovića tumačiće i Marka Kraljevića. S druge strane, u 2020. postao je i „izdajnik“ – ono bez čega se izgleda nije moglo proći poslednjih meseci, posebno ako ste umetnik spreman da javno iznese svoje stavove.

– Ovu godinu u profesionalnom smislu svakako mi je obeležilo snimanje filma i serije „Toma“. To je moja prva glavna uloga na filmu u domaćoj kinematografiji i na tome sam neizmerno zahvalan Draganu Bjelogrliću, koji je tokom ovog procesa snimanja bio više od reditelja i kolege. Veliki glumački zadatak, kompleksan projekat u vanrednim okolnostima i osećaj snažne potrebe da opravdam poverenje i podršku ekipe filma koje sam sve vreme uživao i hvala svima na tome. Tomu smo uspeli da privedemo do samog kraja, jer smo vodili računa o merama, a i imali smo sreće da nam se korona ne „uvuče“ u ekipu i da nas ne stopira. Trudili smo se da uradimo dobar posao i nadam se da će publika voleti naš film bar delom onoliko koliko voli Tomu – priča Milan Marić.

* Dve hiljade dvadeseta je nažalost i godina u kojoj ste postali „izdajnik“ (zbog učešća u projektu Ujedinjenih nacija povodom 25 godina genocida u Srebrenici). Kako danas gledate na to? Šta ste možda shvatili o srpskom društvu nakon tog iskustva?

– Nažalost, nisam spoznao o srpskom društvu ništa novo. Jasno je da smo duboko podeljeni, da neistomišljenike doživljavamo kao ljute neprijatelje, sudimo preko i želimo da kažnjavamo svirepo. Ta tvrdnja da sam izdajnik je uporediva sa tvrdnjom da sam vanzemaljac, ali su, nažalost, paušalno etiketiranje i javni linč postali deo našeg folklora. Umesto da čujemo šta drugi govore, da promislimo o argumentima koje nude, da razgovaramo i kada se ne slažemo, mi biramo poziciju ugrožene žrtve, ostrvljujemo se svom snagom na neistomišljenika, kao da svu odgovornost za nesreću koju živimo prebacujemo na tog drugog, uglavnom pogrešnog. Sve to govori da smo besni i ljuti, a da ne znamo gde ćemo sa tim. Problem je što se ta nesreća, ljutnja i bes ne rešavaju na taj način, paradoksalno, samo se produbljuju, a targetiranje i linč ljudi nas neće zadovoljiti i umiriti, neće izlečiti rane koje imamo, neće nam izbrisati tu nesreću, već će samo privremeno nahraniti krvoločnu zver koja će, kada ponestane „izdajnika“, da se okrene prema nama samima ne bi li se nahranila. E onda će biti kasno.

* Jednom prilikom ste izjavili da samo „surovo društvo ispraznih ljudi žive zakopava svoje bardove glumišta a potom ih mrtve slavi“… S tim u vezi, poslednjih meseci vidimo kako se često dovodi u pitanje šta glumci misle i govore, i to upravo neki od tih bardova. Kako gledate na to? Šta nam to govori?

– Plašim se da suštinski i dominantno poštujemo jednoumlje. Bilo čiji glas koji izlazi iz tog okvira bespoštedno ućutkujemo, takvog pojedinca ponižavamo, omalovažavamo, diskreditujemo. Plaši me da smo spremni čak i da se izolujemo od sveta ne bi li živeli u tom jednoumlju, da žrtvujemo cele generacije i sopstvene živote zarad jednoumlja i da je to jedino uređenje koje suštinski razumemo. Slogu, jedinstvo, sabornost – sve te i njima slične plemenite pojmove banalno poistovećujemo sa jednoumljem. I patriotizam smo banalizovali i izopačili. Počeli smo da razvlačimo taj termin i gde mu je mesto i gde mu mesto nije, kao gavrani kad rastržu strvinu. Plašim se da smo se udaljili od demokratije i da uopšte ne pridajemo važnost činjenici da nas upravo različitosti mogu učiniti boljima.

* Igrali ste u nekoliko projekata (što pozorišnih što filmskih) koji se na razne načine bave patriotizmom i patriotama – od Gavrila Principa do Zorana Đinđića. Šta ste možda od svih tih ljudi naučili o ljubavi prema svojoj zemlji, ali i našem odnosu prema njima?

– Konkretno, od Principa spremnost da se žrtvuje sopstveni život zarad ideala, a od Đinđića pragmatičnost i veru da ova zemlja i ljudi u njoj zaslužuju da žive mnogo bolje. No, bolna je ta naša tendencija da reformatore i prosvetitelje odbacimo. Da zločince proglasimo za heroje, a njihove kukavičke postupke za patriotske. Da u odsudnim trenucima ne prepoznamo i ne verujemo u ideju za bolje sutra, pa onda zakasnimo i propustimo prilike. Da sve manje verujemo da možemo biti bolji. Možda je najstrašnije to što ponestaje nade, što sahranjujemo ideale i gubimo poverenje jedni u druge.

* A šta o svemu tome kaže Dovlatov, koga ste takođe igrali?

– Dovlatov bi, uprkos svoj nepravdi koju je proživeo, rekao nešto tipa: „Najveća tragedija u mom životu je smrt Ane Karenjine.“

* A šta je za vas danas u Srbiji patriotizam?

– Za mene je patriotizam odgovornost, pre svega. Odgovornost prema onima koji dolaze posle nas, kojima smo dužni da ostavimo društvo sa čvrsto uspostavljenim sistemom vrednosti, zasnovano na istini, slobodi i pravdi. Za mene je patriotizam rad na tome da ovde ljudi mogu da žive dostojanstveno, da ne hodaju pognutih glava, da uživaju i slave različitost, da se više ne delimo i ne mrzimo nikoga.

