Da li je Milena Dravić u filmu „Jutro“ zapravo bila Slobodanka Stefanović, Krcunova devojka?

Ulogu u filmu “Jutro” Milena Dravić je pamtila kao jednu od njenih najboljih. U Puli je dobila „Zlatnu arenu“ za najbolju žensku sporednu ulogu.

Nagrađen je sa „Copa Volpi“, „Zlatnim lavom“, za najbolju mušku ulogu, dok je u Mileninoj ruci „Zlatna ruža“ – nagrade kritike, a strani novinari su ovo ostvarenje proglasili najboljim filmom festivala, piše Nova.rs.

Mladomiru Puriši Đorđeviću ”Jutro” je svanulo nešto ranije – u Puli. Dobija „Zlatnu arenu“ za režiju i scenario, kao i pet miliona dinara od Vicka Raspora, tadašnjeg direktora ”Dunav filma”.

“Kupujem ’fijat 1300’ za milion i trista hiljada dinara. Ne znam šta ću sa lovom. Dajem kevi za popravku kuće u Čačku”, izjavio je reditelj.
Organ komunističke partije – list ”Borba” na drugoj strani objavljuje dopis poručnika fregate iz Splita u kome napada ”Jutro”: ”Izdaja revolucije”. Sledećeg dana počinje napad iz Čačka. Piše ga Duško Azanjac. Pošto film govori o Čačku.

”Duško kao Čačanin navodi kako sam povredio i mrtve i žive revolucionare, kako partizani nikada nisu ubijali popove. Ima u filmu jedan lep kadar – pop obešen u beharu. Ali, tada se u jesen 1967. dogodilo i nešto zaista lepo. Moje kolege sa filma počele su da me brane. ’Borba’ to objavljuje. Jedan dan me neko napada, drugi dan me brani Makavejev. Iznenada, Branko Ćopić, pisac nežnog srca, brani me kao da sam iz Krajine. Ministar Vlada Zečević, onaj čuveni ratnik i pop, brani me kako smo zajedno bili u revoluciji”, objašnjava Puriša Đorđević (”Jesen 4000 neto” – Institut za film).

Diskusija o ”Jutru” trajala je mesec dana. Bitka je završena nerešeno, ali film je i dalje nastavio da juriša na nagrade i na publiku. Samo u Beogradu videlo ga je 300.000 gledalaca.

Mnogo godina kasnije general Veljko Miladinović ispričao je Đorđeviću da je ”Jutro” gledao u jesen 1967. na zatvorenoj projekciji u Domu armije, gde je bilo još 17 generala JNA.

”Posle projekcije, kako mi je Veljko rekao, trojica generala tražila su moju adresu stana kako bi se obračunali sa mnom. Nisu znali da sam u to vreme bio podstanar i živeo kao ilegalac. Jedan od te trojice bio je Nikola Ljubičić, rodom iz Užica, Titov komandant oružanih snaga. Da Nikola čuva Tita od neprijatelja i Jovanke, da ga ne otruje.”

Ali u ”Jutru” Požarevljanin Vasilije Stefanović u liku koji tumači Milena Dravić prepoznaje svoju ćerku Slobodanku, skojevku, koju su partizani streljali krajem 1944. godine. Ona je, pored Vere Miletić i Davorjanke Popović, činila trolist poznatih revolucionarki iz Požarevca, koje su tragično završile živote.

Septembra 1938. Slobodanka Stefanović započinje studije na Poljoprivredno-šumarskom fakultetu u Beogradu, navodno po nalogu SKOJ-a, da bi pojačala partijski rad na tom fakultetu, kako je verovao njen otac. Malo verovatno, jer indeks tog fakulteta imaju Petar Stambolić i Slobodan Penezić Krcun.

Prvo njeno hapšenje nastupa prilikom izazivanja nereda na konferenciji Dimitrija Ljotića u kafani „Korzika”. Kažnjena je sa 30 dana zatvora. Ti događaji dovode je u sukob sa porodicom, pa, jula 1940. napušta roditeljsku kuću.

