Milica Kralj: Mi biramo istu vlast već trideset godina

– To “novo doba” i “pravila igre” po diktatu raznih centara moći, političkih, finansijskih, svakakvih, na koje je čovek prinuđen ili ucenjen, mi preživljavamo tako kao da se povlačimo, zatvaramo, kao da se gnezdimo u lagodnosti nerazumevanja drugačijeg, nepoznatog. S druge strane, što je tehnologija razvijenija, mi se sve manje čujemo, sve manje razumemo i sve manje znamo. U savremenom društvu čovek je prinuđen na mnoge kompromise, na trku sa vremenom, a slobodno vreme je najskuplje, i otuđenje je već opšte mesto – kaže za Danas Milica Kralj pred premijeru drame “Rolerkoster” Jelene Kajgo, koju ćemo sa njenim rediteljskim potpisom premijerno gledati sutra na sceni “Mira Trailović” Ateljea 212.

Poznata i po svom dugogodišnjem ličnom aktivizmu i javnom angažmanu, rediteljka koja uvek ima hrabrosti da kaže ono što zaista misli, i sa izborom za inscenaciju ovog teksta govori nam o nekim aktuelnim, važnim i bolnim pitanjima koja se tiču “malih, običnih ljudi”.

Šta vas je najviše privuklo drami “Rolerkoster”, i zbog čega smatrate važnim da je vidimo?

– Privuklo me je, pre svega, to što je komad duhovito napisana tragedija savremenog čoveka. I to što se poigrava političkom (ne)korektnošću bilo mi je posebno interesantno odmah na prvo čitanje. Dramski svet i tematski krugovi Jelene Kajgo, na mene su delovali baš kao emotivni rolerkoster.

Njena glavna junakinja je žena koja se bliži sedamdesetoj godini života. Koliko je već sama ta činjenica zanimljiva, jer je malo savremenih tekstova koji se bave upravo tom starijom generacijom ljudi, koja se ovom dobu neoliberalizma i novih tehnologija najteže ili gotovo nikako ne prilagođava?

– U osnovi komada je sukob dve generacije, majke i ćerke, koje pokušavaju da se snađu i razumeju svet u kojem žive. Ćerka je pragmatična, ona želi da ide u korak sa svetom, i taj svet je polako jede, a majka se od savremenog sveta brani povlačeći se u predrasude, teorije zavera… Komad ne daje odgovore, već tačno konstatuje gde smo se zaglavili.

Kako se to “novo doba” uopšte preživljava kod nas – na kakve je sve kompromise čovek prinuđen ili ucenjen, i koja nam “pravila igre” diktiraju razni centri moći, politički, finansijski, svakakvi?

– Mi kao da se povlačimo, zatvaramo, gnezdimo u lagodnosti nerazumevanja drugačijeg, nepoznatog. S druge strane, što je tehnologija razvijenija, mi se sve manje čujemo, sve manje razumemo i sve manje znamo. U savremenom društvu čovek je prinuđen na mnoge kompromise, na trku sa vremenom, a slobodno vreme je najskuplje, i otuđenje je već opšte mesto.

Kako se junakinja “Rolerkostera” snalazi u tom “đavoljem luna-parku”?

– Između ostalog, ona pokušava da nađe “neko čudo u koje može da veruje”. Mi danas svi živimo u ekranima, buljimo u njih, a ubeđuju nas sa svih strana da ne smemo da verujemo svojim očima. I sluđeni smo, izgubljeni, usamljeni, ponekad zapanjimo sopstvenim mislima sami sebe, a to isto se dešava i glavnoj junakinji.

Šta se dogodilo sa nama u ovoj poslednjoj deceniji – može li čovek da zadrži samodostojanstvo i neke bazične moralne vrednosti ako mu vlast svakodnevno ponižava zdrav razum, i ako ga prisiljava da se adaptira na svaku njenu laž?

– Uprkos svemu što nam se događa, ko kaže da ne može da zadrži te bazične ljudske vrednosti, mislim da samo traži izgovor za sebe, jer je, verovatno, u pitanju neki lični interes.

