Milorad Milinković, reditelj filma „Što se bore misli moje“ o Knezu Mihailu: Pričao je da nijedan Srbin neće dići ruku na njega

Ovaj uzbudljivi istorijsko politički triler koji će u domaćim bioskopima imati premijeru 21. septembra govori o ubistvu kneza Mihaila Obrenovića, kao i događajima koji su neposredno prethodili samom tragičnom činu koji se desio u Košutnjaku 1868. godine.

Glavna uloga kneza Mihaila Obrenovića poverena je Draganu Mićanoviću, dok ostale uloge istorijskih ličnosti igraju istaknuti glumci Miloš Timotijević, Nebojša Dugalić, Nataša Ninković, Aleksandar Srećković Kubura, Tamara Krcunović, Zoran Cvijanović, potom mladi glumci: Luka Grbić, Jana Ivanović, Maja Čampar, Stojša Oljačić i drugi.

Ove godine se beleži tačno dva veka od rođenja kneza Mihaila, mada je istorijska priča o jednom od naših najvećih vladara, Miloradu Milinkoviću već dosta dugo bila inspirativna…

Kada i zbog čega ste odlučili da se filmski bavite Knezom Mihailom?

– Ovaj projekat traje desetak godina možda i više od početne ideje do pre tri, četiri godine kad smo zaista počeli nekakvu njegovu realizaciju, i do pre dve godine kad smo počeli snimanje. Kad sam pročitao celu tu istorijsku priču odmah sam se zainteresovao i kad sam malo dublje ušao u to uopšte mi nije bilo jasno kako to neko već nije uradio do sada. Pošto je ta priča sama po sebi veoma zanimljiva.
Kao u većini atentata znaju se izvršitelji ali se ne znaju nalogodavci i verovatno se nikad neće saznati, a ja sam ovde sebi dao za pravo da kažem šta ja mislim ko su nalogodavci i zbog čega se sve to tako desilo. Cela ta priča koja je u bazi političko trilerska ima i to intimno pričanje o privatnom životu o njegovoj ljubavi. Knez Mihailo je bio kompleksna ličnost…

Zašto ste odabrali da naslov filma bude po pesmi Kneza Mihaila „Što se bore misli moje“ ?

– Ta pesma koju je napisao knez Mihailo je bila hit, a i sada se peva po kafanama. Zanimljivo je to, da ne samo da se njemu misli bore u tom metaforičnom smislu jer je to prevashodno ljubavna pesma nego se njemu misli bore i u državničkom smislu jer je živeo i radio u posebno osetljivom vremenu. On sam sebe u jednom trenutku naziva „knezom na vetrometini“. To je suštinski tačno jer ovo je oduvek bila mala zemlja okružena velikim silama i čovek je morao da se izbori sa svim tim, kako on tako i narod. U suštini, naslov je mataforičan na više nivaoa. Svakom inteligentnom, pogotovo odgovornom čoveku na takvom mestu moraju misli da se bore, da se mnogo razmišljaš i premišljaš, da li je ovako ili onako?
I, ne samo njemu, nego i svima oko njega se te misle stalno bore. Čak ima i jedna rečenica pred samo ubistvo kad on kaže: „E, sad se više ne bore. Sad su pobedile“. Međutim, ne bore se više u tom smislu da se on odlučio za neke stvari nego sve za šta se odlučio je prekinuto njegovim ubistvom…

Pretpostavljam da ste tokom procesa rada kopali po istorijskoj građi i arhivima i da ste naišli na zanimljiv materijal. Možete li nešto od toga da podelite s čitaocima Danasa?

– Mogu, naravno, da podelim. Ima mnogo toga u filmu, pa koga to zanima može da dođe da ga pogleda…Ne samo što smo kopali po istorijskim arhivima, imali smo istoričare konsultante. Stvari koje se znaju su apsolutno tačne i tu smo i mi bili vrlo tačni i precizni. Samo smo popunili one rupe, to jest, ono što se ne zna. Dali smo sebi to za pravo iz dramaturških razloga, a sve to je moglo zaista tako da se dogodi. Da li je tako stvarno bilo, to ne znamo…

Krvavo odelo i krpljene čarape

*U Istorijskom muzeju Srbije se čuva krvavo odelo koje je nosio Knez Mihailo kad je ubijen. Vi ste to odelo videli.

