Milo Rau: Rad na predstavi bio je interesantniji od „krajnjeg proizvoda“

Prema rečima selektora – radnju formativnog dramskog narativa naše, zapadne civilizacije, Eshilove tetralogije Orestija, ovaj autor smešta u grad Mosul u Iraku. U njemu, s iračkim i belgijskim glumcima, postavlja drastično adaptiranu i skraćenu verziju Orestije i celu je snima. Sama predstava svodi se na obnovu nekih scena iz filmovane postavke, s dodatnim komentarima, ispitivanjem konteksta, te preplitanjem, kao što je to obično slučaj u Rauovim predstavama, dokumenata i fikcije…

Tako se dobija koncepcijski složena, višeslojna priča u kojoj se propast Troje i vladarskog doma Argosa ogleda u propasti Mosula, kojeg su razorili teror Islamske države i američko bombardovanje. Rau sprovodi, a na liniji većine savremenih scenskih tumačenja Orestije, ideološku inverziju, pa se on, tamo gde Eshil nudi opšte izmirenje, uvođenje prava, pravde i demokratije, pita da li su ovi ideali uopšte mogući u savremenoj, potpuno razorenoj političkoj zajednici.

* Da li umetnik koji želi da govori o političkoj istini mora da ode na mesto njenog zbivanja?

– Mislio sam da ću moći da odgovorim kao Endi Vorhol i samo kažem da, ali izgleda da ne mogu (smeh). Da, jer smatram da je sve povezano. Na primer, bogatstvo Švajcarske i Belgije leži u Istočnom Kongu. Zadatak, cilj i metodologija globalnog realizma je da ponovo povežemo različite tačke u vremenu ili prostoru koje pričaju istu priču. Kao što je Bertold Breht pametno rekao, uslikati fotografiju fabrike čelika od spolja ne govori ništa, morate da uđete unutra da biste videli kako ona funkcioniše. Isto moramo da uradimo i kada istražujemo svet – moramo da putujemo da bismo saznali kako su stvari povezane.

* Zašto ste Eshilovu Orestiju smestili u Mosul i da li nosite neka posebna iskustva iz ovog grada budući da ste tamo sarađivali sa iračkim glumcima?

– Istina o nasilju leži u odnosu koji mi (Evropljani) imamo prema Bliskom istoku. Da Mosul nema naftu, ne bi imao ni fabrike i ne bi nam bio interesantan, i onda mi ne bismo mogli da ispričamo priču o sebi kroz njega. Priča o nama zaokružena je tek kad odemo u Mosul. Eshil je to već znao, jer je predstavu odveo na Bliski istok, gde neko odlazi i uništava grad i vraća se istraumiran. Tako Agamemnon donosi ratne zločine… Radnja celog prvog dela Orestije je to da ljudi izbljuvaju ratne zločine koje su počinili, što je dosta ludo. Ideja je bila da se ove drame igraju onda kad su se mladi ljudi zapravo vraćali iz rata, tako da je to bio deo rituala zajedničkog bljuvanja sopstvenih grehova. U pitanju je reinterpretacija nasilja o kom čitamo u Orestiji. Želeli smo da razumemo ovu povezanost koju imamo sa Mosulom, i da odemo na mesto koje može da nam kaže šta ova drama pokušava da nam ispriča o nasilju…

Kad je reč o tome kako se osećam povodom nemogućnosti da povedem iračke glumce na turneju, zapravo je to uzrok velike melanholije ove predstave. U odnosu na moj rad ova predstava je veoma melanholična jer u poslednjoj sceni Orest uzima jak sedativ i tone u san, uz repliku da je to jedini izlaz jer je nemoguće zaboraviti, zaustaviti krug nasilja. Jedino što možemo je da prekinemo svoje razmišljanje o tome i prekinemo predstavu. Kad smo se vratili u Mosul saznali smo da se u međuvremenu desio još jedan napad blizu zgrade u kojoj smo imali probe – srećom niko iz naše trupe nije stradao; par dana kasnije trajekt se urušio i dvesta ljudi je poginulo… To traje i traje i traje, i sumanuto je ostaviti te ljude u tim uslovima.

* Da li ste razmišljali o tome ko bi bio odgovoran da je neko od vaših saradnika stradao?