* U tom smislu treba pomenuti i da vas naredne godine očekuje i snimanje film „Marko Kraljević“. Komisija Filmskog centra Srbije je saopštila da se odlučila da podrži film između ostalog i upravo zbog vas, jer ste vi bili garant da će film biti daleko od klišea i lakih rešenja. Mislite li da će i ovaj film uzdrmati dežurne čuvare domovine? Ko je za vas uopšte Marko Kraljević i kako ćete ga predstaviti?

– Počastvovan sam takvim obrazloženjem Komisije i osećam dodatnu odgovornost da opravdam očekivanja. Tek smo počeli sa pripremama i još ne mogu do kraja precizno da odgovorim na vaše pitanje. Kroz lik Marka Kraljevića se nesumnjivo provlači mitsko nasleđe naše kulture, odnos prema vrlinama, junaštvu i herojstvu pojedinca ali i nas kao zajednice. Cilj nam je da ovim filmom damo kvalitetan umetnički doprinos razumevanju i tumačenju ovih pitanja i naše kulturne baštine.

* Pričali ste na početku o filmu „Toma“, a kako bi Toma Zdravković prošao u današnjem društvu, koje ima čudan odnos prema svojim legendama i herojima?

– Toma je pripadao nekom drugom vremenu, u kome nije bio incident da jedan siromašni, talentovani dečačić iz srpske provincije postane velika zvezda, da bude priznat, poštovan i voljen od strane svih naroda ondašnje velike Jugoslavije. Prostranstvo i šarolikost zemlje u kojoj je živeo i stvarao su odredili i širinu njegovog umetničkog dometa. Simbolično, Tomina smrt koincidira sa raspadom te zemlje. Te zemlje više nema. No, kada pričamo o današnjem društvu, ne smemo smetnuti s uma da su ljudi opravdano ljuti na to što se zove elita. Naravno, čast izuzecima kojih ima. Većina kulturne, političke i ekonomske elite nije prepoznala osetljivost trenutka u kojem smo se kao društvo nalazili i delovala je nepromišljeno, mislivši da se sve završilo sa 5. oktobrom. Bez razumevanja da je to bio samo prvi korak, korak posle kojeg je moralo još mnogo da se radi i korača. Bez pune svesti o tome da su ljudi deset godina proveli na ulicama, u rovovima, kolonama, u strahu, inflaciji, bombardovanju, nemaštini. Nisu smeli sebi da dozvole da se uzdignu i pomisle da je sve gotovo sa pristupom EU fondovima. Morali su da znaju da ih tek tada očekuje rad, a da je svaki njihov postupak primer ljudima koji su stajali zajedno sa njima na ulicama i dobijali pendreke po leđima. Morali su da znaju da sistem vrednosti tek treba izgraditi. Morali su da budu oprezni, da se odreknu privilegija, da budu svesni gde se nalazimo i koliko se mora gaziti kao po tankom ledu posle onoga što se dešavalo ovom narodu. Morali su da govore istinu, kakva god ona bila. Morali su da budu melem za sve rane ovog naroda. Morali su da budu primer drugima. Morali su, ali nisu. Sad, nakon 20 godina od te propuštene prilike da probamo nekim drugim putem, eliti ne verujemo, demokratiju poistovećujemo sa tim propalim pokušajem 2000. godine, besni smo, izigrani, posramljeni i dešava se ono što se dešava društvima u takvom stanju – počinjemo da se još više i banalnije delimo i mrzimo. Da ne bi ispalo da odgovornost svaljujem na nekog drugog, sve ovo što su oni „morali“, mora se i danas. I sutra. I prekosutra. Sve dok ne napravimo društvo u kojem se život voli, a ne živi se da bi se umrlo. Znam da možemo i hoćemo!

Tomino boemstvo nije romantična priča o čoveku lepog glasa

* Mi Tomu Zdravkovića doživljavamo kao melanholika, osobu sa tragičnim osećajem za svet… A da li je zapravo i bio takav? Šta ste vi otkrili u ovom procesu?

– Toma jeste pesnik tuge. Ima nešto čudno u tome da ponekad ne želimo da se odvojimo od sopstvene nesreće, jer mislimo da bez nje mi ne bismo više bili mi. Toma je bežao od nečega ili je nešto jurio, svakako nije bio miran čovek. Njegovo boemstvo nije romantična priča o slatkorečivom čoveku lepog glasa, njegovo boemstvo je bilo bol i patnja. Da li ga je plašio svet ili se plašio sebe u tom svetu, nećemo nikada saznati, ali je bio autentičan, slojevit i nemiran čovek. Njegovi životni izbori su podrazumevali velike emotivne amplitude, iz kojih je onda nastajala njegova muzika. Možda su zbog toga njegove pesme žive i dan-danas, jer sve ono o čemu je pevao, on je zaista i živeo.

Za početak – da naučimo da razgovaramo i ako se ne slažemo

– Nadam se zdravlju, miru i sreći dragih ljudi. A svima nam zajedno želim da popravimo društvo u kome živimo, da ga oplemenimo međusobnim poštovanjem, razumevanjem i poverenjem. Za početak, da naučimo da razgovaramo i ako se ne slažemo. Želim vam svima zdravlja, ljubavi, empatije, razumevanja i sreće u Novoj godini – odgovara Milan Marića, upitan čemu se možda nada, a kakve planove ima za 2021. godinu.