Milan Mumin: Dobro je ponekad u životu povući ručnu

Gde i kako je proveo vreme pandemije i šta namerava u „novoj normalnosti“ da radi, čuli smo iz prve ruke od frontmena Love Huntersa.

Gde te je zatekla pandemija, s obzirom da već godinama ideš dva puta godišnje po nekoliko meseci u Ameriku?

– Uobičajno idem u martu-aprilu u Ameriku, to je moj „prolećni semestar“ tamo, a, u pravu si, idem i onu drugu turu što zovem „jesenji semestar“.

Zimi i leti sam uvek ovde. Imao sam kartu za avion za kraj marta ali, već početkom tog meseca sam video da se nešto zakuvava po svetu… Bilo mi je jasno da sve to neće izaći na dobro pa sam kartu „do daljeg“ pomerio, a to „do daljeg“ traje i dan-danas. Znači, karta mi važi, a za kada, ne zna se.

Koliko te je iznenadila čitava situacija sa novim virusom?

– Ko i sve ostale, naravno. Iznenadilo me je. S jedne strane, zbog brojnih žrtava je strašno i jako je dobro da nije duže potrajalo, a nadamo se i da neće biti ponovo. Ali, s druge strane, moram reći da mi je lično, cela situacija baš dobro legla.

Ta silna bleja po kući sa ženom i sinom je baš prijala. Nakupila se masa zaostalih knjiga, zaostale muzike, zaostalih filmova koje nikako nisam stizao da postignem. Imam i mini studio u kući koji je kao „spejs šatl“ bio namontiran, a do tog vremena malo iskorišćen.

Sve je to došlo konačno na red i baš mi je, pogotovo prvih mesec dana baš prijalo. Činilo se da imam svo vreme ovoga sveta. Bili smo, nas troje u porodici, okrenuti jedno drugom, pričali, družili se, kartali, igrali „Čoveče ne ljuti se“, kuvali…

Neki umetnici ističu da su to vreme proteklih meseci baš bili kreativni i mnogo stvarali, a drugi pak ističu da ništa nisu mogli da rade. Kako je s tobom bilo, da li si mogao da stvaraš, pišeš, komponuješ?

– Pomenuo sam taj mini-studio koji me je bukvalno „čekao“ da imam vremena za njega. Prethodno sam imao i nekoliko vrlo bitnih stvari (pesama) koje su me čekale da ih razradim.

U stvari, maltene su bile gotove, trebala im je samo mala dorada, višekanalno snimanje i slično. Samo da samog sebe snimim u više navrata.

Taj moj mini-studio mi i služi da te svoje ideje „spustim dole“. Dakle, tih nekoliko pesama su bile na čekanju u mojoj glavi i sada sam uspeo da ih realizujem.

To mi je baš bilo bitno jer, već sam bio poprilično ljut na sebe što to ne uspevam da uradim. Nerviralo me je isto onako kako te nerviraju nepročitane knjige što te „gledaju“ sa polica. A ima tu još nešto što mi je prijalo. Ja sam uvek puno učinkovitiji u Americi jer, kada ovde dođem puno sviramo, društvo se zaželi, non-stop me neko zove na druženje, kuvanje… kako to već ide kod mene: roštiljade, kotlići, rotacije, kremacije… iz svake kafane mi prete ako ne dođem.

Tako da mi je jako prijalo da baš ovde u Novom Sadu, posle dugo vremena, mogu da se posvetim svemu što želim, i radu i porodici. Iskoristio sam ovaj period da i sa sinom, koji je pred polazak u školu, uradim neke edukativne stvari koje nisam postigao ranije.

Sve u svemu, ja sam čovek koji nema radno vreme ali sam takav da kada počnem nešto da radim, prilično sam prilježan i umem da zapnem, što bismo rekli… umem da izginem.

Tako da sam zaista mnogo toga uradio za svo to vreme. Mislim da je uvek u životu dobro da se malo, s vremena na vreme, povuče ručna, da se osvrnemo, da vidimo gde smo, šta smo.

A da li su mere koje su preduzimane, mislim naravno na vanredno stanje, a ne vanrednu situaciju, ipak bile preterane?

– Naravno da jesu. Mislim, nisam lekar i ne mogu da zaključim da li su dr Kon, ona Kisićka ili onaj klovn Nestorović bili na visini zadatka, ali „duge cevi“ i zatvaranja po zatvorima nedužnih ljudi su ipak bili preterani.

Puno je to sve moglo biti blaže, čak i da se uzme u obzir naša tradicionalna nedisciplina. Ta zloupotreba građanskih prava je uvek pipava stvar jer, što bismo rekli, „kakvo sedište, takvo gledište“.

Iz moje stolice, to je izgledalo sve preterano. Vanredna situacija je svakako bila, ali vanredno stanje – ne. Na primer, ja lično, nikada se nisam slobodnije osećao u životu nego za vreme akcije „Sablja“.

Tada su se kriminalci osećali ugroženo, a ja sam se osećao fenomenalno! A ovo sada je bilo preterano. Brate, pa naravno da perem ruke i bez da mi vi kažete. Vlast mora da se postavi zaštitnički a ne da nam preti.

Imaš mnogo prijatelja i poznanika u Americi, u NJujorku, koji je baš pogođen virusom. Da li si u kontaktu sa njima?

– Naravno, dosta sam zabrinut oko cele situacije, jer baš je u Americi najgore. Mnogi od mojih poznanika su tamo ilegalno i ovih meseci ne primaju pomoć za nezaposlene, što uopšte nije ugodno.

