Milena Pavlović: Svi su zamenili svoje "identitete" ne bi li opstali

U najkraćem, ova predstava govori o novopečenoj bogatašici, naizgled pobednici tranzicijskog maratona, koja za svoju profesorku engleskog, inače tipičnu žrtvu društvene tranzicije, naručuje Pastuva koji za novac „ispunjava sve seksualne fantazije“, ali greškom bira pogrešan broj i umesto seksualnog predatora u stan im stiže – vremešni astronom koji urušavanje idealističkog ustrojstva sveta preživljava radeći po kućama kao stilista-kinolog. Sledi niz komičnih nesporazuma koji se odigrava između ovo troje junaka.

– Viktorija je doktor filoloških nauka a Sirena joj je drugarica. Sticajem okolnosti u ovakvim vremenima one su se našle zajedno zato što Viktorija predaje engleski jezik Sireni. One su dva potpuno različita sveta ali život oko njih, sulud kakav jeste, ih je spojio, pružio im prijateljstvo i utehu u radu. Mada, one više šikaju nego što uče engleski jezik – opisuje ukratko svoju rolu Milena Pavlović.

* Kakve su im biografije? Da li su obe žrtve ili možda primer stereotipa gde je jedna drugarica uvek „gubitnica“ a druga „pobednica“?

– One to nisu u samom komadu ali jesu u odnosu na proces promena vrednosti u društvu. Viktorija je doktor nauka, a njeno znanje se više ne ceni. Ona samo izgovara rečenicu „nije više vreme za nauku“. NJen bivši muž je učio sociologiju kapitalizma. Kapitalizam je došao i on je uspeo u životu. Počeo je da se provodi i da zanemaruje Viktoriju. I, kako ona sama kaže, rekao joj da pre nije živeo, nego tavorio i da sad hoće da živi. Našao je drugu, mladu ženu i oni žive u luksuzu, a Viktorija je ostala sama i izdržava se tako što drži časove engleskog jezika. Pogođena je. Ne ume da se izbori sa činjenicom da je napuštena i da njen brak nije uspeo. Često je tužna.

* A kakav je ljubavni život njene drugarice Sirene?

– Sirena je imala sličnu priču vezanu za muškarce ali ona to ne doživljava kao propust ili pad, nego je to ostavila iza sebe i ide dalje. U tome su one različite a pre svega u pogledu na svet. Viktorija je intelektualka, sluša Čajkovskog, voli poeziju, sva je setna i zanesena dok se njena drugarica Sirena bavi nekretninama i sva je u biznisu. Sve završava na poslovan i praktičan način. Prilično je na nogama. Zbog toga su se one i našle zajedno jer jedna drugoj pružaju ono što ona druga nema.

* Da li bi se družile mimo okolnosti koje su ih zadesile?

– U nekim drugim okolnostima te dve osobe se uopšte ne bi srele, ali pošto su vremena takva da je ljudskost na nižem nivou, kao i iskrenost, moral, jedna drugu prepoznaju u svojoj autentičnosti. Međusobno ne osuđuju jedna drugu, nego se naprotiv prihvataju.

* Šta je vas najviše potreslo u liku koji tumačite ili samom komadu budući da ga pitanja kojima se bavi čini izrazito savremenim?

– Potresni su mnogi delovi u tim ljudskim sudbinama gde niko, bez obzira na to da li se nije ili jeste snašao u novom vremenu, nije prošao bez posledica, rana, tuge ili muke, da bi opstao. U stvari to je glavno pitanje – pitanje najosnovnijeg ljudskog opstanka i preživljavanja. Zaraditi za parče hleba. Na kraju se sve svodi na to, a nauka je nešto što ostaje, maltene, kao hobi. Neko i dalje voli da čita, ali je pitanje da li će time moći da se bavi. Zato su svi oni izabrali neke druge poslove, zamenili svoje „identitete“ ne bi li opstali. Konstantin je takođe doktor nauka, otkrio je neku zvezdu a inače taj lik je stvarno postojao u Rusiji, ali u slobodno vreme, da bi mogao da se izdržava, on šiša pse. Tako da niko u ovim vremenima u kojima živimo nije ostao neoštećen bez obzira na to što su se neki ljudi bolje snašli a neki nisu.

* Smeša različitih likova u komadu, pogotovo te dve žene, reflektuje sliku današnjeg sveta u kojem je sve jako polarizovano i gde se ljudi glože oko svega i svačega. Da li u tom smislu ova predstava poručuje kako ljudi mogu da se približe uprkos velikim razlikama?

– To pored svega i jeste poruka komada zato što i Sirena i Viktorija u svakom slučaju jedna od druge nešto uče i prevazilaze pre svega usamljenost, svoje strahove, zablude ili predrasude u odnosu na ljudskost.

* Pošto je ovo komedija zabune, da li mi ovde živimo neku zabunu koje nismo svesni?

– Mislim da su ljudi jako usamljeni i zatvoreni, zato što prosto nikad ne znaš šta možeš da očekuješ od drugog. Nekako je ranije bilo jasnije ko je kakav. Šta podrazumeva njegov posao ili ličnost ili ono čime se bavi u društvenom, porodičnom ili socijalnom smislu. Sad je sve to malo pomereno tako da mislim da je ljudima sada zato teže da se sprijatelje. Ne znaš da li je čovek onakav kakvim se predstavlja i ta nota je istaknuta u ovom komadu.

* Umetnici bi trebalo da budu neki uzori. Mislite li da ste s tim u vezi sada nešto bitnije promenilo, odnosno da u ovoj branši kulturnih radnika ima mnogo više onih koji se izdaju za nešto što zapravo nisu?

– Nažalost, mislim da je takva situacija da je nemoguće opstati kao umetnik i biti zaštićen kao što je to nekad bilo. Zaštićen onim čime se predstavljao, svojom umetnošću. Važilo je da je ono što stvara on sam i samim tim je bio zaštićen i to se mnogo više vrednovalo i cenilo. Ovaj komad govori i o tome da vrednosti opstaju i postoje i u vreme tranzicije, kriznim periodima ili vremenima kada dolaze do izražaja neki novi postulati. Mislim da umetnik, intelektualac i čovek koji se bavi svojom duhovnošću i znanjem – opstaje. Samo malo teže.

* Putem kojim se ređe i teže ide?

– Da, putem kojim se teže ide.