Milica Vučković i Ana Vučković Denčić povodom “književno – medijske diverzije”: Od književnosti prave tabloide

Nimalo, reklo bi se iz izjava Milice i Ane, dok do Lane Bastašić nismo uspeli da dođemo.

“Osobu, za čiju sam knjigu napisala blurb nikad lično nisam upoznala, dobila sam mejl sa predlogom da to uradim, ako mi se priče svide. I svidele su mi se veoma, pa mi je bilo drago da svoje impresije i napišem”, kaže za Danas Ana Vučković Denčić, dodajući da se ne oseća prevarenom.

„Ne osećam se prevarenom, iz nekoliko razloga. Jedan je taj što ni tad nisam razmišljala, niti mi je bilo važno ko je autor, priče su bile dovoljne. Drugo, svako je odgovoran za svoje postupke, a tu sam ja čista i to mi je dovoljno. Ne bih da minimiziram tu književno-medijsku diverziju, koja je očigledno uspela, čim mi sad o ovome razgovaramo, ali mene ta identitetska igrarija niti čudi, niti impresionira, niti bih joj pridavala toliko važnosti. Nervira me što uopšte moramo da reagujemo čim neko okom-mi skokom, i što sad i ja, i svako mora da da svoje mišljenje o ovom slučaju, i o svakom sledećem”, objašnjava Ana.

„Kod mene ovih dana trenduju neke druge teme, i činjenica da sam na kratko putem knjige Kraj raspusta bila povezana sa autorom ili autorkom, ne znači da obavezno moram i ja da budem uključena u to. A evo, uključena sam upravo sad, jer vam dajem izjavu:) Whatever, ako mene pitate. Ako to pomogne da se knjiga čita ili da se otvaraju književne debate – super. Super su intrige, imali smo priču o tome ko je Elena Ferante, to pomaže u vidljivosti, ali to nije moj put. Ja baš volim da se zna da sam sve što sam pisala ja – pisala ja!!!”, podvlači Ana Vučković Denčić.

Književnica Milica Vučković skreće pažnju da javnost po običaju preskače najbitnije, a u ovom slučaju to su nagrade.

– „Javnost“, ko god nju predstavljao, po pravilu preskače ono najvažnije. Jedino što zapravo jeste sporno po pitanju tog slučaja jeste to da je zbirka priča „Kraj raspusta“ nagrađena nagradom Đura Đukanov 2019. godine kada su se autori tog projekta predstavljali kao autori mlađi od trideset godina (dvadesetsedmogodišnjaci), iako autor u tom trenutku ima preko trideset. Činjenica da to ne narušava propozicije konkursa, ne garantuje da to ne narušava neke druge princip. – kaže Milica, dodajući da se vazda zalaže za podršku mladih.
-Kao neko ko sada već iza sebe ima iskustvo žiriranja za nekolicinu književnih nagrada, insistiram i istrajavam na stavu da uvek treba podržati mlade autore, jer su mladi u ovoj zemlji večito osuđeni da nešto čekaju, i da na njih „dođe red“. Takođe, sasvim je normalno da drugačije pristupte prema rukopisu dvadesetpetogodišnjaka, i nekoga ko ima preko trideset, jer se u izvesnim godinama očekuje isto tako izvesna zrelost rukopisa. Kada sam na festivalu 2020. upoznala „Anu Miloš“, devojku koja zastupa taj projekat i razumela šta je po sredi, zamerila sam im na tom potezu, ali isto tako, to ne umanje kvalitet zbirke koju su izdali. Priče su maštovite, atmosferične, živopisne, na mene su zaista ostavile dobar utisak – kaže Milica Vučković.

– Nažalost, prošireno izdanje zbirke u izdanju izdavaćke kuće Booka (kojoj je trenutno najreklamiraniji i najprodavaniji autor Filip Grujić pa i sa te strane priča o protežiranju žena pada u vodu) nije doživelo veliku popularnost, očigledno ni približno onakvu kakvu je autor želeo, pa možda odatle proizilazi frustracija koja ja pokrenula čitav ovaj naredni njegov projekat. Ništa to nije važno, nažalost niti dovoljno uzbudljivo, koliko je možda tužno što se neretko ispostavlja da oni koji su se samoproglasili za čuvare nekakvih vrednosti i od književnosti prave tabloide. Ali i to je samo oličenje vremena u kojem živimo, popularnost pre svega, i cilj ne bira sredstva – zaključuje Milica Vučković.