Životi obavijeni velom misterije: U aprilu počinje obnova rodne kuće Mileve Marić u Rumi

Radovi na fasadi treba da počnu u aprilu, a nakon završetka rekonstrukcije objekat će imati memorijalnu sobu posvećenu porodici Marić.

O porodici Marić naša javnost nedovoljno zna, a život Zorke i Miloša koju su se upravo rodili u Rumi obavijen je velom misterije.

„Nažalost, i Milevu, kao i njenu sestru Zorku (1883—1938) do danas prate brojne neproverene glasine i neistine. Tome, već jednom, treba stati na put. Zorka je bila obrazovana žena, školovala se u Rumi, Zagrebu, Novom Sadu, Beču, Pragu i Cirihu. Tečno je govorila mađarski i nemački jezik, svirala je klavir i bila najmuzikalnija od svih Marića. Zorka se nije udavala. Ona je kao aktivan član učestvovala u ženskom pokretu od 1906. u Novom Sadu – u Dobrotvornoj zadruzi „Srpkinja Novosatkinja“. Krajem 1877. njihov otac je dobio mesto pisara u sudu u Rumi, gde su živeli narednih 14 godina“ – kaže na početku razgovora novinarka iz Kanade, Marina Bulatović, koja je istražujući za svoj novi roman „Srećna srpska Nova godina“ došla do mnogih otkrića o porodici Marić.

Miloš je bio priznati naučnik i postavio je temelje u oblasti medicine koja se danas zove kloniranje, živeo je i preminuo u SSSR-u, ali je nedovoljno poznat našoj široj javnosti. Na Vikipediji postoji stranica o Milošu Mariću (1885—1944), sa jako malo osnovnih informacija o njemu.

„Mileva Marić je jedan od pet junaka mog novog romana, pored Tesle, Pupina, Milankovića i Milene Pavlović Barili. Nedavno sam kontaktirala zaposlene na Srpskoj Vikipediji, pa se iskreno nadam da ćemo uskoro imati i stranicu o Zorki Marić. Ukoliko svoju stranicu na Vikipediji ima Marija „Maja“, sestra Alberta Ajnštajna u čijoj biografiji nema podataka da se bavila društvenim aktivizmom, ne vidim razloga da svoju stranicu nema Zorka. Mileva je bila jako bliska i sa sestrom i sa bratom koji su često posećivali Alberta i nju. A posle razvoda Milevi je u goste dolazila Zorka i pomagala joj oko dece. Zorka je bila jako vezana za sestru, pa kada je njen brak sa Albertom zapao u krizu i kada se Mileva sa dva sina preselila u Cirih, Zorka dolazi u julu 1917. da joj pomogne. Tada se Albert nudi da Zorki pomogne da dobije dozvolu da uđe u Švajcarsku. On piše svom prijatelju: „Moja svastika je krajnje pouzdana i veoma vezana za Micu i decu.“ Albert je pismo poslao Dr Hajnrihu Canger-u, lekaru; krajem maja 1917. Milevin mlađi brat Miloš je tokom posete Bernu (1904/1905.) iz prve ruke video kako teče njihov život i zajednički naučni rad. Ta svoja zapažanja detaljno je preneo porodici, rođacima i prijateljima“, priča Bulatović.

Od naše sagovornice saznajemo još par detalja.

Milevina prijateljica, Lizbet Hurvic iz Ciriha, u svom dnevniku je 4. novembra 1917. zabeležila utiske o Zorki. „Od pre mesec dana Mileva je opet kod kuće. Neguje je njena sestra, koja ostavlja više nego solidan utisak.

“U to vreme, Mileva je pisala najboljoj drugarici Heleni Savić iz Beograda da je Zorka sa njom, „što je za mene vrlo ugodno, a i mojoj deci je dobro…“, ističe.

Mileva je u Rumu stigla kao izuzetno mala devojčica, sa dve godine, tu je završila osnovnu školu i odatle se vinula u svet nauke, svedoče istorijski podaci. Kada je upisala Politehniku, Mileva se našla među 20 žena koje su studirale prirodne nauke i matematiku na svim nemačkim i švajcarskim univerzitetima. Bila je jedina žena među studentima fizike u svojoj generaciji na Politehnici.

„Miloš Marić je diplomirao na univerzitetu u Klužu (Rumunija). Tu se oženio prvi put 1913. sa bogatom Martom koja je imala francusko poreklo. Sudbina ga je kasnije odvela u SSSR, gde se oženio drugi put sa Marijom Vasiljevnom Karpovom i sa njom usvojio troje male dece. Njegov prvi brak zvanično je okončan tek 1924. kada je u Klužu proglašen nestalim, a njegova prva supruga Marta udovicom. Miloš je izabran za šefa katedre histologije na Saratovskom državnom medicinskom univerzitetu u Ruskom gradu Saratovu. Vrlo brzo postao je uvaženi naučnik u sovjetskoj Rusiji i objavljuje brojne naučne članke i monografije. Postoje podaci i da je bio u timu koji je učestvovao u pripremi balsamovanja tela Vladimira Iljiča Lenjina. U Ajnštajnovoj porodici takvih genijalaca nije bilo…“ – dodaje Marina.

Ona podseća da je njihov otac Miloš Marić bio veoma imućan čovek i da je dosta novca odvajao za školovanje dece.

„Zorka je stigla u Švajcarsku 1917. i prijavila se kao vanredni student biologije na Univerzitetu u Cirihu. Milevini roditelji su povremeno finansijski pomagali Alberta i Milevu. Od tog novca, mladi supružnici su kupili dve sofe, dve stolice i sto na razvlačenje. O tome postoji beleška trgovca nameštaja iz Berna od 24. septembra 1908. Otac Miloš, završio je podoficirsku školu, nakon koje je stupio u vojnu službu, gde ostaje preko 13 godina, sve do ukidanja Vojne granice. Miloš je odlično vladao nemačkim jezikom i matematikom, a Mileva je ove talente nasledila od oca. Za njega se govorilo, da zna koliko puta se okrene točak u kolima od kuće do njive, i za koje vreme, uz određeni utrošak enegije. Mileva je govorila mađarski, nemački i francuski, a tokom čitavog školovanja imala je najbolje ocene iz matematike i fizike”, priča Marina Bulatović.