Milan Marić: Podele su duboko ukorenjene u našem društvu, oduvek nas koštaju, i koštaće

U liku vojnika Gavrila Vukovića koji se iz Balkanskih ratova vraća kao invalid bez ruke, videćemo Milana Marića, jednog od naših najpopularnijih filmskih i pozorišnih glumaca.

U JDP, na svojoj matičnoj sceni, ostvario je neke od glavnih uloga u najnagrađivanijim i najgledanijim predstavama – „Edip“, „Zašto je poludeo gospodin R.“, „Alisa u zemlji strahova“, „Te noći sam je video“, „Lorencačo“, „Sudnji dan“, „Gospođica“, „Dnevnik o Čarnojeviću“, „Zmajeubice“, „Sumnjivo lice“, „Mletački trgovac“, „Tartif“, „Gospođica“…

Milana Marića trenutno gledamo i kao majora Gavrila Stankovića, u najgledanijem serijalu koji se emituje na TV Nova S, drugom delu „Vreme smrti“, u režiji Ivana Živkovića (produkcija United Media), koji je takođe svojevrsni vremeplov kroz tragične događaje u doba Velikog rata (1914. do 1916.).

U razgovoru za Danas koji je napravljen posle konferencije za novinare pred premijeru predstave „Sveti Georgije ubiva aždahu“, Marić je izjavio da je najveći izazov bio kako ovom komadu prići iz današnje vizure, jer nije isto raditi Kovačevićevu priču 1986, kada je počela da se igra u beogradskim pozorištima, i 2024, posle svega što se dešavalo i šta smo preživeli.

– Ja sam o liku Gavrila Vukovića razmišljao na dva nivoa – metaforičkom i ličnom. Na metaforičkom nivou to je osakaćena mladost koja se vraća iz rata, a ostaju tragovi. Ne može da se snađe na tom brisanom prostoru između živih i mrtvih. Na ličnom nivou, čitao sam ga kao čoveka koji je pogubljen između Gavrila pre rata i Gavrila posle rata – između toga šta je ono što želi i voli i hoće, i šta je ono što sa iskustvom rata više nije siguran da može ili hoće i želi. A želi. U ovom komadu je to tako čudno postavljeno da morate da tražite i između scena i rečenica to o čemu pričam. Izazovan zadatak – rekao je Marić.

Podsećanja radi, drama se događa po početku Prvog svetskog rata i mobilizacije svih delova Srbije, i svi vojno sposobni meštani sela odlaze u rat, ostaju samo žene, deca i invalidi koji, kako glasine tvrde, pokušavaju da iskoriste situaciju i udvaraju se seoskim ženama. Nisu svi oni ljubavnici ratničkih žena, kao što je navedeno o „Aždahi“, ali će biti „odvedeni na front kako to ne bi kojim slučajem postali, pošto je vojnicima – koji samo što se nisu pobunili – Borba za otadžbinu jedno, a strah za čast svojih kuća nešto drugo i mnogo stvarnije“.

Na naše pitanje da li možda postoji „kopča“ odnosa države prema invalidima rata iz devedesetih godina, kada su mladi ljudi masovno mobilisani, a onda su kao invalidi odbačeni, dugo godina čak nisu mogli da ostvare ni penzije kao ratni vojni invaldi, jer „Srbja zvanično nikada nije bila u ratu“, Marić navodi da je ovo drugačija priča.

– Prosto, i obim ratova i motivi odlaska u rat su drugačiji, Balkanski i Prvi svetski rat su bili odbrambeni ratovi, tada je bila čast biti vojnik, boriti se i poginuti za slobodu i dostojanstvio svoje zemlje. Ti ljudi su, dakle sasvim drugačije razmišljali nego oni mobilisani devedesetih godina i mislim da i odnos države prem tim ljudima nije bio sasvim identičan.

– Mada je, naravno, poznato da su i mnogi heroji i invaidi iz ratnih epopeja u kojima su branili zemlju posle svega doživeli neke tužne priče, što govori o odnosu države prema njima, i toga ima i u komadu „Sveti Georgje ubiva aždahu“. Mi smo u ovoj predstavi radili modernizaciju Kovačevićeve priče, ali nismo menjali njen narativ, a jako je bitno zašto su ti ljudi otišli u rat.

Kao glumcu, kako ističe Marić, njemu je u ovoj istorijskoj melodrami najuzbudljiviji odnos između Gavrila Vukovića koga igra, Katarine i Đorđa Džandara, njenog muža. Katarina i Gavrilo su bili u ljubavnoj vezi pre njegovog odlaska i stradanja u ratu, a ona je i u braku zaljubljenu u njega…

– Mlslim da je srž ovog komada u tom melodramskom ljubavnom trouglu. Taj odabir da odeš u rat nije samo Gavrlov, on je bio školovani vojnik i morao je da bude u ratu, ali kada se vratio kao invalid za njega sve ono što je u njegovom životu bilo pre tog rata, više ne važi. Već ta neka „klackalica“, to neko bolno pronalaženje sebe, pre i posle tih događaja, meni je bilo najuzbudljivije.

Mislim da je i u celoj priči kojom se bavi Kovačević to najvažnije. Nema stvarnog izlaza iz lične, društvene i istorijske situacije u kojoj se nalaze junaci, i nema srećnog karaja ni za koga. Spasavaju se samo oni koji su mrtvi – kaže glumac koji je i građanski aktivista.

Kovačevićeva drama smatra se jednom od najstrašnijih i najsurovijih perspektiva rata – Đorđe i Gavrilo su neprijatelji koji će se pomiriti u smrti, a na naše pitanje kako doživljava što se kod nas stalno ponavljaju i ratovi, i podele u društvu i među nama samima kojima i danas svedočimo, on ističe:

– Podele su, kao što vidimo i u ovoj predstavi, očigledno nešto što je duboko ukorenjeno kod nas, i u našem mentalitetu, i u društvu. I te podele su ono ono što nas uvek košta, i što će nas tek koštati. ako ne budemo naučili da razgovaramo jedni s drugima – smatra Milan Marić.

Glumačka i autorska ekipa predstave

Pored MIlana Marića, u glumačkoj ekipa „Aždahe“ su i Jovana Belović (Katarina Džandarova), Nikola Rakočević (Đorđe Džandar), Nebojša Ljubišić (Aleksa Vuković), Marko Janketič (Poručnik Tasić), Zoran Cvijanović (Učitelj Mićun), Srđan Timarov (Doktor Konstantin Grk), Anđelika Simić (Tetka Slavka), Aleksandar Đurica (Ninko Belotić).

Tu su i Aleksej Bjelogrlić (Krivi Luka), Joakim Tasić (Rajko Pevac).Ognjen Nikola Radulović (Mile Vuković), Teodor Vinčić (Vane Siroče), Miloš Samolov (Reci Vojo), Lazar Đukić (Mikan Besni), Luka Antonijević (Baća), i Lazar Nikolić (Dane Neženja).

Reditelj Miloš Nešković zajedno sa dramaturškinjom Jelenom Mijović potpisuje i adaptaciju teksta, scenograf je Gorčin Stojanović, kostimografkinja Biljana Grgur, kompozitor Vladimir Pejković, autorka tekstova songova Julija Petković (Duda Buržujka), koreograf je Andreja Kulešević, a scenski govor je oblikovala dr Dijana Marojević.