”Priča se da si u to vreme vodila ljubav sa jednim drugom iz Beograda”, deo je dijaloga u ”Jutru” Malog (Ljubiša Samardžić) i Aleksandre (Milena Dravić). ”Jeste voleli smo se”, odgovara Aleksandra. „I to moram da ti kažem da taj drug iz Beograda zahteva tvoju smrt”, kaže joj Mali u zatvoru. ”Znam i raduje me njegovo insistiranje da me ubije. Da me ne voli, ne bi znao da sam uhapšena”, odgovara dan pre streljanja Aleksandra…

Ako je Milena Slobodanka, onda je ”drug” koji traži njenu smrt Krcun. Da je ta veza zaista postojala i da je bila iznad fakultetske i partijske obaveze niko ne osporava. Rat tu vezu prekida.

Puriša je bio, ne samo kao, reditelj posebnog senzibiliteta, osećajan koliko i ležeran, umeo je i da dopiše lično viđenje, istoriju, događaje makar i on sam bio deo njih. Ali, Kod njega nije bilo slučajnosti. U gotovo svim bibliografijama, filmografijama, Vikipedijama Milena Dravić u ”Jutru” nije Aleksandra već Slobodanka! Baš kao i kod Nenada Polimca (Leksikon YU filma) ili Anite Panić (monografija – ”Milena Dravić ili ključ snova” – FCS ) nema Aleksandre, ali ima Slobodanke.

”Slučaj Slobodanke Stefanović obradio je Puriša Đorđević u filmu ’Jutro’“, navodi Nikola Sikimić Maksim, član biroa Okružnog komiteta Požarevac 1944. godine. Ubrzo zatim postavljen je za načelnika Ozne za isti okrug.

U vreme hapšenja, Slobodanka je, prema Maksimovim navodima, bila instruktor Okružnog komiteta. Uhvaćena je u okolini Velikog Gradišta i saslušavana u zatvoru Srpskog načelštva. Istragu je vodila beogradska Specijalna policija sa zloglasnim islednikom Radanom GrujićeM na čelu (Sikimić greši u njegovom prezimenu, nije Grujić već Grujičić, inspektor fotografskog pamćenja i jedan od najbestijalnijih mučitelja Specijalne policije. Spominje ga i Mitra Mitrović u knjizi ”Otpisana” – Vukotić medija, koji je hapsi 1941. prim. aut.)

”Prema pričanju članova partije sa kojima je radila, a od kojih je jedan preživeo – Živomir Petrović Maca iz sela Braničeva, Slobodanka se u početku dobro držala. Izdržala je sve poznate torture i poniženja. Pored ostalog, ona je pre početka istrage i silovana“, navodi Sikimić.

”Što nisam samo malo više izdržala batine. Ali, nisam mogla. Vojnici su me silovali“, reči su koje u „Jutru“ izgovara Milena Dravić. ’Kaži imena komunista’, vikali su. Počela sam da govorim i znala sam šta ću da kažem. Rekla sam imena komunista koji su već bili streljani ili poginuli u borbi“, deo je scenarija ovog filma.

Sikimić navodi da kada se Slobodanka demoralisala i odala veliki broj komunista i drugih saradnika, upućena je u logor za prevaspitavanje koji su ljotićevci formirali u Smederevskoj Palanci. Bio je to isti logor u kome se jedno vreme, dok nije pobegao, nalazio i Puriša Đorđević, naravno u njegovom muškom delu. Pored Slobodanke, tamo se nalazila Milena Penezić, Krcunova sestra.

Pre dve godine dr Ljubinka Škodrić, viša naučna saradnica Instituta za savremenu istoriju, i Slobodanka Cvetković, viša arhivistkinja Istorijskog arhiva Požarevca, objavile su naučni rad ”Slobodanka Stefanović – život jedne ilegalke”. Škodrićeva smatra ključnim trenutkom hapšenje njene majke, kada je Slobodanka poklekla.

– Posmrtni ostaci Slobodanke Stefanović nikada nisu nađeni. Pretpostavlja se da je lokacija streljanja bila negde oko zatvora u Zabeli. Nismo pronašli ni podatak da li je još neko iz redova SK streljan sa njom. U dokumentima nema izričitih podataka o njenom streljanju, osim u spiskovima Komisije za tajne grobnice i izjava članova porodice, odnosno kroz neke kasnije izjave učesnika NOR-a – objašnjava Slobodanka Cvetković, tokom razgovora za Nova.rs u Istorijskom arhivu Požarevca.