Milena Beran: „Bilo me je sramota kada su me novinari na premijeri u Tirani pitali kada će film biti prikazan u Beogradu“

Naime, kako smo već pisali, pored Albanskih glumaca, kao i glumaca iz Crne Gore, Makedonije i Kosova na filmu su radili i Srpski glumci poput Vahida Džankovića koji je bio u ulozi srpskog komentatora ali su se najviše izdvojile Anđela Marković u ulozi Milene, Lenka Rabasović u ulozi Bojane kao i Milena Beran koja je bila asistent produkcije i srpski prevodilac za ovaj film.

Ovo je priča o ljubavi i poštovanju. O ljubavi koja prevazilazi sve granice. O ljubavi kojoj na kraju dana svi mi težimo. U prethodnom intervjuu sa režiserom filma, Eduartom Grishajem, razgovarali smo više o samoj poruci filma, predrasudama, o nedostatku komunikacije i saradnji, što su bili i još uvek jesu jedini razlozi koji stvaraju nesporazume.

Ovoga puta imali smo priliku da vidimo kako je ceo rad izgledao iz ugla Srpske ekipe koja je radila na filmu, Anđele Marković u ulozi Milene kao i asistenta produkcije Milene Beran.

Kako ste došli u kontakt sa režiserom filma „Sofia“?

Anđela: Kontaktirala me koleginica s fakulteta. Eduart mi je objasnio o čemu se radi u filmu. Na osnovu tog razgovora sam zaključila da film može pozitivno uticati na odnos dva naroda, tako da sam prihvatila saradnju.

Milena: Našao me je i to sasvim slučajno, tražio je na Google-u nekoga iz Srbije ko studira albanski i naišao na jedan moj stari intervju koji je bio na temu projekta koji sam tada radila. Pravila sam video lekcije albanskog i srpskog jezika koje su doživele popriličan uspeh pa su se albanski mediji zainteresovali za to što mi radimo. On je taj intervju pogledao i pisao mi je na Instagramu, a ja sam mislila da se neko šali sa mnom, isprva nisam verovala da je njegova ponuda za saradnju bila ozbiljna, morala sam da istražim malo ko je on i čime se bavi, tako da sam prihvatila i odatle je sve krenulo.

Kakva je bila saradnja sa kolegama iz Albanije, Kosova, Severne Makedonije, Crne Gore?

Anđela: Nažalost, na početku snimanja nisam upoznala sve glumce i glumice i ostale ljude uključene u projekat, ali glavna glumica (Rozafa Çelaj) nam je bila velika podrška. Bodrila nas je sve vreme, davala savete. Oduševila me njena odlučnost da usavrši što bolje izgovor srpskog jezika, pa smo stalno vežbale. Takođe, Eduart i svi ostali ljudi koje smo upoznali iz ekipe su bili puni razumevanja i atmosfera na snimanju je bila opuštena. Kako mi ovo nije bila prva saradnja sa ljudima iz našeg regiona, nisam imala ni drugačija očekivanja.

Milena: Saradnja je bila fenomenalna, osećala se posebna energija u svakom trenutku rada na ovom projektu. Rekla sam više puta i ponovo ću, zaista mislim da smo se svi zaljubili u ovaj film čim smo čuli ideju i pročitali scenario. Izbor glumačke ekipe, kao i svih nas koji smo bili iza kamere je bio odličan, šalili smo se i zbližili, tj. stvorili smo nova prijateljstva, i ni u kom trenutku nije postojao nijedan problem osim onih tehničkih i logističkih koji se uvek dešavaju kada se radi na ovako velikom poduhvatu, onih međuljudskih problema stvarno nije bilo.

Kako ste se osećali tokom rada na ovakvom projektu? A kako na kraju istog?

Anđela: Kada sam dobila poziv imala sam mnoga pitanja. Zanimao me razvoj samog projekta, cela priča, ali i mišljenje ljudi sa kojima je trebalo da sarađujem o aktuelnoj situaciji. Iznenadilo me što mnogi ljudi ne znaju da na Filološkom fakultetu u Beogradu postoji Katedra za albanski jezik i shvatila sam da želim da učestvujem u ovom projektu kako bismo se međusobno bolje upoznali.