– Da, i to je malo neprijatno za gledanje. Pokazali su nam ga ali nismo hteli da ga slikamo nego smo ga potpuno rekreirali. Ono što je zanimljivo je da je imao vrlo uredno i lepo zakrpljene čarape, ali zakrpljene. Iako je u tom trenutku bio ne samo vladalac u Srbiji, nego najverovatnije i najbogatiji čovek u zemlji. I oko toga smo napravili jednu priču u filmu.

Knez Mihailo je bio hvaljen i veoma kritikovan. Da li bi možda danas neke od njegovih osobina ili principa mogli da posluže kao uzor aktuelnim poltičarima?

– To je bilo potpuno drugačije vreme i nikako ne može da se poredi. Mi smo bili tada vazalna kneževina ali ono što je knez Mihailo uspeo da uradi jeste da godinu dana pre ubistva istera Turke što nikom od Kosovskog boja naovaomo nije uspelo. Do prve sledeće okupacije koja se desila, do Prvog svetskog rata, tuđa vojska nije kročila na tlo Srbije i knez Mihailo je sve vreme pričao da nijedan Srbin neće dići ruku na njega jer je učinio tako veliku stvar kao što je ta da je konačno oslobodio zemlju od turske vojske i da sad njega narod voli. Ali, naravno, već godinu dana nakon toga se ispostavilo da ga nisu baš toliko voleli, da se malo preračunao i da su mu se, eto, tako „zahvalili“ na tom postignuću…Tako što su ga ubili…
U svakom slučaju, što se tiče političke strane to ne može da se poredi sa našom situacijom osim u nekim globalnim crtama, a to je da smo uvek okruženi velikim silama, da uvek pokušavamo da izvučemo najbolje za sebe i da gledamo svoje interese, a ne tuđe, i da nas to često košta. To je jedino što može da se uporedi sa današnjom situacijom.

Koje reakcije, emocije, pitanja biste voleli da ovim filmom izazovete kod publike?

– Pre svega bih želeo da publika film doživi emotivno jer u njemu ima raznih priča, likova, odnosa i šekspirovskih detalja. Film je veoma kompleksan tako da nije to samo jedna emocija koju treba izazvati kod gledalaca. Biće tu i suza i smeha i svega ali ono što bih voleo da kažem je da se kod nas već decenijama stalno priča o Obrenovićima, pa i o Karađorđevićima, o Obrenovićima pogotovo kao o svinjarskoj dinastiji i kako je taj naš dvor tada bio nešto bezveze i da smo mi gacali po nekom blatu što apslutno nije tačno nego je to posledica veoma duge propagande. Dvor Obrenovića je bio kao i svaki drugi dvor u to vreme jedne male vazalne kneževine. Po Evropi ih je tada bilo dosta. Tako da je to bio jedan normalan evropski dvor. Sam Knez Mihailo je govorio nekoliko jezika vrlo tečno. Zadnje reči su mu bile na francuskom, svirao je klavir, pisao pesme. Njegova sestra od strica je na primer svirala gitaru. Oni su bili veoma obrazovani ljudi ne samo za sebe, nego i za evropske standarde. Sama činjenica da je knez Mihailo govorio više jezika, vrlo tečno, ne samo francuski nego i ruski, nemački, ta vrsta širokog obrazovanja činila je od njega ličnost za primer.

Valceri i kafanske pesme

Kakva će biti muzika u filmu?

– Muzika će biti super, onako, holivudska i ja sam vrlo zadovoljan. (smeh). Kompozitorka Ana Krstajić je imala dosta težak zadatak jer je morala da napiše par valcera. Čak kad sam radio tonsku obradu, dizajner zvuka me pita „Kako ste vi rešili autorska prava za ove valcere?“ Reko: „To su naši valceri, ništa Štraus“ Naše su i kafanske pesme koje su se pevale u to vreme, to jest, mi smo ih izmislili, da ne bismo nagađali i pitali se o pravima. Napravili smo ih u svom stilu i mislim da će sve biti vrlo zabano. Naravno,„Što se bore misli moje“ je osnovna pesma u filmu –