Milivoje Živanović je bio ponosan na Požarevac

Volk, koji je s velikom posvećenošću pisao o glumcu je poželeo da on u osami pročita rukopis, ali Milivoje za to nije imao strpljenja pa mu je autor satima čitao deo po deo. Kada je knjiga bila pripremljena za štampu Milivoje Živanović je izrazio želju da poseti slagače i posedi sa njima nekoliko trenutaka. Volk se postarao da mu ispuni želju i organizovao da to bude 15. novembra. Tog dana čuo se i sa Milivojem i pola sata kasnije je bio pred njegovom kućom u Čaplinovoj. Kada je stigao, vrata su bila širom otvorena a u Milivojevom domu je vladala tišina.Volk je ušao u kuću i pored balkonskih vrata zatekao obučenog Milivoja Živanovića kako leži. Pored njega je bio njegov poznati crni elegantni štap sa srebrnom drškom, slomljen.

– Nisam smeo odmah da mu priđem i dok sam ga posmatrao tako nemoćnog i sam sam se skamenio ostavši tako nekoliko trenutaka , prosto ne verujući u smrt i to da smo se čuli svega pola časa ranije – navodi Petar Volk u Pogovoru novog izdanja monografije o Milivoju Živanoviću koju je objavilo Narodno pozorište u Beogradu.

Pod utiskom tog 15. novembra 1976. Petar Volk će biti jako dugo, pa će neko vreme na kritike u vezi sa monografijom ostati ravnodušan. Tek kasnije, kad su se stišala uzbuđenjaVolkje počeo da ispituje umetnički svet ali i one koji su gledali Živanovića na sceni da li je sve tačno i verodostojno kao što je izneo u knjizi.

Imao je malo toga da koriguje izuzev nekoliko fakata, dok je što se tiče osnovnih zaključaka, kako i sam kaže, ostao spokojan .

Volkova knjiga je pisana uzbudljivim jezikom i literatura je u pravom smislu te reči. Ona ne zavodi čitaoca anegdotama, kakve voli publicistika nego verno opisuje ambijent u kome je stasavao Milivoje Živanović kao glumac. O tom svom pristupu prilikom uoobličavanja monografije Volk, između ostalog, kaže “ u godinama koje su sledile, pojavio se veliki broj anegdota koje su vezivane za Milivoja Živanovića. Neke od njih su bile poznate još za njegovog života, a bilo je dosta nepoznatih i novih. Među nekima su mogle da se prepoznaju i priče o starim glumcima s početka 20. veka. Mnogi su me uveravali da je to dobar znak, jer se kroz anegdotu najlakše odlazi u legendu i nezaborav. Ipak, odlučio sam da ih ne koristim, kao što to nisam činio ni sa drugim monografijama. navodi Volk dodajući kako je mnogo više pažnje posvetio onome što se zbiva u Milivojevom rodnom Požarevcu, jer je on bio ponosan na svoj grad.

“U bezbroj intervjua je pričao o svome detinjstvu, romantizovao u sebi mnoge čak i veoma tužne i neprjatne događaje, voleo je što su mu kolege na svojim gostovanjima posećivali staru majku, a u poslednjim decenijima života bio je veoma zainteresovan da bude prisutan u toj sredini i da na bilo koji način pomaže javni život, a posebno i pojedine manifestacije. Neprijatnosti su počele kada se saznalo da je bio u prijateljskim odnosima sa nekim uglednim političartima iz šezdesetih godina koji su zbog unutar partijskih političkih obračuna jedan po jedan silazili sa vlasti, ministarskih fotelja ili prosto nestajali prokaženi u javnosti . U gradu se uvek mogao naći po neki lokalni silnk koji bi iz ličnog karijerizma pokušavao da manipuliše sa Milivojevim imenom. On se tako u više navrata našao između raznih grupa koje su se borile za vlast. Pogotovo kada je pristao da učestvuje u obnovi i afirmaciji Ljubičevskih konjičkih igara. Do kog apsurda su išle te manipulacije svedoči i to da je odbijen čak i predlog da se u nekom muzejskom prostoru sačuva Milivojeva soba sa svim njegovim trofejima, vencima ili poznatim kostimima i rekvizitima iz određenih predstava. Trebalo je da prođe dosta vremena i da se dogodi smena generacija među političarima ili promeni atmosfera u gradu pa da se ponovo oživi interesovanje za sve one ličnosti koje su doprinele životom i radom afirmaciji i ugledu grada. Pred Domom kulture uređen je park sa spomenicima, a postepeno je i sazrela ideja da se u Požarevcu održavaju svakog proleća pozorišne manifestacije festivalskog karaktera koje bi nosile ime Milivoja Živanovića. Jugoslovensko dramsko pozorište , a zatim i druga, posebno Narodno pozorište u Beogradu i Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada, svesrdno su pomogle ovu inicijativu koja je devedesetih godina stekla ne samo puni legitimitet nego i ugled. To se ogledalo u selektivnim programima, stalnim konkursima za najbolji esej o glumcu, raznim susretima, tribinama, predavanjima i izložbama – napisao je Petar Volk u monografiji . Inače, značajan deo ove njegove njegove knjige čine i kazivanja samog Milivoja Živanovića. Ona su raspoređena brižljivo u tri celine monografije “Lutanja”, “Dolazak” i “Trajanje”.

Prilog je deo projekta “Ljubičevo, ‘Živanović’ i Viminacijum – brendovi za ponos” koji se sufinasira sredstvima Grada Požarevca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.