Milena: Tokom rada sam i osećala neku vrstu strepnje u smislu kako će to sve ispasti na kraju, naravno, imala sam i osećaj odgovornosti, ali kada sam prvi put videla gotov proizvod, tj. kada je film premijerno prikazan u Tirani, ja sam iskreno plakala od sreće i ponosa i što je najzanimljivije – nisam bila jedina. Nakon premijere su mi ljudi prilazili i pitali da me zagrle, ne samo mene, nego celu ekipu koja je bila prisutna, govoreći nam da je ovakav film bio neophodan, a da nismo ni bili svesni toga. Reakcija publike je bila izvanredna, desila su se dva spontana aplauza tokom samog prikazivanja filma, što je dokaz da smo uspeli da dopremo do srca publike i da je naša poruka prenešena.

Šta za Vas ovaj film predstavlja?

Anđela: Ovaj film je jedan lep početak „izgradnje mostova mira“ (izraz koji mi često volimo da iskoristimo kada pričamo o ovakvim temama) kroz kulturu, koja bi trebalo da privuče pažnju mladih ljudi. Kroz zajedničku saradnju smo pokazali da je sve moguće i da zajedno možemo da stvaramo nove i lepe stvari.

Milena: Doživljavam ga vrlo lično, ne samo zbog toga što sam radila na njemu, već zbog toga što je jedna od glavnih junakinja Srpkinja koja studira albanski u Beogradu, što i jeste moja priča. Ne samo moja, mislim da svaka moja koleginica može da se poistoveti sa tom pričom, jer su uslovi pod kojima se naše obrazovanje odvija specifični i nisu ni nalik nijednoj drugoj katedri na Filološkom fakultetu. Studentkinju francuskog jezika neće niko pitati „Zašto studiraš taj jezik pored toliko drugih lepih jezika?“, „Da li ti je neko iz porodice francuskog porekla?“, i studentkinja francuskog jezika se nikad neće plašiti da nekoj nepoznatoj osobi kaže da studira francuski, jer to nije tabu. Dok se sa druge strane nama to često dešava. Meni se dešavalo da me u biblioteci pitaju kakva je to knjiga, koji je to jezik, da se čude i da negoduju. Dešavalo mi se takođe i da iz straha prećutim i kažem samo da studiram grčki, što i jeste bio moj drugi jezik na fakultetu, samo da bih izbegla potencijalnu neprijatnost i osuđivanje. Ni momcima se moj izbor profesije ne sviđa, ali to je već druga tema. Poenta svega je da postoji mnogo stereotipa i predrasuda koje je potrebno prevazići, i jako je pohvalno što je režiser uopšte želeo da prikaže tu stranu priče. On je bio oduševljen činjenicom da je katedra za albanologiju u Beogradu jedna od najstarijih u svetu i želeo je da albansku publiku upozna sa tim, i neizmerno sam mu zahvalna na tome.

Šta je poruka ovog filma po Vama?

Anđela: Najveća i najlepša poruka koju ovaj film nosi je ljubav. Možda je kliše, ali ljubav koja ne zna za granice, ljubav koja ruši sve predrasude, ljubav ka kojoj svi mi na kraju dana težimo, kao ona koju su prikazali glavni junak i junakinja. Film nam poručuje da samo ljubavlju možemo da pobedimo sve razlike i sve konflikte.

Milena: Poruka filma je ljubav. Čista i neiskvarena ljubav i humanost. Film prati priču dve žene u dva različita vremenska perioda, jedne Albanke i jedne Srpkinje, i ja ću se usuditi i reći da ovo jeste feministički film koji na odličan način prikazuje snagu i moć žene. Svaka žena na ovom svetu ima slične doživljaje i slična iskustva tokom života, a žene na Balkanu još više. Mi smo dva naroda koji vekovima žive jedni do drugih, a da se nisu pošteno ni upoznali, tako da nismo ni svesni koliko smo zapravo slični. Čak i tu mislim da će se ljudi pronaći, a naročito žene, što govore i dosadašnje reakcije publike. Žene najviše plaču tokom filma, najviše ga osećaju, mada ruku na srce, videla sam i muške suze. Jedna žena je nakon filma izjavila da ima utisak da kada bismo svi pogledali ovaj film, postali bismo bolji ljudi. Jedan profesor iz Albanije je rekao da film treba puštati svima, i starima i mladima, da bude kao neka lekcija na temu života i čovečnosti. To zvuči utopijski, ali budi nadu.

Da li bi film trebao da bude prikazan u Beogradu, i zašto?

