Milica Živadinović, primenjena umetnica i autorka monografije “Ornamenti Srbije – pirotski ćilim”: Magična energija pirotskog tkanja

U jednom trenutku osetila sam potrebu da informacije koje sam sakupila prvenstveno klasifikujem, a potom pokušam da ih na savremen i inspirativan način podelim i približim širem auditorijumu – objašnjava za Danas Milica Živadinović, primenjena umetnica i autorka dvojezične srpsko-engleske monografije „Ornamenti Srbije – pirotiski ćilim“, zašto se odlučila za pisanje ove detaljne i sveobuhvatne studije o narodnoj rukotvorini koja je zaštitni znak Pirota.

Kako ste se našli u priči sa pirotskim ćilimima i koliko je na to uticala porodična veza sa piscem Borom Stankovićem?

– Pre tačno deset godina, pošto sam doktorirala i objavila monografiju o Mići Popoviću, čije je delo bilo predmet mog doktorata, počela sam da stvaram umetnički nakit. Tačnije, ručno da oslikavam medaljone koji su zapravo minijaturne i unikatne slike ”za poneti”. Kao glavni motiv na nakitu pojavljivale su se geometrijske, simetrične forme koje su me sve više asocirale na šare pirotskog ćilima. Tako sam počela da izučavam ovu izuzetno interesantnu ornamentiku, a zatim i da je slikam na velikim platnima. Godinama sam se pitala otkud su te šare gotovo ušetale u moj rad. U leto 2020. prvi put sam kročila u Vranje u spomen-kuću mog pradede Bore Stankovića u kojoj sam počela da otkrivam odgovore na pitanja koje sam sebi postavljala dugi niz godina. Bila sam više nego iznenađena kad sam na dovratku kuće ugledala ćilim na kome se nalazi šara gotovo identična u formi i u bojama kao na jednoj od mojih slika. U baba Zlatinoj sobi naišla sam na njen gvozdeni krevet pored koga se nalaze razboj i preslica. Minderluci, stočići, tronošci, kao i sama stolica mog pradede zastrti su tkanjem sa gotovo identičnim ornamentima koji su naizgled spontano ispunili moja platna i nakit. Pitala sam se da li je moguće da sam ih stvarala a da nisam imala svest o postojanju svih ovih detalja u kući mojih predaka – da li je to koincidencija, ili je takozvano arhetipsko proradilo u meni?

Ćilimarstvo u Pirotu je gradska, ženska umetnost. Da li ste ikada seli za razboj i pokušali da tkate šare koji se nalaze na Vašim platnima i nakitu?

– U vreme studentskih dana tkala sam na horizontalnom razboju i to sam jako volela, samo što je izrada pirotskog ćilima daleko kompleksnija. Originalni pirotski ćilim se izrađuje isključivo ručno i to u tehnici klečanja, na vertikalnom razboju. Imala sam priliku da posmatram vešte tkalje pri radu u ovoj tehnici tokom posete Muzeju Ponišavlja u Pirotu, kasnije u Galeriji Čedomir Krstić kada su tokom moje izložbe bili postavljeni razboji u izlogu. Probala sam da provlačim niti potke kroz osnovu i shvatila koliko je to lep, ali istovremeno zahtevan i težak zanat. Koliko je veštine, vremena i znanja je uloženo, koliko je emocija utkano u svaki kvadratni centimetar. Tkanje je zanat koji za mene predstavlja iskrenu i potpuno autentičnu umetnost.

Zahvaljujući fotografijama u ovoj knjizi čitaoci mogu da vide sve moguće primene pirotskog ćilima, od kraljevskog venčanja i vladarskih rezidencije do crkava i manastira… Može li se reći da je on neka vrsta nacionalnog obeležja?

– Pirotski ćilim bio je nadaleko poznat i cenjen u svetu ne samo zbog činjenice da nema naličje – identičan je s obe strane. Bio je prepoznatljiv i po izuzetnom kvalitetu runske vune od autohtone rase ovaca iz pirotskog kraja, po autentičnom koloritu, po specifičnoj i skladnoj ornamentici. S obzirom na samu vrednost ručnog rada, njegovu lepotu i dejstvo, pirotski ćilim je od davnina bio vrednovan kao skupocen predmet, porodično blago koje se čuvalo kroz vekove i ostavljalo u amanet potomcima. Po njihovom broju procenjivalo se bogatstvo porodice. Bili su nezaobilazni i najvredniji deo miraza. Pirotski ćilim je nešto sveto, nalazi se pred oltarom u crkvama i manastirima – u knjizi su reprodukovane veličanstvene fotografije iz manastira Hilandar i Sukovo, služi za molitvu, centralna je tačka okupljanja porodice u domu, ukrašavao je vladarske rezidencije, oplemenjivao govornice i skupštinska zasedanja, dočekivao kraljeve, vojsku i oslobodioce… Skupocen je poklon koji se daruje povodom rođenja, krštenja, udaje, odlaska u vojsku, početka novog posla, ali je takođe i diplomatski i protokolaran poklon. Kroz istoriju postao je sastavni deo nacionalnog identiteta našeg naroda i kao takav predstavljao je Srbiju i osvojio brojna prestižna priznanja na mnogim svetskim izložbama. I u 21. veku šare pirotskog ćilima su ostale inspiracija za paviljon Srbije na Svetskoj izložbi u Šangaju 2010, a potom u Dubaiju 2020. godine.

