Milena Marković: Bitno je da imaš svoj glas

S njegovim rečima unekoliko se složila i sama Milena Marković, dramska spisateljica, scenaristkinja i pesnikinja na početku razgovora koji je u sklopu sajamskog programa “Portret pesnikinje” upriličen između nje i pisca/kritičara Muharema Bazdulja. Ona je rekla da je oduvek bila ljubitelj gradske poezije, koja se pojavljuje s nastankom gradova, te da je poznato „da pred kraj srednjeg veka postoji ulična poezija, poezija pod vešalima, poezija “memento mori” (“seti se smrti”)“. „Isto tako postoje ljudi koji uzvikuju dok reklamiraju svoje proizvode da bi ih prodali. Zato mi je, kad je svakodnevica u pitanju, bio bitan žargon. Verovatno se sa nastankom gradova pojavljuje nekoliko vrsta žargona, vojnički, lopovski trgovački, posle “memento mori”, a kasnije i žargon vezan za određenu vrstu poezije“, kazala je Milena, dodajući da je u ranoj mladosti, između ostalih, mnogo volela Hlebnjikova, a s tim u vezi su i njeni počeci, jer je prema sopstvenim rečima kao i većina isprva posegnula za imitacijom.

„Prvo što sam pokušavala da radim je bila imitacija tih tamnih pesnika, od romantizma kao moje omiljene struje, sve do dekadenata. Međutim videla sam da to ne valja i pošto sam radila i radila, odabrala sam da pišem eksplicitnim jezikom. Usput sam pokazala da i od toga mogu drugačije tako da sada pišem poemu. Neko me je pitao zašto, rekla sam “može mi se”“, objasnila je Milena. Ona je najavila da će se poema verovatno zvati “Deca”, a pošto je veoma tužna pored nje će napisati i jednu veselu, erotsku “Predsmrtne radosti”.

Upitana iz kog žarišta dolazi poema i namerava li da se pozabavi prozom Milena je odgovorila da verovatno na nju ima uticaj to što je poslednjih deset godina fascinirana s nekoliko pisaca među kojima su i Uelbek i Prilepin, ali da ona sama nije trenutno zainteresovana za prozu jer smatra da joj za takvu vrstu angažovanja nedostaju “kreativni kapaciteti i vreme”. „Možda nisam ni sposobna, ko zna, videću, još sam mlada“, dodala je.

Govoreći o neizrecivom Milena je rekla da ovaj fenomen uvek ima veze sa čežnjom ili strepnjom, što su, kako je podsetila, “najveći pokretači u literaturi”. „Postoji nešto što preti ljudskom životu u svakom mogućem trenutku. Možemo osetiti, ali ne znamo šta je i to može biti neizrecivo. Isto tako neizrecivo može biti nešto čarobno, divno što još nismo dohvatili. Dve jedine umetničke discipline koje uspevaju to da dočaraju su muzika i poezija“, konstatovala je Milena.

Muharema Bazdulja, kako je ispričao, najviše fascinira to što Milena, „u potpuno inokosnoj poziciji, ne samo na srpskoj pesničkoj sceni, nego i šire, na volšeban način uspeva svojom poezijom da komunicira sa veoma širokim krugom čitalaca. „Kad bi gledali pesničke knjige koje imaju takav odjek kod puka bez ikakvog pežorativnog konteksta tu Milena uopšte nema presedana“, ocenio je Bazdulj. On se složio sa Milenom da je lirska poezija povezana sa nastankom gradova, ali da njen razvoj ima veze i sa gubitkom vere u boga kao socijalnim pokretačem stvari. Otuda i stih „ko u boga vjeruje pjesnikom ne može biti“, podsetio je Bazdulj. „Ideja je u tome da se poezija javlja kad ljudi odustaju od vere u boga, odustaju i od vere u besmrtnu dušu. To je loša trgovina jer umesto vere u besmrtnu dušu dobiješ ono što se zove ličnost, identitet, sopstvo, a osim toga, kao neku vrstu kusura dobiješ i poeziju. Ona služi da izađeš iz granica samog sebe, zato je Milena u pravu kad kaže da je ona kao i muzika. Jer kad vjeruješ u dušu, ta duša je, platonistički rečeno, došla iz nekog božanskog izvora i te duše su negde, makar u teoriji, povezane s drugim dušama. Ako odustaneš od toga, ostaje ti samo ličnost u kojoj si zarobljen kao u kavezu“, smatra Bazdulj.

On je skrenuo pažnju da je identitet mnogo mlađa kategorija nego što mislimo i da zajedno sa pojavom onoga što Englezi zovu “self” dolazi do prve zapadnoevropske epidemije bolesti, koja se tad zvala – melanholija, a koju danas zovemo depresija. „Depresija, a naročito njen procvat u našoj epohi hipertrofiranog individualizma dolazi od zatvorenosti u sopstvenu ličnost. Poezija je dugo bila pokušaj da se iz toga izađe. I poezija, je i tada i danas zahtjevala dve stvari, koje su zajedno veoma rijetke, talenat i hrabrost“, istakao je Bazdulj.

Autorka se, međutim, s tim do kraja nije složila i kazala je da svoju poeziju ne vidi kao hrabru. „Gledam da pesma bude dobra i da ne bude lažna. Svaki put kad sam progovarala u tim pesmama progovarala sam o stvarima koje su me se direktno ticale“, rekla je Milena, dodajući da kad govori mladima o poeziji uvek ističe kako je bitno da imaju svoj glas. „Kažem im da je taj glas samo njihov i ničiji drugi. Sve ostalo je rad. Ja sedim, slažem i trudim se da to bude dobra pesma, da stane rame uz rame sa mojim učiteljima“, objasnila je.

Na pitanje Bazdulja da li je neku od pesama napisala iz prve ruke, da kasnije u njoj ne promeni ni zarez Milena je odgovorila kako je mnoge napisala iz prve ruke. “Laku noć sinovi moji”, i one koje ti voliš, “Jebo vas CV”.