Milena Bogavac: Za moju generaciju "delije" su bile heroji

Povod je premijera predstave „North Force – Tragedija za poneti“ koja će biti izvedena večeras od 20 sati u pozorištu KPGT.  

Bogavac je ovaj komad napisala još 2000. kao ispitni rad i studentkinja prve godine dramaturgije i on je uvršten u antologiju savremene, domaće drame „Predsmrtna mladost“, koju je objavilo Sterijino pozorje. Praizvedbu komad „North Force“ je doživeo 2002. godine u Bitef teatru, a nakon toga je igran u brojnim omladinskim i profesionalnim pozorištima. Šesnaest godina kasnije „North Force“ je podjednako aktuelan kao i u momentu kada je napisan.

O čemu se radi u predstavi i šta je „tragedija za poneti“?

– „North Force“ je priča o grupi vatrenih navijača Zvezde, iz jednog beogradskog predgrađa. Upoznajemo ih, upoznajemo njihov način života, istoriju njihove grupe, njihove biografije i različite motive da pripadaju toj grupi. Zatim se, na naše oči, odigrava drama: jedan od njih, mali Šone – dobar dečko, dobar đak… u tuči ostaje bez zastave. Zastava završava na suprotnoj tribini, a vođa grupe odlučuje: ili će Šone vratiti zastavu koja mu je oduzeta, ili više neće biti deo njihove grupe. To je, dakle, priča o časti. Priča o potrebi za pripadanjem i o narcizmu malih razlika, ali i priča o pravim herojima, u pogrešnom vremenu. Ovaj komad napisala sam pre šesnaest godina kao studentkinja prve godine dramaturgije. Na Fakultetu dramskih umetnosti ovo je godina kada se piše jednočinka, ali i detaljno proučava Aristotel, njegova poetika i dramaturgija antičke tragedije. Želela sam da povežem teoriju i praksu, pa je nastao ovaj komad koji sam žanrovski odredila kao „tragediju za poneti“. On ima izvesne odlike prave, antičke tragedije, ali su horske pesme u slavu bogova sa Olimpa, zamenjene pesmama u slavu Crvene zvezde, a svečani monolozi i dijalozi, brutalnim jezikom beogradskih ulica. „North Force“ je psovački i surov komad, ali iza njega stoji jasna poruka, o apsurdu nasilja i generacijama ostavljenim da rastu bez moralnih zakona koji su im potrebni, bez mogućnosti da veruju u nešto istinski uzvišeno. Kada istinski uzvišena postane Zvezda, navijanje više nema nikakve veze sa sportom. Nije bitno ko ima bolji rezultat, bitno je čiji su navijači spremniji da umru za svoj klub.

Mislite li da bi igranje ove predstave školama, a pre svega među vođama navijača, imalo nekog pozitivnog uticaja. Ako da i ako ne zašto?

– Kada govorimo o angažovanom pozorištu, često očekujemo da će ono doneti neku instant promenu, čim uđe u sistem. Nažalost, to nije baš tako. Pre svega, jer u sistem nije lako ući. Pokažite mi direktora škole koji svoje učenike želi da izloži komadu u kojem je ključna replika: „Nisam p…a“, i ja ću mu čestitati, jer on to zaista nije. U našoj sredini, još uvek se burnije reaguje na psovku u pozorištu nego na činjenicu da se klinci ubijaju po ulicama, da rastu van svakog vrednosnog sistema, da im je Zvezda crkva, a ulica škola. Mislim da bi bilo zanimljivo pokazati je vođama navijača, ali nisam sigurna koliko često oni idu u pozorište. Zato će domet ove predstave verovatno ostati ograničen: gledaće je ljudi koji i inače misle, da parče krpe nije vredno života jednog deteta, pa makar se to parče krpe zvalo i zastava. Kada sam pisala „North Force“, bila sam vrlo mlada, i sećala sam se kako su se navijači družili i okupljali u našem kraju. Za moju generaciju, koja je odrasla na protestima a na fakultete krenula nakon Petog oktobra, Delije su bile neka vrsta heroja. Tek kasnije, ispostavilo se koliko su sve vlasti manipulisale njima, i koliko im se imidž za šesnaest godina promenio. Od „oslobodilaca“ do „huligana“. Oba pogleda na stvar su tačna, ali oba otvaraju pitanje: kakvo smo mi to društvo kad najhrabrije momke guramo ka nasilju, huliganiji, na ulicu, u prljave poslove?

Kako komentarišete odnos političara prema domaćem sportu i sportistima?

– „North Force“ nije komad o sportu, već o mladima. Kako u našoj vladi mladi i sport spadaju u isti resor, verujem da odnos političara prema sportu, nije ništa bolji od generalnog odnosa prema mladima. Volimo da kažemo kako su najgora generacija ikad, kako su otuđeni i bez empatije, a ne pitamo se šta smo učinili da budu drugačiji. Ne pitamo se jer nam se odgovor ne bi dopao. Nismo učinili ništa! Kao što sportiste volimo onda kada osvajaju medalje, a ne mislimo da ih treba podržati u ličnom razvoju, tako se i mladima ponosimo samo kada su dobri. Ukoliko nisu, lako ih se odričemo, zaboravljajući činjenicu da su to naša deca koja su sve što znaju naučila od nas.