Milena Vasić: Primećujem konstantnu strepnju i strah kod ljudi da kažu, pa čak i da misle ono što žele

* Kakvu atmosferu stvarate tokom vođenja kviza?

Trudim se da držim balans između ozbiljnosti i osmeha, a da opet budem blaga kao pravična, a ne mnogo stroga učiteljica. A kvizaši su svet za sebe, nova informacija i tačan odgovor za njih je velika radost. Volim da razgovaram sa takmičarima i da čujem njihovo mišljenje o aktuelnim temama. Radujem se mladim ljudima u kvizu, a jako me rastuži i naljuti banalnost i netačan odgovor koji se morao znati, to im kažem uvek, otvoreno i glasno. Raduje me i gledanost kviza, raduje i kada mi kažu i da je to porodična emisija, koja se prati sa decom školskog uzrasta. Mislim da je pametno koncipiran i zabavan, a da ipak možete mnogo toga da naučite.

* Jeste li naučili nešto novo tokom pripreme i vođenja „Totalnog obrta“?

Toliko toga sam naučila da se ponekad šalim i u društvu izbacim neku informaciju vrlo samouvereno, sa argumentom – ja to znam. Ja vodim kviz. No, zbunjuje me koliko toga nisam znala ili sam mislila da znam. Njutn je rekao „to što znamo je kapljica, ono što ne znamo je more“.

* Kako vidite kulturnu scenu u Srbiji, da li mislite da deca i mladi odrastaju u društvu koje ih na pravi način obrazuje?

Primećujem strepnju, konstantnu strepnju i strah kod ljudi da kažu, pa čak i da misle ono što žele. Ta vrsta anksioznosti kod odraslih u mladima stvara povučenost i nezainteresovanost sa krilaticom: „Ako nešto ne mogu da promenim, onda me to ne interesuje.“ Kultura mlade mora da probudi, isprovocira, da ih ohrabri. Kultura mora da progovori jezikom mladih. Setimo se kako je nastao Atelje 212 – odbačena glumačka ekipa predstave „Čekajući Godoa“ je prešla u atelje kod Miće Popovića na Sajmu. Odatle je zrno istine proklijalo i niklo nešto zdravo. Zato moraju da postoje alternativne scene, dotirani kulturni događaji, radionice, izložbe, muzički programi, koncerti… koji će omogućiti bogat sadržaj za mlade umetnike i omladinu. Mlade moramo odvojiti od epidemije negativnih tema, od nepristojnih, nepismenih i nevaspitanih lica, koja nas napadaju svakodnevno sa ekrana… Od primitivnih informacija. A treba ih obasipati sadržajem koji će ih motivisati da osvoje vrednosti koje formiraju zdraviju relnost, a to su: sloboda, ljubav, samorazvoj, sigurnost, kreativnost… kako bi se osećali dobro i sigurno u svojoj različitosti. Moramo negovati teatar koji će smeti da bude dovoljno provokativan, jer umetnost ne sme biti ušuškana, ona mora biti budna.

* Domaće serije su sve kvalitetnije i popularnije, produkcija je vrhunska, jedna od njih je i serija „Ubice mog oca“, u kojoj glumite. U čemu je tajna uspeha?

Mislim da su „Ubice mog oca“ prva takva serija kod nas, čista u svojoj žanrovskoj strukturi, u kojoj dobar policajac juri loše policajce. Večita identifikacija publike sa pobedom dobra nad zlim je nešto što drži pažnju. Ovo je peta sezona za moj lik. Biba je vrlo provokativna i intrigantna jer je svaka sličnost sa realnim likovima slučajna, ali možda i namerna.

* Bavite se muzikom, a u Pozorištu na Terazijama igrate u nekim od najznačajnijih svetskih mjuzikla, kako se odnosite prema ta dva poziva?

Klavir je deo moje svakodnevice i mog umetničkog bića, uz muziku se sebi činim bolja, dok je moj pozorišni put počeo na klackalici, jer sam kao student morala da biram između jedne od glavnih uloga na Terazijama i jedne od glavnih u JDP-u. Iz današnje perspektive, mladi glumac bi odabrao oba, takvo je vreme, tada je to bilo nezamislivo. Birao si jednu ulogu kojoj si se posvećivao. Odabrala sam Čehova i obeležila početak svog puta. Smatrala sam da je JDP kuća u kojoj ću moći da se razvijam, nadograđujem i rastem kao dramski umetnik. Terazije mnogo volim i znače mi. Tamo sam odigrala nekoliko lepih uloga, prvo „Cigani lete u nebo“, a trenutno je na repertoaru „Fantom iz opere“ i „Mama Mia“. Mjuzikl je složen vid glumačkog izraza, uzbudljiv i zabavan. Donosi mi radost. Muzički teatar mi stvara jedan poseban osećaj i daje pečat nekom mom glumačkom biću, jer kada poređam sve te uloge, važna mi je transformacija i različitost.