Koliko smo se adaptirali na tu situaciju da žmurimo, ćutimo, i da čak branimo sve strašno što nam se tako očigledno događa od ove vlasti?

– Ne znam. Možda smo jednostavno propali kao ljudi, uz, naravno, nespornu činjenicu da smo obeshrabreni istinom da je sistem vrednosti u potpunosti okrenut naopačke.

Zašto mnogi ljudi iz umetničkih profesija takođe ćute, kao da se ova stvarnost njih ne tiče, za razliku od vas i nekolicine vaših kolega koji su spremni da javno pokažu svoj bunt?

– Ako govorimo o ljudima koji ne jure neki interes već jednostavno ne urlaju dovoljno javno – urlaju oni u sebi i kroz svoja umetnička dela. Ako to nije dovoljno javno, to je, kako mislim, zato što su razočarani i iznevereni. Verujem – ako prepoznaju svetlo u tunelu, biće to eksplozija nećutanja.

Kada ste 2017. javno podržali opozicionog kandidata za predsednika Srbije Sašu Jankovića, spomenik vašem ocu Petru Kralju bio je prekriven lažnim plakatima DOS-a i uvredljivim grafitima. Koje ste sve kazne “popili” u međuvremenu?

– Ni blizu ništa slično ili tako strašno nisam doživela kao ljudi koje smatram herojima naših dana. A to su, na primer, Aleksandar Obradović, Milan Jovanović, to je porodica Milivojević, i bilo bi bljutavo i samoživo da se ja na nešto žalim. S druge strane, grafit možes da opereš, ali obraz teško.

Kako smo uopšte stigli na taj “slepi kolosek” koji nam je konstruisala ova vlast?

– Nije to ništa novo. Mi biramo istu vlast već trideset godina. Sad već kao da namerno biramo lošu vlast iz inata onima koji su nas razočarali. I ti večiti vlastodršci nas s pravom ne shvataju ozbiljno, pa tako ni svojim funkcijama ne prilaze odgovorno. I dok ne počnemo da menjamo svaku lošu vlast, svakom prilikom koja se pruži, nama bolje biti neće.

Videćemo vas 3. aprila, među onima koji su prošli stručnu obuku za kontrolore, i koji će kontrolisati da se ovi izbori ne pokradu. Kakav je vaš osećaj, hoće li građani posle deset godina prekinuti “lobotomiju” i napokon glasati za zdrav razum, slobodu i istinu?

– Ne znam, teško mi je da prognoziram, i nije utešna činjenica da se nad nama toliko dugo vrši zločin kad je istina u pitanju. Jer, sada je velika nepoznanica jesmo li uopšte u stanju da istinu prepoznamo, i posebno – možemo li da se suočimo sa istinom. Ne umem da predvidim da li će ljudi masovno izaći na izbore. Srećem dosta onih koji kažu da nemaju za koga da glasaju, i kažem im, a i sama sebi kažem svakog dana, da na izborima ne biram ni supermena ni najboljeg prijatelja. Naravno, kad kažem “izbori”, mislim samo na reč koja objašnjava na šta mislim, jer “izbori” u značenjskom smislu te reči kod nas ne postoje. Mi nemamo bazične uslove za regularnu izbornu utakmicu.

Šta, po vašem mišljenju, opozicija treba da uradi da bi se dogodio taj istorijski zaokret Srbije od autokratije?

– Najvažnije je, za početak, da nam ne podmeće karijeriste bez konkretnog zanimanja, jer smo to imali i nije valjalo.

Glumačka ekipa

Glavne junake “Rolerkostera” igraju Dara Džokić, Katarina Marković, Jelena Petrović, Vladislav Mihailović, Petar Mihailović, Teodor Vinčić i Simon Beljac. Scenografiju potpisuje Milica Bajić Đurov, kostime Selena Orb, muziku kompozitorka Tamara Pjević, a animaciju Nataša Pantić.