Anđela: Mislim da bi trebalo svi da budemo upoznati sa sadržajima koji imaju ovakvu tematiku, da bismo upoznali jedni druge, da bismo videli šta ti drugi imaju da kažu, da sagledamo i drugu stranu novčića. Volela bih da ima mnogo više ovakvih projekata, jer bismo tako, bez sumnje, napredovali kao ljudi otvoreni za prihvatanje novog, za oslobađanje starih stega koje su nam nametnute. Smatram da treba da postoji izbor da li neko želi da pogleda film, a ne da ga u startu ograničimo na samo određene zemlje regiona.

Milena: Naravno da bi trebalo, nema ništa nacionalističko u sebi i ne vidim zašto ne bi bio prikazan i ovde. Činjenica je da jedni o drugima ne znamo mnogo stvari, a mogli bismo da se upoznamo kroz ovaj film i naučimo nešto novo. Film ne može tako duboko da utiče, ali može da napravi prvi korak, zato mislim da je od suštinske važnosti da ga i srpska publika pogleda.

Kako Vi komentarišete izjavu gospodina Grishaja: „Kontaktirao sam više od 15 najpoznatijih distributera iz Srbije, ni od koga nisam dobio odgovor“?

Anđela: Ponovo dolazimo do predrasuda i spremnosti da, ne nužno oberučke, ali makar delimično prihvatimo da se upoznamo sa nečim novim i drugačijim. Nažalost, pojedinac naspram gomile ne može da uradi mnogo, ali može da postavi temelje za stvaranje novih i boljih momenata. Takođe, mislim da i nije toliko do distributera koliko je do trenutne situacije u kojoj različiti akteri imaju za cilj da podižu tenziju i stvaraju nepoverenje među narodima, i to generalno na Zapadnom Balkanu. S druge strane, mislim da nije toliko bitno ko je šta odbio, koliko je bitno da se fokusiramo na mnogo veće probleme koje nas okružuju.

Milena: Mene je bilo sramota kada su me novinari na premijeri u Tirani pitali kada će film biti prikazan u Beogradu, a ja nisam imala odgovor. Mislim da je to greška, Beograd je gostoprimljiv i kosmopolitski grad, Srbi su gostoprimljiv narod i ne vidim razlog da se film ne prikaže i ovde, pogotovo zato što ovo nije samo albanski film, bilo je više nas iz Srbije koji smo dali svoj doprinos, dakle film je malo i naš. U životu nastojim da budem optimista, pa tako verujem i da će Sofija doći, samo ne znam kada i kako.

Šta je za Vas najinteresantniji, a šta najznačajniji kadar u filmu?

Anđela: Najinteresantniji kadrovi (ne mogu da se odlučim za jedan) su mi razgovor Sofie i taksiste, nakon njenog dolaska u Tiranu, i njen prvi susret sa Arberom. Scene ovog tipa su sastavni deo mog života, otkad sam počela da studiram albanski. One opisuju začuđenost ljudi kada čuju čime se bavim, ali i pozitivno iznenađenje koje se zapravo neretko vidi na njihovim licima kada pričam o tome. Najznačajniji kadar u filmu je definitivno, po mom mišljenju, prvi poljubac Sofie i Arbera, kada se oni ljube na grobu Sofie Lekje, jer za mene taj poljubac ima simboliku pomirenja dva naroda.

Milena: Najinteresantnija scena u filmu, ujedno i najsmešnija, jeste ona kada Sofija sleće u Tiranu, ulazi u taksi i počinje razgovor sa taksistom koji na osnovu njenog izgovora albanskog pokušava da pogodi odakle je ona, ali ne uspeva. To je nešto što se nama studentkinjama albanskog jezika dešava svaki put kada nas izvorni govornici čuju. Najznačajniji kadar, ne samo meni, već imam utisak da i publika najviše reaguje na scenu gde Sofia, Albanka sa severa Albanije izgovara da ne može da podnese i ubistvo sina i sramotu, te moli albanske vojnike da ne diraju i da ne prilaze jugoslovenskom komandantu kog je ona prihvatila u svoj dom.

Da li smatrate da „umetnost“ može da spoji i približi dva naroda koja pričaju dva različita jezika?