* Šta za vas znači JDP, u čijem ste ansamblu?

Tamo sam došla kao student, u montažne barake koje su bile postavljene posle požara Velike scene Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a probe smo držali na „Stupici“, na maloj sceni. To je period mog života kada me je na svaku probu ispred tih baraka dočekivala Marija Crnobori. Ona je tamo sedela na suncu, pisala svoj dnevnik i uvek imala vrlo konkretne savete za probleme koji su nas sretali tokom proba. Scenu sam delila prvo sa Slavkom Simićem, Mlađom Veselinovićem, Đurđom Cvetić, Mrgudom Radovanovićem, kasnije sa Nikolom Simićem, posle naravno i sa Mirjanom Karanović i Bogdanom Diklićem.. U Salonu JDP-a je uvek vladala određena tišina, negde sam posle pročitala da je tišina govor bogova, a sve ostalo loš prevod. Ja sam se u njihovom društvu zaista osećala kao među bogovima. Došla sam kao dete u to pozorište, živela neki svoj san i evo posle toliko godina, izazova, zaista se osećam kao u svojoj kući. Ne kao, to jeste moja kuća. Naravno ne mogu a da ne spomenem predstave koje sam igrala sa Nebojšom Glogovcem. Od svih njih sam učila, radovala se. Nadam se da će moja generacija koja sada kreira neko novo glumačko nebo biti barem donekle zaslužna za kontinuitet i život tog teatra. Nadam se da ćemo nastaviti tim stazama koje su oni započeli, i da ćemo ih opravdati.

* Kad smo kod pozorišta, vaš suprug Jug Radivojević najavio je neverovatno bogat pozorišni program za ovu godinu, tokom koje će se na daskama BDP-a igrati dosta „klasika“…

BDP je kulturni događaj. Iz jednog teatra koji nije imao mnogo zanimljivu repertoarsku politiku niklo je pozorište koje nudi lepezu raznovrsnih poetika, inovativnih rediteljskih rukopisa i nadasve darovitih mladih glumaca koji me svojom energijom rado vraćaju njihovoj pozorišnoj kući. Čestitam Jugu na hrabrosti i odlučnosti po pitanju organizacije repertoara i novog koordinatnog sistema.

* U Srbiji je mnogo vaših kolega diglo glas protiv zagađenja prirode. Kako gledate na taj problem, kod nas i globalno?

Ekologija potiče od grčke reči oikos i logos, što znači dom i nauka – ima li čega važnijeg u ovom životu od bavljenja svojim domom i okruženjem. Zaštita životne sredine je samo jedna grana ove multidisciplinarne nauke i nadam se da će se društvo i država uozbiljiti i posvetiti ekologiji na način na koji ona to zahteva i zaslužuje. Prvenstveno se nadam uključivanju ljudi iz struke, koji su školovani i kompetentni da rešavaju ovo goruće pitanje. Ekologija je nauka koja implicira ceo živi svet i njegovo okruženje. Ekosistem je sistem u kome je čovek kao živo biće njegov neizostavan deo. Ma kako mislili, priroda nas demantuje da možemo živeti protiv nje, već samo u skladu sa njom. Nije čudo što se baš glumci, kod nas i u svetu, uključuju u eko pokrete. Umetnici su možda budniji i osećajni po pitanju tajminga u kome je priroda rekla DOSTA.

* Kako gledate na položaj žene u srpskom društvu?

Mislim da ne postoji bolji način da odgovorim na ovo pitanje, bar u ovom trenutku, nego kroz stihove Milene Marković:

„Ja sam došla, tu sama, sama sam došla na svet, sama sam došla da sve očaram. Ja sam sa broda. Ne ja sam iz jedne kuće. Jedne kuće na steni, jedne kuće sa plavim prozorima, imaju stepenice do nje. Idu od mora, ima pećina ispod nje.“

Pitali ste šta je važno za kulturu – kontinuitet. Ako priznajemo NIN-ovu nagradu kao važnu za region jer ima kontinuitet, što je nama kao malom narodu važno, onda i žensko pitanje zahteva kontinuitet jedne borbe. Žena jeste počela da se budi, ali su istoriju pisali muškarci, zakone su pisali muškarci, glumci su bili muškarci… To nasleđe patrijarhata je toliko jako i ukorenjeno u kolektivnom nesvesnom, zato aktivna borba mora da traje. Promena je počela da se oseća i treba nastaviti u ovom smeru. Muški princip je definitivno misao i informacija. Misao je ograničena, ona je merljiva. Ženino „oružje“ je intuicija i ljubav. A to je jedna apstraktna, nemerljiva, neopipljiva i beskonačna energija koja je počela da osvaja planetu. Možda ćemo biti svedoci, savremenici boljeg perioda za život. Počelo je, pa iako zvuči kao uopštena fraza, sada žena mora da stane uz ženu.