Inače, tamo je ta pomoć dobro organizovana i oni bi primali pristojnu svoticu na nedeljnom nivou, ali oni to nemaju.

Svi su oni do ove situacije radili i ta im pomoć nije ni bila potrebna, ali sada ovo traje već mesecima i uopšte nije zgodno jer tamo, ako si bez posla mesec-dva, već si u ozbiljnom problemu.

Da li pratiš proteste u Americi nakon brutalnog ubistva DŽordža Flojda?

– Kako da ne. Naravno da podržavam proteste. Kada sam tamo, uvek sam u NJujorku, koji je najdemokratskiji deo Amerike.

Takva brutalnost je gotovo nezamisliva u NJujorku. Tamo je sve drugačije postavljeno nego u tim južnim zemljama, evo sada taj brutalni čin u Minesoti.

Ništa ne može biti razlog da policija guši nekog do smrti. To jednom mora stati. Policajci se tamo moraju obučiti da znaju već jednom postupke prilikom hapšenja.

Čujem da se i presuda preinačila u „drugostepeno ubistvo“, da su uhapšeni i ostali policajci što su učestvovali u hapšenju… Društvo mora reagovati na zahteve građana koji masovno protestuju jer, „prevršila dara meru“ što bismo mi rekli.

Moram istaći da mislim da će se sada stvari temeljno izmeniti jer su to ljudi, i takva kultura i društvo, koji, za razliku od Srba, ne guraju stvari pod tepih. I sin Martina Lutera Kinga je pre neki dan tvitovao „No justice, no peace“ i to je tako. Tako mora biti.

Bez pravde nema mira, nikada. Stvarno je sramotno za čovečanstvo da mi danas, još uvek, o takvim stvarima pričamo.

Evo, i kod nas, u manjem obimu, ali svakako tu vrstu degradacije kod nas doživljavaju Romi, što je neoprostivo. Ni Afroamerikanci, ni Romi, ni migrant, niti bilo ko drugi na svetu, ne mogu biti građani drugog reda. Za mene je sve to poražavajuće, ta ljudska glupost.

Sada smo već pred letnjim mesecima kada si i inače tu i imaš zakazane svirke. Da li su ti otkazani nastupi?

– Sva sreća, nisu. Evo, ni Exit, na kojem već tradicionalno nastupamo, samo je pomeren za avgust. Imamo zakazanu svirku i na banjalučkom Moto festu, a posebno me raduje nastup na OK festu koji je prelep festival koji se održava u nacionalnom parku na Sutjesci, na Tjentištu.

I nova pesma i novi spot su uskoro gotovi…

– Da, radi se o pesmi „Mali samoubica“, koja je posvećena mom sinu Marku. Malo situacija treba da se raščisti i da vidimo još neke stvari jer, možda uđemo i u snimanje čitavog novog albuma. To još ne znamo… U svakom slučaju, ovu stvar radimo.

Dugo je nastajala… ideju neku sam imao i pre njegovog rođenja, neki delovi su nastali i kada se rodio, a sada je sve sazrelo. Kada se nas četvorica iz benda sastanemo… pa, ne znam, mislim da na planeti zemlji nema boljih muzičara kada je aranžman pesme u pitanju. Tu smo neprikosnoveni.

Donesem pred njih kostur pesme, ideju, a kad onda krenemo… ma kada se mi iz Hantersa nađemo u toj našoj maloj prostoriji, pa popričamo, pa ponešto isečemo, nareckamo za pregristi, pa kad krenemo da radimo, nema nam ravnih.

Za neke pesme prvo imam muziku, za neke imam stihove… svejedno, kako-kad, ali mi to kada bratski zajedno uradimo, to bude vrh. Nekada se desi, vrlo često, da mi iz glave ispadne sve, i reči i muzika, jedno 80 odsto pesme, i kada mi svi još uradimo aranžman – to je to. Nema dalje.

Nagrada

Sada, posle više od pola godine kada su se utisci slegli, kako se osećaš povodom toga što si dobio Oktobarsku nagradu grada Novog Sada, svakako jedno od najvećih priznanja koje grad dodeljuje?

– Ne mogu sebe da odvojim od Novog Sada. Prosto, baš se osećam, skroz lokalno. Tu sam rođen, ovo je moj grad skroz.

Ne bi mi bilo toliko drago ni da sam dobio Pulicerovu nagradu. S jedne strane, mnogi imaju nešto protiv ove vlasti, a ja razmišljam drugačije: ovo je jedina vlast koja je i mogla da mi dodeli priznanje i time mi je ono još veće. Jer, da su mi dali bivši, svi bi pričali da su mi nagradu dali moji pajtosi. I ona bi time bila manje vredna, bila bi po sistemu „svoj svome“.

A ovo je već drugačije. Zato mi je to fenomenalno. Mnogi su mi govorili da treba da je odbijem a moj odgovor je bio: „Kako da je odbijem kada je meni velika čast da je primim.. Svašta.

Velika je to čast jer, ja sam je jedini primio a da sam sa ove „mračne“ strane. Nisam akademski građanin, nisam naučnik, nisam stručnjak, Proka pronalazač i ostalo… Zato i doživljavam ovu nagradu kao priznanje autorstvu. I onda, nagrade mene, u mom gradu, kao autora, muzičara, tekstopisca… idi begaj.

Doživljavam je kao nagradu koju smo dobili svi mi, priznanje za sve muzičare i bendove koji su obeležili muzičku scenu Novog Sada tokom poslednjih 30 godina. Došli smo iz off-a, a sada smo tu, na tronu. Pa, baš sam ponosan.