Pišete i o pirotskom ćilimu u 21. veku – od uređenja enterijera do rok koncerata. Koliko danas zaista poznajemo našu nematerijalno nasleđe, živimo sa njim i kako se staramo o njemu?

– Pirotsko ćilimarstvo je 2002. zaštićeno geografskom oznakom porekla. Potom je 2012. upisano u Nacionalnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije pod pokroviteljstvom Uneska. Međutim, to svakako nije dovoljno. Potrebno je za početak podići nivo svesti o značaju kulturne baštine, kao i o samoj vrednosti ručnog rada. Žao mi je što moram da kažem da ne mislim da dovoljno poznajemo naše kulturno nasleđe i da ga ne baštinimo na pravi način. Mnogo više pažnje bi trebalo usmeriti ka očuvanju i negovanju tradicije kroz institucije, a posebno kroz edukaciju kako bi se znanje prenelo na sledeće generacije. Stari zanati danas gotovo da izumiru i izuzetno je teško odupreti se industrijalizaciji.

Između Beograda i Pariza

Milica Živadinović (1975) živi i stvara između dva grada: Pariza i Beograda.

U Beogradu se rodila, završila Petu beogradsku gimnaziju i tri godine studija na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna, odsek Zidno slikarstvo.

Od 1999. živi u Parizu.

Kao stipendistkinja francuske vlade završila je Akademiju likovnih umetnosti u Versaju, stekla master Umetnost slike i savremena umetnost na Pariskom univerzitetu, potom upisala doktorske studije Estetika, nauka i tehnologije umetnosti kao Uneskov stipendista.

Redovno učestvuje na tradicionalnim izložbama Nacionalnog udruženja lepih umetnosti Francuske i međunarodnm radionicama.

Samostalno je izlagala u Parizu i Beogradu, kao i na kolektivnim izložbama sa grupom Kritička figuracija i srpskim umetnicima u francuskoj prestonici.

Članica je Nacionalnog udruženja lepih umetnosti Francuske i ULUS-a.

Njen trenutni umetnički ciklus obeležavaju stilizovane šare sa pirotskih ćilima, “prenete” u autentične slike u ulju na platnu, kao i savremeno viđenje ovog tradicionalnog motiva u primenjenom stvaralaštvu.

Uporedo s radom na slikarskom platnu, poznata je i kao autorka umetničkog nakita.

Detaljno o ćilimskom umeću

Luksuzna monografija “Ornamenti Srbije” obuhvata sve aspekte istorije i porekla pirotskog ćilima koji nije autohtona, ali jeste jedinstvena narodna umetnost ovog dela Srbije – od pripreme vune, razboja, tkanja, simbola, šara i boja, korišćenja, održavanja, darivanja, savremene upotrebe…

Ilustrovana je vrhunskim fotografijama ćilima koje ističu teksturu tkanja, crtežima ćilimskih šara, fotografskim uspomenama sačuvanim u Istorijskom arhivu Pirota koji su prvi put su sakupljeni specijalno za ovo izdanje.

Knjigu je, iz pomoć Ministarstva kulture i Unikredit banke, objavila izdavačka kuća Laguna, koja je za večeras u Etnografskom muzeju najavila prvo javno predstavljanje ove monografije.

O ovoj knjizi i nadvremenoj lepoti pirotskih ćilima govoriće: kulturološkinja Zorica Tomić, vizuelni umetnik Uglješa Stanimirović, Rastko Nicić iz Unikredit banke Srbija, Ivana Misirlić u ime izdavača, muzejska savetnica u Etnografskom muzeju Marina Cvetković i Milica Živadinović.

Najavljeno je i učešće mešovitog hora Pevačkog društva „Preobraženje“ iz istoimenog beogradskog hrama na Pašinom brdu sa dirigentom Bratislavom Prokićem.