Dugotrajnost predstave Olimp jeste posebnost, jer naše vreme je obeleženo fragmentarnošću. U tom kontekstu ta priča o predstavi koja traje 24 sata je nametnuta ali to ipak nije suština – kaže za Danas Miloš Latinović, direktor Bitefa.
Nakon Berlina, Jerusalima, Atine, Avinjona, ekskluzivno u Beogradu publika će imati priliku da prisustvuje pozorišnom spektaklu Olimp – U slavu kulta tragedije – predstava od 24 sata, koji će 23. septembra svečano otvoriti 51. Bitef u Sava centru u 18 sati.
* Šta bi onda bila suština predstojećeg pozorišnog spektakla?
– Suština je ono što je rekao Niče da „prava ljubav razmišlja o trenutku i o večnosti, a nikada o trajanju“. Čovek savremenog doba razmišlja o večnoj mladosti, o trajnoj nenarušenoj lepoti, o beskonačnom trajanju moći i dugom lepom životu, sve ostalo može, i mora trajati kratko, kao da nam je dan, nedelja, život ispunjen tako važnim stvarima, koje moramo uhvatiti, dotaći, pojesti, popiti, posedovati, te da ako nešto od toga ne učinimo sada i odmah propustićemo zauvek. Predstava Jana Fabra ima za cilj da nas u toj suludoj trci zaustavi na raskrsnici koje se zove teatar, da nas snagom igre pripitomi, umiri, odobrovolji, kazujući da naše vreme, i mi nismo nikakva posebnost, te da i ta trka ima kraj, a da vreme nije večno i da ga nema previše, pa ga ne treba uludo trošiti.
* Koliko na vas utiče ideologija ubrzanja današnjeg sveta i da li nam savremene tehnologije, osim što nam pomažu da brže obavimo mnogo stvari istovremeno, neretko oduzimaju dah i bude glad da idemo bržim tempom ma koliko nas to zapravo frustrira?
– Najkraće rečeno. savremen život me frustrira, jer od mene čini apsolutno podeljenu ličnost. Osećam da nisam čovek ovog vremena, a ako nije tako onda sam nevina žrtva, jer sam nemoćan da mu se suprotstavim. Volim da čitam knjige, a rado gledam televiziju, volim da šetam, ali zbog posla i obaveza koristim automobil i druga prevozna sredstva, srećnim me čine dugi, pametni i duhoviti razgovori, a moj dan ispunjavaju brzi, surovo hladni i praktični sastanci. Ne prezirem, ipak, savremenu tehnologiju, jer u određenom smislu olakšava život. Pogledajte to iz ugla književnika i sve će vam biti jasno. Možda se to ubrzanje odražava na kvalitet, ali proces je dinamizovan do maksimuma. Opasno je međutim što ta ideologija, kako kažete, kao i svaka skupina ideja želi da čoveka zaslepi i osvoji.
* Kako vi doživljavate vreme tokom trajanja pozorišne predstave?
– Pozorište je sigurna kuća jednog umetnika, te je i vreme provedeno pod svodovima hrama gde ljudi s duhovima obitavaju nekakvo vreme nadahnuća i ispunjenosti. Ako ste iskreni, jer u svakoj predstavi, kao i u svakom čoveku, postoji bar zrno dobrog. U teatru tragam za zlatnim grumenom. Nekad je to zlatna žila, nekad kamičak za ispod nokta, ali to je definicija tog vremena.
* Šta je u organizacionim smislu sve trebalo obaviti za predstojeći teatarski maraton i koji su za vas kao direktora Bitefa s tim u vezi bili najveći izazovi?
– Ako mislite na trupu Jana Fabra i predstavu Olimp to je kao da vam u goste dolaze Rolingstounsi. Što se ostalih poslova tiče nema novina u pripremi i organizaciji. Tako da je izazov u stvari u tome što imate nešto apsolutno novo i jednu rutinsku i pedantnu organizaciju festivala koji traje više od pola veka. To je svakako izazov.
* Hajde još jednom da podsetimo publiku na servisne informacije spram Fabrovog „Olimpa“. Kad su i šta podrazumevaju pauze?