– S jedne strane, što se tiče ljudi iz NT Genta imali smo diskusije koje su trajale više sedmica. Pokazali smo im sve video-snimke napada koje smo imali, a koji su se desili blizu mesta predviđenog za naše probe, razmišljajući kako da na najbolji način sve organizujemo. Na kraju su svi, osim dvoje ljudi, potpisali da žele da rade predstavu. „Nema problema – možete ili ne možete da radite na ovome… uvek postoji dramaturško rešenje za sve“, rekao sam tada svima. Dakle, nije postojao nikakav pritisak na trupu. Što se tiče ljudi iz Mosula, oni su bili i ostali izloženi rizicima, ne samo kad učestvuju u ovakvim projektima, već i u životu uopšte. To se dešavalo u vreme kad je Mosul kontrolisala Islamska država, budući da šiitske milicije nisu bile toliko zainteresovane za umetnost, kao što je to bila Islamska država. Sada postoji izvestan prostor za rad, ali mislim da tamošnji umetnici i dalje pomno razmišljaju kako nešto treba da izvedu, šta je za javno izvođenje, a šta ne, pre nego što donesu odluku o svom nastupu. Ipak, smatram da oni vide svoju ulogu kao nekoga ko ima petlju i snagu da predstavi javnosti ono što se može predstaviti – i to čine svakim projektom, svakom scenom, svakom idejom… Za njih je to više socijalno-političko pitanje.

* Kakve reakcije ste želeli da izazovete kod publike ovim komadom?

– Reakcije se razlikuju od gledaoca do gledaoca, od kritičara do kritičara. Ali, suština predstave jeste da nema novog sistema, nema nove demokratije, nema novih bogova, već samo novog kruga žrtava. Na primer, ono što je šokantno jeste scena s početka predstave u kojoj predstavnici Islamske države upadaju u školu i za taoce uzimaju školske drugare jedne od junakinja. Na kraju ponovo zatičemo jednu od tih drugarica, ali je sada ona u kampu Islamske države, kao njihova pripadnica. Poruka, dakle, glasi da nema oslobođenja. To je, najblaže rečeno, melanholično sa filozofske tačke gledišta. Ne mogu da kažem da je to negativno. Dosta mojih predstava je prilično depresivno, na njihovom kraju postoji neka vrsta transcendentnosti, a na kraju ovog dela Orest se, zapravo, ubija.

* Kako ste pravili selekciju scena iz snimljenog materijala koje će biti ponovo izvedene na sceni?

– Bio je to prvi put da postavljam stvari u takvom kontekstu. Stoga, imao sam dosta introspekcije. Znao sam šta želim da postignem, iako se u međuvremenu mnogo toga odigralo. Za mene je naš rad na predstavi bio interesantniji od krajnjeg proizvoda. Ono što je značajno jeste i naša poruka o nepostojanju kulturne razmene sa Bliskim istokom. Između ostalog, na snimku je prikazan i neko ko je umro dan nakon premijere, kao i neko ko je odustao od projekta, što je za mene veoma dirljivo, naročito u pozorištu, gde je uvek prisutnost jedna od tema.

* Koliko su važni forma i stil u političkom teatru?

– Što se mene tiče, prilično sam pedantan i formalan u stilu, trudim se da pronađem zatvorenu formu, ali formu koja je, istovremeno, složena. Ipak, ta forma je i veoma otvorena, jer nije striktno određeno šta želimo da na kraju poručimo, u političkom smislu. Jedno je kad pišete knjige ili manifeste, ali pozorište ne treba da bude suviše eksplicitno. Meni takvo pozorište nije interesantno. Na primer, prizor dva muškarca koji se ljube na sceni u predstavi u Mosulu je lep znak osnaživanja, ali, je, u isti mah, veoma kontradiktoran u navedenom kontekstu. Isto smo ponovili u Evropi i krenule su brojne rasprave u krugovima kritičara i ljubitelja pozorišta šta time poručujemo. Lično, ne znam šta smo, zapravo, time hteli da poručimo, ali znam da sam imao potrebu da to uradim. Ne želimo da poručimo da smo za ili protiv toga. Uostalom, kulturna pravila u Mosulu nisu ista kao u drugim delovima sveta, pa je zato sve veoma složeno. Ne znam, dakle, šta je konačni cilj mojih predstava, ali znam kakvoj formi težim. A forma je sama po sebi kontradiktorna. Recimo, u slučaju Oresta u Mosulu forma je veoma složena, ali drugi ljudi kažu da je veoma jednostavna. Dakle, može se gledati i sa jedne i sa druge strane, u kontekstu pitanja kao što su prisutnost, odsutnost i slično… Uglavnom, sve je to rezultat našeg šestomesečnog rada, na liniji Gent-Mosul i svega toga ne bi bilo da nije bilo i drugih ljudi.

* Postoji li neka scena koju je bilo posebno teško ili delikatno snimiti u Mosulu?

– Sve u vezi sa scenama ljubljenja bilo je veoma teško. U NJujork tajmsu se pojavio divan tekst na tu temu, uključujući etičke principe. Između ostalog, mnogo se raspravljalo i o tehnikama – u sceni davljenja Ifigenije nije bio problem davljenje već to što muškarac dodiruje ženu, glumicu iz Mosula.

Prevod: Marija Stojanović