Anđela: Definitivno mislim da je umetnost jedan veoma bitan faktor koji nas može približiti i žao mi je što nam je uskraćeno da se upoznamo kroz kulturu i sadržaje poput filmova, muzike ili poezije, na primer. Mnogo je konflikata nastalo zbog toga što se ljudi nisu razumeli, a umetnost može da bude podstrek za rešavanje tih prepreka.

Milena: Naravno da može, mi zaboravljamo da je najskuplja srpska slika upravo ona koju je naš čuveni slikar Paja Jovanović naslikao tokom svog boravka u Albaniji i da su mnoge njegove slike sa tog proputovanja izložene u Narodnom muzeju Srbije. Takođe, imamo mnogo umetnika, muzičara i glumaca koji su albanskog porekla i koji su ostavili veliki trag u srpskoj kulturi, Bekim Fehmiu je samo jedan od njih. Umetnost ne poznaje granice i zbližava narode, bez obzira na to koji jezik govore.

Da li ste imali priliku da posetite Albaniju i kako su Vas prihvatili?

Anđela: Nažalost, nisam imala priliku da posetim Albaniju, ali sam imala priliku da slušam iskustva ljudi koji su tamo bili i svi su imali samo reči hvale.

Milena: Više puta sam posetila Albaniju i uvek sam bila lepo dočekana i prihvaćena. Ulični prodavci sa osmehom reaguju kad im kažem da sam iz Srbije, to je nešto što niko ne očekuje, a opet se dešava. Naravno da bude tu i negativnih komentara, ali to su uvek nepoznati ljudi koji su jaki na rečima samo na internetu, a ja se trudim da na to ne obraćam pažnju.

Da li imate prijatelje u Albaniji i da li je važno da se to prijateljstvo neguje?

Anđela: Poznajem mnogo Albanaca i Albanki. To što studiram i istražujem albanski jezik ne bi bilo potpuno bez ličnih iskustava, jer sam na taj način saznala mnogo stvari o albanskoj kulturi i mentalitetu. Takva prijateljstva, kao i sva ostala, treba negovati i pričati o njima, jer ako lepe i pozitivne stvari učinimo viralnim, svakako da će one poslužiti ostalima kao primer.

Milena: Imam, naravno, imam dosta drugarica sa kojima se ne viđam često, ali redovno održavamo kontakt, one su bile kod mene kući, i ja kod njih. Nije neophodno da se sa nekim slažeš baš u svemu da biste bili prijatelji, bitno je da vam se duše prepoznaju i da ste ljudi pre svega. To je taj lični kontakt koji smatram da je važan, kada poznaješ osobu koja stoji iza tog epiteta „Albanac/Albanka“ tj. sa druge strane „Srbin/Srpkinja“, kada zavoliš tu osobu, onda nijedna fudbalska utakmica i nijedna loša vest u medijima ne može da pokvari sliku o toj osobi i ništa ne može da ti poljulja uverenje da loših i dobrih ljudi ima u svakom ćošku ovog sveta.

Imate li još nešto što biste želeli da podelite i poručite publici?

Anđela: Želim da poručim samo jedno – ljudi, razgovarajte, jer razgovorom i samo razgovorom se može doći do kompromisa. Poštujte tuđe različitosti, jer nas one čine jedinstvenima. Iznenadićete se koliko nas stvari zapravo povezuje. Počnite od rušenja sopstvenih predrasuda, jer samo tako možemo uticati na promenu svesti okoline.

Na naš e-mail upućen Cineplexx-u Srbija povodom filma „Sofia“, koji se još uvek ne nalazi na našim bioskopskim platnima, a našao se u Cineplexx-u Albanije, Severne Makedonije, Kosova, kao i sa najavljenom premijerom u Cineplexx-u Austrije 9-og decembra, odgovor i razlog nismo dobili. Međutim, kada smo otišli uživo i pitali za razlog zbog čega nismo dobili bilo kakve povratne informacije, Cineplexx Srbija je izjavio: „Verovatno sa razlogom„.

Pored spomenutih premijera, premijere su još najvaljene i u Atini 9. decembra, Solunu 10. decembra, Cirihu 12. decembra, Dizeldorfu 13. decembra, Tuzi 14. decembra kao i u Torontu nešto malo kasnije 20. decembra.

Naznaka o premijeri filma „Sofia“ u Srbiji još uvek nema.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Danasova škola novinarstva“ koji se sufinansira sredstvima iz budžeta Republike Srbije, Ministarstva za kulturu i informisanje.