– Da ne budemo previše formalni, jer ni ta predstava ne podleže baš tim pozorišnim uzusima. Pauza u predstavi Olimp biće onda kada gledalac to oseti da mu je potrebno. To je kao neki njegov angažman, ali i tu pauzu moći će da ispuni na način koji mu najviše odgovara, pa čak na način kakav nije imao prilike nikada da izabere. Sava centar, koji nam je partner u realizaciji projekta, biće pretvoren u jedan umetnički prostor, a on podrazumeva uz kreativnost i odmor, i dokolicu i umetnički iskorak. Pauza tokom predstave Olimp mora biti kreativna. To je smisao te dugotrajnosti, tog mamutskog trajanja, da vam ukrademo dan koji biste glupo utrošili.
* Vi ste od 2013. na poziciji direktora Bitefa, možete li da izdvojite i okarakterišete njegove faze, od tada, do danas?
– Ovo je četvrti festival koji potpisujem kao direktor i svaki je bio različit. Svaki je bio faza. Kad sam došao 2014, festival je bio gotovo spreman i trebalo je samo poštovati ono što su Jovan Ćirilov i Anja Suša uradili u pripremi. Godinu dana kasnije vodila se bitka za Bitef. To je bila najgora situacija u kojoj sam se našao kao umetnik i čovek posvećen kulturu. Bez sredstava, bez podrške. Sami bez ikoga svog. Uklješteni između želja za gašenjem nepotrebnog festivala i pripajanja nekome preskupe manifestacije. Gola borba za opstanak. Sreća uspeli smo da nastavimo niz, da održimo vatru u ognjištu, pa je jubilarni festival 2016. dobio pažnju, ali i oblik i formu, kakvu ovakva manifestacija zaslužuje. Bilo je, uostalom za očekivati, jer, u Srbiji žive veseli ljudi, koji vole jubileje, pažnju i slikanje. Bitef festival koji je pred nama je novo doba i verujem da će biti tako ne samo zbog nesvakidašnjeg i svetskog spektakla koji priređujemo, nego i zbog opredeljenja u kom pravcu treba da ide kultura u našoj zemlji.
* Istorijat Bitefa predstavljen je 13. septembra u Parizu?
– Pariz i Berlin su dve nezaobilazne tačke na svetskoj kulturnoj mapi. Bitef festival kao važna manifestacija mora da ima te informativne iskorake, jer nije dovoljno što veličinu Bitefa prepoznaju predstavnici naše branše u svetu, moramo i ostali deo kulturne i ne samo kulturne javnosti podsećati na te reference našeg festivala. Zbog toga moramo, kao što smo bili u Berlinu i Parizu, sutra biti u Moskvi, Pekingu, Njujorku i Buenos Ajresu.
* Verujem da vas zanimaju sve predstave na ovogodišnjem Bitefu ali koju vi lično očekujete s najvećim nestrpljenjem i zašto?
– Očekujem Carstvo nebesko s velikim nestrpljenjem i nadom, jer ta predstava je koprodukcija Bitef teatra i festivala sa Narodnim pozorištem. Takva saradnja je unapred ocenjena kao nemoguća, kao promašaj, kao greška, ali smo mi našli način zahvaljujući direktoru NPDejanu Savići i direktoru drame Željku Hubaču, ali i neverovatnom angažmanu tima Bitef teatra. S druge strane to nestrpljenje je uzrokovano i režijom Jerneja Lorencija, čija predstava Poludela lokomotiva za mene predstavlja definiciju teatarskog uživanja – odličan tekst, inventivna, magijska režija i virtuozna gluma. Lorenci je tip umetnika kakvog želite da imate u blizini i on, ali i njegov umetnički tim je potvrdio da je značajan umetnik, i svojim izborom materijala, kooperativnošću, stavom o načinu rada i svojim ponašanjem tokom procesa. Ovo mu je prva režija u Srbiji, a režira predstavu kojoj je literarna baza epska poezija – srpska i balkanska. To mora biti interesantno.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
