Ko je Milo Rau, reditelj koji je govorom na otvaranju 58. Bitefa održao umetnicima i građanima lekciju iz morala i hrabrosti?

„Dolazeći jutros u Beograd čuo sam kako je letos stigao u Srbiju nemački kancelar Olaf Šolc. Došao je da promoviše iskopavanje litijuma za potrebe nemačke automobilske industrije, nedaleko odavde, u dolini Jadra. Šolc je pozvao Srbe da se žrtvuju za Evropu, za takozvanu „održivu“ energiju. „Evropa“ znači, naravno – Folksvagen. Raseljavanje 20 hiljada porodica i trovanje plodnog tla za naredne generacija. Da, to je ono što „održivo“ znači – održivo u smrti“, istakao je između ostalog Rau.

Dokazujući svoju tezu da on ne može da vidi razliku između pozorišta i aktivizma, kako je izjavio u intervjuu za Danas pred ovogodišnji Bitef – „jer ako pozorište ne pokušava i ne želi da ostvari ono o čemu priča, a to su uvek civilizacijske moralne, društvene i kulturne vrednosti, onda ono nije istinito i nije pozorište“-  Rau je održao govor za antologiju.

Zbog čega je za nas njegov nastup tako ekskluzivan, raritetan i antologijski, a čuli smo i čujemo govore raznih svetskih umetnika, u raznim prilikama?

Pa upravo po tome što se Milo Rau nije zaogrnuo stereotipnim floskulama o „globalno teškoj situaciji“ za koje već i vrapci u afričkim džunglama znaju da ne znače ništa, i što je iznova pokazao, kako to čini i u zemljama Zapada, da pravi umetnik ne sme da se plaši sistema moći, zabrana, cenzura, kenselovanja, „političke korektnosti“…, i da uvek mora da bude na strani istine.

Zahvaljujući Milu Rauu, publika u Madlenijanumu na otvaranju Bitefa, zapravo je prisustvovala jednoj fantastičnoj lekciji iz hrabrosti, morala, beskompromisnog i doslednog umetničkog i životnog vrednosnog stava, koji je danas gotovo nestao. A naročito je nestao među našim umetnicima – uz samo nekoliko časnih izuzetaka, kao što su Svetlana Bojković, Anita Mančić, Goran Marković ili Jelena Stupljanin, većina se ogrnula tišinom i strahom za svojim režijama, ulogama, upravničkim mestima…

Da li tako nečujni, skriveni i iskalkulisani u sopstvenim interesima misle da su i dalje umetnici?

Da li je iko od njih pocrveneo od stida posle upozoravajućeg govora Mila Raua šta nas čeka ako se svi javno ne pobunimo i dopustimo dolazak Rio Tinta?

To su za mene ključna pitanja koja je postavio 58. Bitef, i hvala mu na tome. Jer, ovi umetnici svojim ćutanjem daju doprinos svakom, pa čak i ovom kriminalu naše vlasti, koji se tiče zdravlja i života svih nas.

Jesu li njihove karijere važnije od toga?

Milo Rau rođen je 1977. u Bernu, svetski kritičari ga nazivaju najuticajnijim, najinteresantnijim ili najkontroverznijim umetnikom našeg vremena, a mi ćemo na 58. Bitefu, 2. i 3. oktobra u Ateljeu 212, gledati njegovu „Antigonu u Amazonu“, projekat koji se bazira na otimanju zemlje i strašnom masakru zemljoradnika u Brazilu 1996. godine.

Do sada je potpisao preko 50 predstava, filmova, knjiga i akcija, njegova pozorišna ostvarenja gostovala su na najvećim svetskim festivalima, i dobitnik je brojnih visokih priznanja (kao najmlađi umetnik posle Franka Kastorfa i Pine Bauš dobio je prestižnu ITI nagradu Svetskog dana pozorišta 2016, Evropsku pozorišnu nagradu…), a 2019. postao je prvi umetnik koji je ikada imenovan za pridruženog umetnika Evropske asocijacije za pozorište i performans (EASTAP). Od 2023. je umetnički direktor Bečkog festivala.

Milo Rau je angažovan u MST (Movimento dos Trabalhadores Sem Terra), najvećem (zemljo)radničkom pokretu bez vlasništva nad zemljom, oko kojeg je okupljeno blizu milion ljudi, a trenutno je vrlo aktivan i u umetničko – političkoj kampanji protiv jačanja desnice u Austriji.